Два романа са рубних подручја српског језика – “Кукавичја пилад” Лабуда Драгића и “Бумеранг” Берислава Благојевића

Досадашња историја српске књижевности учи нас да су нека од
њених најзначајнијих дела, као и неки од њених најзначајнијих
опуса настајали на рубовима српског културног простора или су
тематизовали дешавања везана баш за те рубне просторе. Дела
Иве Андрића, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Меше Сели-
мовића, Борислава Станковића или Григорија Божовића најбољи
су примери за то. Баш због тога важно је да и данас усмеримо на-
шу читалачку пажњу и на ауторе који стварају ван етаблираних
културних центара, односно који тематизују просторе и догађаје
који немају (често из сасвим ванкњижевних разлога) тренутно
привилегованији културолошки или медијски статус, јер можда
сада баш та дела ослобођена “дикатата центра” говоре више и
боље о времену у којем живимо, од дела која излазе у сусрет духу
времена и очекивањима монденске нарави центара.
Отуда из прошлогодишње романескне продукције треба из-
двојити два романа који, сваки на свој особен начин, говоре у
прилог малочас изнетој констатацији. Најпре, то је роман “Ку-
кавичја пилад” (Српска књижевна задруга) Лабуда Драгића. Овај
изузетни прозаиста, с ванредним језичким сензибилитетом и
необичном моћи гротескне имагинације, написао је свој први,
условно говорећи, историјски роман. Аутор се још једном вратио
завичајном простору Црне Горе, овога пута причом о комитиском
покрету који је у годинама након Првог светског рата неко време
водио локалну побуну против нове југословенске државе, с ци-
љем да врати краља Николу Петровића на престо Црне Горе.
Као прави мајстор приче и познавалац језика, Драгић уз помоћ
архаизама и локализама гради уверљиву могућу слику простора
и времена у којем се заправо зачело растакање класичног више-
вековног црногорског идентитета. Драгићев приповедач укршта
наративне планове дајући читаоцу ширу визуру епохе кроз неке
од новинских наслова онога времена, а потом дајући и субјективне
увиде кроз појединачне визуре актера дешавања о којима при-
поведа. Тај лични поглед на ствари посебна је вредност овога
романа, јер он не полази од унапред задатих премиса у тексту
и не жели да буде историсјка пресуда, већ пре могуће тумачење
догађаја чији коначни рефлекси сежу у време у којем ми живимо
и чији су плодови, кукавичја пилад, данас евидентни. Зато су
Драгићеви приповедачки увиди пре свега демистификаторски и
то је заправо главни творбени принцип овога романа. Тако када
говори о настанку поделе на “бјелаше” и “зеленаше” његов при-
поведач каже: “Ако ћете ви зелени биљет – ми ћемо бијели! А
ако ћете ви бијеле – ми ћемо зелени. И тако би: ријешисмо да
узмемо бијели и другога јутра нас прозваше бјелаши. Ми њих
истог трена зеленаши. Ка из руге то би у почетку, јер смо једнако
ми могли бити зеленаши, а они бјелаши. Исто је то било. Али да
видиш кастига, како се то извргну у велику пизму и зло!” Тако
трагедија започиње, налик на шалу, а наставља се неколико го-
дина касније убиствима која комити, наоружани од стране Ита-
лије, чине у име бившег краља и бивше краљевине, а у којима
страдају не само жандарми, већ и њихови рођаци. Потом, убрзо
заборављени од оних који су их послали, дубоко у планиским
врлетима Црне Горе комити настављају изгубљену битку не зна-
јући више чему она води и не знајући чак ни да је краљ Никола у
међувремену умро у туђини.
