Зажути се опет дријенова грано
скупљала си досад нит поглед ни хвалу.
Опет запупољи! У прољеће рано
сунцоликим плаштом огрни заспалу
браћу моју драгу што осташе тамо.

Затрепери златним зраком милована
к’о мајчина рука чедо које спије.
Потеци животом из медених грана
и овога љета кад ме тамо није
руком браће драге да будеш узбрана.

Прољеће је ново, из утробе грубе
кап живота нову изњедри, запупи.
Мани што с јесени неки те не љубе,
твој им румен дрењак модре усне скупи,
његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,
непресушни рудник меденом копачу.
Пољем нашим нек ти разасути снопи
обасјају село и низа њ се стачу,
гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријенова грано,
опет запупољи у прољеће рано,
селом нашим нек се распу твоји снопи
да свијетле моји дјечји срећокопи.

Раскорењеним свезеленима

Колена првог свезелени
расклиманим корењем одмахасте,
незрело класје младо потргано.
Неочекивано разрођени
у галоп несамарене ате одјахасте,
синови моји, лак полагано.

Колено друго свезелени
прворотки туђ у недра тискају
бескорен силом донет на длану плод,
кратак је мйр поља покошених
жедни суву чашу залуд стискају
где сунца није таман је свод.

Колено треће свезелени
раскорењеним тек вам оста име
и можда сретнете понеко слично,
застани, главу не окрени,
нашао си брата, брати се с њиме
да се наслониш семе моје дично.

Србље моје

Свеколико србље вапије и јечи
разбраћеним ропцем под тробојним стегом
измичући главу разбојничкој сечи
да праг где је рођен остане праг његов.

Вековна је чежња родослова мога
да потомство рађа за истих владара
распето пострада гласа братственога,
отрежњење иште род светога цара.

Мудрости је мало, властожедне душе
кратковидом руком к'о прах разасуше
да будемо једно иста веровања,

свак' на своју страну постајемо страни
чудимо се соли на сопственој рани
док још србље моје сном распетим сања.

Завет

На чијој земљи жито ти се њише,
брашно ти мељу воденице чије,
из чијих кућа дим небу кидише,
ти кажеш твоје, свак' знаде да није.

Чији то сплав те Дримом прêко носи,
Црним и Белим, Бистрицама бистрим,
хајде заплови, добро знају ко си,
оба јахасмо валовима истим.

Чијих звоника откуцаје слушаш,
на молитву којем Богу чујеш зов,
у дане свете чије вино кушаш,
на исте спремаш кукавички лов.

Крш Проклетије твоје проклетије,
надут’ ће прса љутита и јêдна,
нестаћеш ’силни’ с мапе, историје,
таквих је гладна бестрага и жедна.

Решио јеси сва звона црквена
да ми ућуткаш, запалиш и срушиш,
судиће крвца давно проливена
зулуме твоје, проклетој ти души.

Сванут’ ће јутро и прозоре широм
потомци моји отвориће опет,
мирит' ће тамјан сваким манастиром,
газићê својих прадедова стопе.

Праштање

Саградићеш себи замке од гранита,
с моћним зидинама до плавих небеса,
дворјани ће твоји попут царских свита
градит' млечне путе од својих телеса.

Вирови ће речни и вулканска гротла
бити одредиште уљезу и врагу,
духови јунака попут царског котла
храниће ти душу, даваће ти снагу.

Неверни ће молит' кад на своме врату,
као мака зрнца, осете мач правде,
одлучна и снажна у том судњем сату

сетићеш се страшне њихове неправде,
тад победе крила понеће те Богу,
народи небески само праштат' могу.