Ана Ђуричић
Одбегла прича
Јуче сам случајно срела доброг пријатеља кога дуго нисам видела.
Загледан у даљину, крупним корацима грабио је уз улицу којом
сам се враћала са посла, једнако замишљена као и он. Обрадовао
се што ме види. Рекао ми је:
– Слушај, потребна ми је једна твоја прича. Хитно је, – и као
објашњење додао је – путујем за два дана.
Нисам стигла да питам зашто. Поверовала сам да му је заиста
из неког разлога неопходна и чим сам дошла кући села сам да
напишем кратку причу по његовом укусу. Убрзо она је била пре-
да мном потпуно скоцкана. Смешила ми се самозадовољно. Неси-
гурно сам је упитала:
– Шта је смешно?
– Ти – одговорила је. – Зар не видиш? Отргла сам се контроли.
То је рекла и излетела кроз отворен прозор. Знала сам само
једно: ова прича је независна, слободна и брза, стварно је дру-
гачија од осталих и зато јој не смем дозволити да ми побегне.
Наврат нанос истрчала сам из куће да је стигнем и зауставим пре
него што је у лету не ухвати неки бољи писац. Није јој било трага.
Срба Игњатовић
Не и да, да и не
Свако истинско мишљење започиње од оног не. Јер не није једи-
но својина скептика и доследних, непопустљивих нихилиста већ
привилегија освешћеног бића и стари поздрав парничара-филозофа.
Али ни оно да није ништа мање важно ни моћно. Кад год га
изговарамо, или само имамо у примисли, оно нас неповратно,
суновратно венчава са свеукупним непробраним животом.
Какав год…
Бранислав Вељковић
Спасавање човека
Полицајци су, после дугог убеђивања, одвратили човека да скочи
са симса деветог спрата; потом су га дуго испитивали о разлогу
због којег је имао намеру да се убије; онда су га убили због разлога
због којег је имао намеру да се убије. У полицијској станици, након
завршетка смене, по службеној дужности, предали су извештај с
називом: “Успешно изведена акција спасавања човека”.
Миливој Анђелковић
Мало, мирно и спокојно место
То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрај-
нуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала
ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне
лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица
и тишина, чује се само како море дише.
Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се
има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори
један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и
морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо.
Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светло-
сти, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти
музика, чак и море нешто гунђа и пени се.
Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој,
чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану
и трескање кугли. Да ли је заиста постојало то мало, мирно и
спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш,
шта је то било: отимање или сан?
Бешир Љушковић
Глас
Глас ми је стигао док сам био у Риму.
Сјутрадан, на бријегу у родном селу, у рукама сам достојанствено
држао њену слику и квасио је сузама. Тужно су пјевале птице из
мајчине башче. Ону жуту мачку, коју је највише вољела, нијесу
могли отјерати с кревета. Најмлађу сестру, која је много била
везана за мајку, жене су поливале водом да је поврате.
Слаба прољећна киша покваси свежу хумку, окружену
гомилом свијета. Моја тетка, старија предвидљива жена, то лоше
протумачи. На свежем цвијећу мијешале су се капи кише и сузе.
У искрењу под слабим сунцем скоро се нису разликовале.
После мјесец дана на истом мјесту, сличним поводом би много
свијета.
Мој отац није више био удовац. Тог поподнева цвијеће је
имало последњу ријеч.
Душан Стојковић
Лудак
Са ума су сишли и ноћ и дан и разлубеничено подне. У носиљкама
пуне руке сновних смалаксалих протеза. Снивак по снивак – сни-
вка незадрж. Ракун пере одбачене животне конце и кучине. Суз-
на вода слузно богоради. У богорадионици твори се нови свет
на уклин отишлом. Отишиниле се градске калдрме, селски еол-
ски вихорци, водне одне пјесни на плеснивим олуцима. Креје и
гаврани отперјали пошто су Индијанци у трње одложили перја-
нице. Кактус над кактусима у лудачкој кошуљи песмовања са
степеницама Мајаковског низ које се суновраћују деца и жирафа
коју је јахао тачно у подне своје смрти Николај Гумиљов.
Дејан Богојевић
Фотографија, буба
Отворио је прозор. Узео фотоапарат и фотографисао пролазнике.
Они га нису видели. Он је желео да буде непримећен. Сваког
понедељка је радио фотографије у оближњој фото радњи “Клик”.
Увек је имао исти број фотографија.
Сваког понедељка је радила иста девојка у фото радњи “Клик”.
Сваког понедељка та девојка је према њему била љубазна.
Он је и даље фотографисао. Годишња доба су се смењивала.
Знао је да се не бави узалудним послом.
Једног понедељка је ушао у радњу “Клик” и док је чекао да му
девојка у провидној кесици изнесе фотографије иза пулта јео је
бомбоне различитих воћних укуса. Осећао се растерећено.
Девојка је дошла видно нерасположена и усплахирана. Руке
су јој се тресле. Није рекла ни реч. Предала је кесицу са фото-
графијама. Није га ни погледала, по први пут.
Фотографије су биле потпуно тамне. Само на једној је била
буба тврдих крила.
Драган Ранковић
Бетовен из грамофона
Бетовен из грамофона претворио је згужване креветске чаршафе
у величанствени венац стеновитих планина и оживео жути јас-
тук да засија као сунце тог собног предела са орманима који као
пањеви почеше да пуштају гране и изданке што као крошњу носе
тешке редове разлисталих књига да би после неколико минута
родила будилник као чудан плод, као јаје у коме куца срце музике
која тек што се није излегла.