Увод у језикопретрес и језикопротрес српски

О књизи “Српски језик у мутљагу или О исправности имена” аутора
Лабуда Драгића и Оливере Дуњић, Фонд истине, Београд, 2014.

“А онда ће се испунити оно што су говорили гдекоји учени руски
путници: да ће доћи вријеме када ће Срби из Сријема, из Бачке и
из Србије ићи у Загреб да уче српски.”

Вук Стефановић Караџић

Прочитавши последњу страницу књиге малог обима и великог са-
држаја под називом Српски језик у мутљагу или О исправности
имена, помислих: ево књиге коју бих препоручила и многима
који нису језикословци, ево књиге коју бих предложила да има
сваки учитељ и наставник српског језика, сваки професор срби-
стике на Филолошком факултету.
У уводу аутори, Лабуд Драгић и Оливера Дуњић, кажу: “Сви
несретни језици су налик један на други, а сваки срећан језик
енглески је на свој начин. Сви наднаслови не одговарају наслову,
а сваки наслов не одговара оном што следи испод њега: да би се
успоставио ред, редом је приказан неред. Кратил и Хермоген су
одговорни само за сопствене исказе и ортографске поступке.”
Књига Српски језик у мутљагу писана је и облику дијалога 1) .
Кратил и Хермоген, односно Лабуд Драгић и Оливера Дуњић, на
непуних 70 страница ове књиге воде дијалог о садашњем стању
српског језика и његовог писма, или писама.
Коришћење дијалога за овако осетљиву тему видим не само
као оригиналан и довитљив приступ аутора, који оваквом фор-
мом лакше држе пажњу читалаца, што најчешће није једноставно
кад је тема језик, правопис, лексикографија... Облик дијалога не-
изоставно нас увлачи у дијалог са самим собом, са сопственим
предубеђењима и знањима и предзнањима. Изазива запитаност,
преслишава наше познавање језика и подсећа на недоумице на
које у школама и на факултетима нису умели да нам одговоре.
Ова књига невеликог обима у исто време је и позив на дијалог и
сарадњу свих нас којима је до очувања српског језика стало, под-
стрек србистима да преиспитају своје знање, искуства, неминов-
не утицаје који долазе из образовања, политичког уређења и дру-
штвеног окружења.
Саговорници, Кратил и Хермоген, не слажу се у свему, они се
надговарају, убеђују се чињеницама, надгласавају, понекад пре-
пиру, подсећају на заборављено и затурено, на уобичајено и према
томе прихваћено као исправно. Они се у дијалогу поштују и слу-
шају. Подсмевају се, користе иронију, траже активне читаоце, ан-
гажују их до те мере да ови често затекну себе како одговарају на
Кратилове изазове или Хермогенова питања.
На почетку књиге, Кратил и Хермоген разговарају о појму оку-
пације, онако како је он објашњен у Академијином речнику. При-
мери који објашњавају овај појам труде се више да замагле него да
објасне, што, по ауторовим речима, значи да је већ тај број реч-
ника из 2006. године изашао у дубоко окупираној земљи. У време
кад је НАТО увелико окупирао Косово и Метохију, примери ко-
ји илуструју окупацију у речнику односе се на Влашку, Молда-
вију или Епир. Не спомиње се аустроугарска окупација Србије
или Црне Горе у Првом светском рату, нити окупација у Другом
светском рату, што су примери много ближи нашој стварности.
Политика се уплела и у писање речника, који, као најбољи доказ
о окупацији, и даље излази под невероватним насловом “Речник
српскохрватског књижевног и народног језика”. А где је центар те
завере? Кратил одговара:
“Центар је завере, односно издаје, у врху Српске академије наука
и уметности, на државном универзитету, као и у врху осталих
института и осталих научних установа. Тамо ти се припрема-
ју пројекти који из темеља нарушавају биће српског језика. И не
само језика.
Најновије изјаве једног од њених најугледнијих научника Васи-
лија Крестића јасно потврђују ову претпоставку. Његов осврт
је уперен директно против председника Хајдина и његовог окру-
жења јер се за последњу четвртину 20. столећа (најстрашнијег у
српској историји) Академија није огласила никада, ако се изузме
некакав тричави Меморандум, који је само био сигнал да крене
хајка и да разбеснела балканска и европска жгадија поново затра-
жи смрт Србије.
Ова највиша национална институција није се, дакле, огласила
ни једним јединим словом око бесрамног преименовања српског је-
зика у Црној Гори, а за прославу 200 година Његоша није имала да
издвоји средства ни колико најбеднији кућни савет за кречење улаза.
Коме онда чланство у таквој институцији чини част?”
На Кратилово питање зар Речник треба да се зове српскохрват-
ским, Хермоген одговара:
“Не треба, него се тако зове! Не зато што хартија свашта
трпи, а посебно корице, него зато што је корпус тог речника ваи-
стину српско-хрватски, и не само њихов.”
И даље: “Уколико Речник САНУ има и једну кајкавску или ча-
кавску реч, он се мора звати српскохрватским стога што се тај
назив односи на покојни српскохрватски народни језик, под којим
су се подразумевала сва штокавска, чакавска и кајкавска лексичка
острварења. Лажем те лажи туђом јер не поменух наречје тор-
лачко. А лажем те и ако тако није и ако је корпус прекројен.”
_______________
1) Грчко dialogos значи разговор, писмени или усмени, између две или
више особа. Софистима је служио за сазнавање и расправљање о про-
блемима дијалектике, тезе и антитезе. У књижевности се прво појавио
код Сократа, чије је дијалоге објавио Платон.