Предисловије

(...)
Да би читатељи сего јестествословија не точију вештем, може бити
непознаним, но и славјанскому језику колико толико научилсја,
печахсја, јелико славјански сам разумевају, чисто славјански
писати, не обинујасја годе ли всем будет, или не. И сије того деља
творју, что не на преднаписаније, или пренумерацију књигу сију
издах да би, ашче не би преднаписателем по вољи била, порицанија
каковаго бојал бих сја. Болшим от мене Славјаном возмнитсја
твореније или стил мој прост, мне равним, угоден, јакоже и
мне; полуученим и школским лисовом висок и темен. Они да
напишут болше, и аз поклоњусја им. Ови да пријимут с онаковим
усердијем, с каковим аз писах сије; сији да будут подражатељи
мне, и болшим от мене Славјаном. Аште тако књиги писати будем,
јакоже нецији нињашњаго века књижници њиже славјански,
њиже сербски, но тако да реку лвавено-сербо-немецко-мађаро-
турско-цигански, и Бог једин вест, какова реченија в своја књиги
спрјаташа, и написаша, то всегда останем, јеже јесми, сиреч на
последњем степени језикораспространенија и украшенија и ни-
когда иним језик свој паче украшајуштим просвештеним наро-
дом уравнимсја. Љуте лстјатсја, иже мњат, јако Славјанин не мо-
жет все то на својем језице списати и решти, јеже Јелин, Латин,
Галијанин, Вритјанин и Немец на својих јазицех списаша и реша.
Не училисја матерњеј но странојазичњеј граматице, и не члили
своја но странија књиги, и того ради скудојазични в својем јазици
осташе. Где сут тија славјанскија књиги, вопросити мја кто может.
Шед в црков, и објаштеши тамо многоје множество умудрити тја
могуштих књиг, унше мало, и мудреје паче многих сујесловного
содержанија преводов, в нињшњем веце славјански списаних
преведених. Латинскога језика кроме, иже једин неправилно го-
ворити не терпит, вси прочији народи погрешно говорјат, обаче
књигописатељи, не обозирајуштесја, како прости људ говорит,
но како правила језика взискајут, тако пишут. Аште би кто, на
приклад, немецки онако писал јакоже обикновене говоритсја, убо
би и проста немецка баба књиги писати могла. Тако њеци нашего
рода књижници књиги своја списавше, венцем књижњическим
у људа увенчашасја, и сујетнују похвалу улучиша. Вси народи, и
сами јазичници књиги своја по граматијским правилам списаша,
у нас по правилам баби Смиљани пишутсја.

Во обитељи свјатаго Георгија 1-го јануарија 1811-го лета.