Повратак изгубљеног

Други Део: Одлазак

10. Прича
Моја покуњена душа тонула је у мрак. Укупно стање било ми је
све горе. Нерасположен, ојађен, оптерећен, изнуреног тела од же-
на, алкохола, цигарета, и гриже савести јер, савест ме није напу-
стила, ни једном, ни секунд, стално сам се питао како да се из-
вучем из свега тога, чему нисам умео да дам име! Уздисао сам од
самог јутра. Седативи које ми је преписао лекар нису помагали.
Само су ме замутили, патња је остала. Тешио сам се тиме да се до
лепоте и мира може доћи тек кад се преплива пакао, али та утеха
ми није много помогла. Недостајао јој је ослонац – вера.
Распитовао сам се около да ли и други уздишу. Наишао сам
на неколико њих, углавном жене, али у разговорима о томе нисмо
ни до чега дошли. У то време још нисам био упознат са уздасима
апостола Павла и његовом јасном поруком да душе уздишу за
Богом. Нисам знао за свету тугу, за христочежњивост душе. Тек
сам заправо почео да се удаљавам од Њега.
Иако упрљана и лишена подршке, током удаљавања, моја
душа вапила је за Њим. Толике књиге, све највећи филозофи, пес-
ници, мудраци, наметнути катедрама књижевности, толико раз-
них мишњеља, а ни једно да ми одговори на питање о мом про-
блему, које није само мој већ свеопшти и вечити: откуда патња и
њени производи – уздаси?
О, кад би ми неко помогао да рашчистим збрку, опсену која
ме замагљује, да олакшам патњу, вапио сам многих дана и година.
Колико грешим? Питао сам се и питао. Нисам знао ни спасо-
носне речи Његове кад је рекао Петру колико пута дневно сме да
греши.
– Јел' седам пута? Питао је ученик.
– Не седам пута, него седамдесет пута седам, одговорио је рави.
А кад сам наишао на то место у Новом Завету, уздахнуо сам
уздахом тренутног олакшања. О, надам се да могу да се сврстам у
ту бројку од четиристо деведесет грехова за овај дан! И наставио
сам да грешим.
Као кроз измаглицу, сећао сам се својих првих искушења и
дубинског сазнања да је потребно препливати пакао како би се
дошло до обале на који ћемо се изнова окупати светлошћу. Да, да,
отада сам себе покушавао да на тај начин тешим, али уместо утехе
имао сам само те речи, све празније.
Говорио сам о својим тешкоћама блиским пријатељима, чак
сам покушавао да отворим срце и својој тадашњој жени, али њу је
било баш брига за искреност. Тачније, одбила је моју искреност да
не би и сама морала да буде искрена. А тада би испливале грозоте
у поређењу са којим су моје ескападе биле авантурице лептира
који слеће с цвета цвет. Пријатељи су ме гледали неодлучно, нико
није био спреман да се удубљује у моје уздахе. Тако сам открио да
заправо и немам пријатеље. А да ли сам ја био некоме пријатељ? Зар
сам икада узео озбиљно нечију тугу, нечију изгубљеност, растур
личности? Највише што сам могао било је психоанализирање на
основу школских знања.
Тежио сам ка светлости, тежио да свој живот доведем до тога
да постанем чист човек, нисам знао како.

