Јефимија Коцић
I love you
Држала сам те за руку оно мило твоје “I love you” нисам више
слушала. Волела сам те када је твоја кожа била тако храпава и
секла сваки део мојих меканих јагодица на прстима. Неговала сам
те када је празнина прекривала твоју лепу душу. Рашчешљавала
сам твоју дугу, блатњаву косу боје лана. Писала сам о теби и за
тебе, али твоје очи нису знале шта гледају на том комадићу папира.
Неки су се смејали када би нас видели. Мене није било срамота
да те шетам у тим колицима. Знам да је моја љубав према теби
побеђивала све препреке. Понекад бих те пољубила, али пољубац
никада не би био узвраћен. Свирала бих ти и успављивала те…
Многи су желели да волим друге као тебе.
Понекад бих легла и замишљала да твоје срце куцка (за мене).
Причала бих често сама са собом и понекад бих те нешто питала,
али твоје плаве очи никада нису давале одговор. На крају ти
још једино морам рећи – волим те, моја порцеланска луткице са
распродаје из оближње продавнице…
Радослав Дуја Недић
Зора
Јутрос, у сами јунски освит зоре, изађох на терасу свог стана
на Неимару. Неко би помислио да сам поранио да дочекам зору.
Не, не, управо сам се спремао да одем на починак после бурно
проведене вечери.
Као по обичају, погледах цвеће у жардињерама и саксијама.
Занимало ме је да ли се у међувремену појавио неки нови цвет.
Бацих поглед према Аутокоманди и зачух два коса која су се
доцвркутала негде у крошњама дрвећа. Боже, како је леп осећај
да усред града окованог бетоном видиш зеленило и чујеш цвркут
птица. А онда је на сами врх високог платана слетео велики гавран,
гласно гракћући. Стекао сам утисак да је на некога љут. Врапци
се разбежаше. Утихну песма косова. Затим је долетео други, још
горопаднији гавран, дужег кљуна и ширих крила. Потерао га је да
би заузео његово место. Питао сам се зашто, а када се ту налазе
још четири платана, а има и другог дрвећа?
Неодољиво ме је подсетио на човека
Димитрије Бунтић
Трећа рука
Седе испред радње на малим столицама и убијају време и себе. У
продавницу ретко ко да завири. Само понеки летимични поглед
на излог. И оне виде да нећете много да их узнемиравате. И не
љуте се на вас. Седе или стоје. По двије или три заједно. Из суседне
продавнице. На мини сточићу пуши се кафа. Догорева цигарета.
Зврји мобилни. Да ли да спусти цигарету и узме мобилни? Друга
рука држи јој шољицу кафе. Иста прича и са колегиницом до ње.
Држи мобилни. Везе ли везе. К’о сингерица. У другој руци врела
кафа. Запаљена цигарета само што се не омакне са сточића. Ух!
Што нема још једну руку!? Па да све буде под контролом. И ка-
фа. И цигарета. И цигара. И мобилни. Неправда, што би рекао си-
роти, мали, преплашени Калимеро. Их, само да има ту трећу руку!
Где би јој био крај? Овако увек има трауме и штрецања. Чему да
се пре посвети? Врућој кафи, упаљеној цигарети, или неваљалом
мобилном који нема душу. Само се нешто измотава. Не да јој мира.
Па ко је то опет сад? Газда тражи извештај о промету до 14 ча-
сова. Шта да му каже кад нико није ни улазио у бутик? Нема про-
мета, ни плате. Иш, на улицу. А цигарете нису баш ни јевтине.
Мислим да је “давидов” два еврића кутија. Две дневно пута три-
десет дана. Па ти, мој Србине, узми оловку у руке. Израчунај
месечно пута 12 у години. Плус кафа. Барем пет дневно. А колико
се само намучила да пуши! Да не изгледа глупа међу колегиницама.
А тек мобилини!? Док пошаље петнаестак најнижих цена за стан
и за кола. Плус пут око света или крстарење Волгом. Знате ли ви
колико то кошта!? Ко ће то да издржи? Зна се. Татица, мамица, по-
грбљени дедица, обогаљена бакица. Да се дете не мучи. И станчић
са телефоном и грејањем. Да нам се дете не злопати. Срце бакино!
А оно, дете, трпи максимално. Како да се снађе да истовремено
држи врелу кафу, упаљену цигарету и мобилни који звони ли
звони. Шта да ради када има само две руке? Дође јој да заплаче
од беса. Зашто тај Свевишњи није уградио још једну, трећу руку?
Ако је шест дана радио и направио читав свет, могао је да остане
мало прековремено. Шта би му фалило? Како није могао да пред-
види, поред кафе и цигарете, и ту трећу руку за мобилни? Ниш-
та ми није јасно. Како да направи такву омашку? Љута је и на
дарвинисте. Зашто еволуционисти, за ових стотину и кусур го-
дина, нису успели да некако накалемне, клонирају ту трећу руку
која толико недостаје нашим лепотицама испред бутика, на тро-
тоарима, са кафом, цигаретом и мобилним. Превише посла за две
руке. Без муштерија, без купаца, без спонзора, са џангризавим
газдама.
Има ли шансе да се дође до треће руке да се исправи пропуст
креациониста и еволуциониста? Не ради ми кликер. Као да је
зарибао. Тако жалим сироте лепотице што имају само две руке за
толико посла испред бутика, на тротоару.