Драгић познаје психологију горштака и због тога његови ли-
кови нису пуки носиоци функција и идеја у роману, већ пре свега
људи који се плаше и стрепе, који верују, али и сумњају у сврху
свога наума, који баштине дух побуне и самосвојности и онда када
их он, на крају, пред многобројним пушчаним цевима војника и
жандарма, води до тужног сазнања: “Да погибосмо од Турака,
или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но
од нашије, као изроди и лупежи”. И то је слика дефинитивног
краја епске Црне Горе која је, као и њен последњи господар, ушла
у век који више није био њен и којем је она зато закономерно
морала нестати у свом старом облику. Некадашњи цар јунака и
некадашњи победник с Вучјег дола, на крају свога животног пута
отежали је и заборавни старац који стрепи над својим златницима
које му чувају тршћански банкари и чији синови не маре нимало
ни за земљу ни за круну, па тако 1916. година долази као логичан
крај једне епохе и једне династије која је била њен творац. Историја
се никада не понавља на исти начин, али прича о последњим
годинама последњег црногорског господара и комитима који су
на Божић 1919. године започели истрагу самих себе, својих брат-
ственика, постаје део посувраћеног симболичког лука чији по-
четак сеже до онога Божића на почетку 18. века који је Његошу
дао подстицај за “Горски вијенац”, а завршава се братоубиством
на почетку 20. века. А оно што је неизречено у овоме роману чини
се страшнијим од онога што је записано.
С друге стране кратки роман “Бумеранг” (Пресинг) младог ба-
њалучког писца Берислава Благојевића нови је прилог поратном
причању у нашој књижевности. Он је у свом претходном роману
“Тиши од воде” тематизовао искуства учесника у грађанском рату
у Босни и Херцегоцини и покушајима да се човек ослободи горког
талога несреће коју рат са собом носи. Нови роман је смештен
у садашње време и прати судбине главног јунака и неколико
његовоих пријатеља из “бумеранг генерције“. Дакле, генерација
која је била премлада да учествује у оружаном сукобу, али је
кроз своје одрастање у ратним и пратним годинама пожњела све
“плодове“ рата и попут бумеранга они одлазе и враћају се у свој
завичај и према њима се враћају све невоље које је рат створио
и заташкао на неко време. И тако сада на светлост избијају не-
запосленост, сиромаштво, до крајности изобличен политички
систем, депресија и безнађе младих људи без мисли да ишта мо-
же да буде боље и да има смисла остати и живети у завичају. Иако
је радња смештена у Босански Брод (што је добитак за нашу књи-
жевност која је тако добила још једно место на књижевној мапи),
она се може читати не само као прича о многим другим местима,
не само у Републици Српској, већ као прича о бескрајној балкан-
ској транзицији које се већ деценијама не завршава и која заправо
постаје име за један систем економских односа који се заснивају
на сталној промени и с тим повезаној свеопштој несигурности.
Међутим, круг рутине безнађа јунаци покушавају да прекину
оснивањем Бродске омладинске библиотеке која ће покушати
да буде оаза у транзиционој свакодневици. Такође, једна стара,
а поново прoнађена љубав даће главном јунаку наду у смисао
постојања, чак и у околностима у којима сем те наде нема гото-
во ништа друго. Та једноставна и чиста алхемија у којој нема па-
тетике и непотребне идеологизације један је облик оног Волте-
ровог врта који треба одржавати, јер је ту, јер је истинит и јер даје
лековите плодове. Та невелика, а опет снажна истина, блиска оној
из Шајтинчевог романа “Сасвим скромни дарови”, може бити
могући путоказ за излаз и епохе које је фетишизирала новац и
насиље. У ту епоху су земље бивше Југославије прве ушле и по-
брале њено цвеће зла и зато би било смислено да из ње први иза-
ђемо и уместо великих парола прихватимо ове наизглед скромне,
а заправо једине вредне дарове које можемо дати једни другима.
Оба ова дела и када приповедају о догађајима од пре једнога
века и о времену садашњем, и када приповедају о црногорским
одметницима и босанскобродским младићима, показују велику
творбену моћ наших савремених писаца који и онда када делују
ван књижевних центара и ван трендовских тема, стварају дела
велике литерарне вредности и универзалног значења и којима
се мање место или незнатнији историјски догађај заправо ишчи-
тавају као парадигме великих симболичких потенцијала које та-
ко надрастају своју иницијалну позицију.