11. прича
Доласком на свет, добијамо таленте и таланте, како се некада гово-
рило, Таленат је сужени еквивалент таланата, односи се на вид-
љиве дарове, поглавито за стваралаштво.
Већ само неше зачеће је таланат. Родитељи то тек два месеца
касније уоче. Каткад, после месец дана. Зар то није чудно, пре-
чудно! Нисмо постојали, одједном, зачети смо. О томе, у тренутку
зачећа, нико не зна, осим Бога. Знамо свакако и ми, зачети, али
није нам дато да то запамтимо. Шта би уистину требало да се
запамти, зар оно необјашњиво, то чудо: до малочас нисмо пос-
тојали, и сад, хоп, створени смо. Биолози кажу да су се спојиле две
ћелије, мушка и женска. То тако изгледа са стране. Нека и буде
тако, али тај настанак, ипак остаје чудо. Нећемо ваљда биолошке
састојке организма, две ћелије које се споје, да сматрамо творцима
настанка једног човека. Тај дотле непостојећи човек има свест
и све остало што човека чини човеком, душу и зачетак тела, па
и дух, дубоко скривен као и у одраслима. Зар то није чудо над
чудима. Тиме се не умањује чудо стварања једног пилета у јајету,
међутим, ми нисмо пилићи, ми смо људи, свако од нас је човек,
биће друкчије од других бића, биће које, ето, одједном поседује
тело, душу и дух и за њих ће бити задужен, све док буде трајало у
временском свету.
Бог нас не доноси на овај свет као сиромахе у непознату земљу,
без игде икога и без ичега. Опскрбљени смо не само да преживимо,
већ и да успешно послујемо. Опскрбљени смо Царством небеским
које је у нама.
Али живот једног човека захтева труд. Помислимо само коли-
ко се труди једна травка испод прекривача од смоле на уличном
тротоару, да пробије ту кору и стигне до светлости дана. Колико
ли је тек потребно човеку ? Једном изашла из таме, биљка се
повија под сменама дана и ноћи, многи људи и на светлости сунца
остану у тами. Неопходан је стални, обавезни, несагледиви, тежак
труд да би се стигло до невештаствене светлости. Трка коју треба
успешно завршити. Све то је наизглед познато и деци у основној
школи, баналност над баналностима, али остаје питање: како до
свега тога долази, зашто, чему?
О томе сведочим као неко ко је рођен са омчом око врата, са
хематомима, које сам стекао док сам се пробијао ка овом свету
кроз тунел. Обешен и скинут са омче у пресудном тренутку, ли-
шен сам био и мајчиног млека. Њено млеко којим ме појила није
било добро, претворило се у отров, због непрекидног притиска
околине да се разведе од мог оца. Тако је почео мој живот овде,
на земљи.
То постојање, то биће, које је касније добило моје име, итекако
се трудило. И свако биће се труди. Стога, кад тврдим да је читав
живот једног човека посао, сведочим као радник. Говорим као
радник, а не као бадаваџија склон филозифирању. Гете би ме ра-
зумео, јер је и он рођен са омчом око врата.
Живот се мора сматрати, најблаже речено, послом. Добро о-
бављени посао значи обогаћивање на основу онога што нам је да-
то при самом рођењу. Промашај је кад таланти пропадну, кад се
не умноже, кад их човек својим немаром и безверјем развеје ко-
јекуда. Данас бисмо рекли: кад талентован човек проћерда своје
таленте.
Познавао сам људе које су упропастиле њихове сопствене мајке
и очеви, њихове супруге и супрузи, њихов кукавичлук, њихове
тривијалне страсти, док су њихови таланти трунули, закопани у
блато неодлучности и лаких решења. Тако то изгледа, али шта се
дешавало уистину то ће остати тајна. Филозофија, психологија и
друге дисциплине тумарају остајући без приступа унутрашњем
човеку који постоји у свакоме од нас.
Није Моцарт компоновао у петој години, а Блез Паскал још
као дечак открио принципе Еуклидове геометрије, сматрајући их
својим, јер је Господ био особито штедар према њима, док су
остали људи ускраћени и за трунчице милости, како то неки мис-
ле. Сви добијамо дарове. Зашто један оволико, а други онолико,
зна једино Дародавац, који има љубав за свакога од нас. Уосталом,
и Моцарт и Паскал су умрли млади. Дошли су, обавили свој посао
и отишли. Остала је тајна, зашто тако, зашто они. Али, та питања
су неумесна и наивна, мада их многи постављају.
Привидна једнакост служи повећаној будности свих заједно,
и оних који су обилато даровни и оних којима је, наизглед, нешто
ускраћено. Суштински, сви смо једнаки. То треба да зна свако,
поготову они који би да буду изнад осталих. Разноликост је не-
миновност. Стваралац никад није начинио две једнаке ствари, ни
два једнака бића. Стога, нема ни два иста животна пута. Он је у
свакоме од нас као потврда вечности.

(У идућем броју вам доносимо неколико одломака из 3. и заврш-
ног дела романа – ПОВРАТАК )