Дивљем храсту рекла сам:
Тата,
доћи ћу у сумрак
да ћутимо и посматрамо реку.
Безнадежно је.
Нек нас заједно посеку.

Једнота

Целога дана киша лије.
Посматрам призор са места на јастуку.
Птица-ја се у храсту крије,
са белим крилима уместо руку

Гомила пролазника – ципеле кисну.
Циганка-ја продаје срећу. Шта даш да ти
на длану осликам будућност срећну?
Гледа смарагдним очима које однегде знам.

Отворен кишобран – заштита од неба.
Одозго се, можда, види круг само.
Испод је душа топла, али груба
у птичјем обличју које једино знам.

Девојчица-ја улицом корача.
Нагло остарели мокри тротоари – мој су стан.
Исијавам светлошћу јединство свих ствари:
све више јесам, што мање знам.

Он носи птице у џеповима

Он носи птице у џеповима,
по једну за сваки мој облачни разданак.
Наштину испијам песму дроздова
које ми понесе, кад крене на састанак.

Он донесе векну слатког хлеба
и ливадској млечики измамљен мед
па простре нада мном парче сунчаног неба
и храстову сенку довољну за обед…

Крајолик пред нама у додир преточи
па пољима мојих груди лута,
у удолу врата уснама крочи,
исписује по мекоти мојих скута

раскошна имена планинског цвећа.
Оживљава у мени ливаде и шуме,
певуши ми шаптаје давно умрлог дрвећа
које још једино он разуме.

Враћам се његовим пољупцем занесена.
Из славине сува тишина потече.
У огледалу чека ме девојка вољена,
и шапуће:
“Боже, хвала ти за ово вече…”

Отуђење

Свеједно је
зашто ћути
док неонска светла
трепере
у белој болничкој соби.
Не може се
излечити
овај болесни страх од човека
ни речју
ни погледом
ни додиром руке…

Успаванка

Године суше, године кише.
Пустиња дише.

Године дуге, године туге.
Пустиња живи.

Ветрови дођу, ветрови прођу.
Пустиња живи.

Птица запева, птица утихне.
Пустиња живи.

Сунце проговори, сунце догори.
Пустиња живи.

Песма се роди, и ослободи.
Пустиња живи.

Небо ће рећи, песму о срећи.
Пустиња живи.

Облаци бели, облаци меки.
Пустиња живи.

Човек се роди, човек увене.
Пустиња живи.

За своја безнађа, сами смо криви.
И то ће проћи.
Пустиња живи.