Есеј и критика
03. 01. 2018
Часлав В. Николић

Политички чланци 1919-1939. 2) Милоша Црњанског: Политика и књижевност

Појмом политичко Фредрик Џејмсон, у књизи Политичко несвес-
но, означава “тачно одређене догађаје и кризе у времену”, “дија-
хронична узнемиравања из године у годину”, “успоне и падове
политичких режима и друштвених модела”, “страственост битака
међу историјским посленицима”. 3) Критичко издање Политички
чланци Милоша Црњанског, објављено 2017. године, сабира сто
осамдесет текстова Милоша Црњанског изворно штампаних у
периодици од 1919. до 1939. године, па као таква, већ временском
одредбом у наслову, ова књига одражава џејмсоновски спектар
политичког. И одиста, Милош Црњански је у својим чланцима
приказао све оне моменте и карактере који су одредили српску и
југословенску политику, као и културну политику, од 1919. до 1935.
године: идеје о револуцији, билатерална питања (однос према
политичким структурама у Мађарској, статус мађарског народа у
Југославији, положај српске цркве у Румунији), проблеми цркве-
нополитичког живота у Југославији, политичко-економски ста-
тус одређених регија у југословенској држави, функција историј-
ског сећања у новом политичком организовању (пре свега сећа-
ња на балканске ратове, на Први светски рат и на фигуру блаже-
нопочившег краља Александра Првог Ујединитеља), концепције
националног саморазумевања (свест о српском становишту, однос
идеологије српског као националног према другим идеолошким
формацијама, пре свега према комунизму), однос културног ра-
да и политичког мишљења. Засебан сегмент критичког издања
представљају чланци Црњанског о Немачкој, сачињени у Немач-
кој, који осликавају средишње личности и најважније акције не-
мачког државно-политичког апарата од 1935. до почетка 1938. го-
дине. Црњански приказује олимпијаду у Берлину, природу уну-
тардржавног политичког и економског рада у Немачкој, однос
немачког режима према другим европским државама (Великој
Британији, Француској, Италији, Шпанији, Аустрији, Белгији,
Југославији), посете иностраних дипломата Берлину, статус ка-
толичке и протестантске цркве у немачкој држави. Црњански
осветљава деликатне моменте у односима Немачке и Ватикана,
Немачке и Аустрије, а прецизно оцртава и немачки ултимативни
захтев западном свету, који се састоји у ревизији колонијалне
политике:

“Немачка има морално право на своје бивше колоније. ‘Пита-
ње колонија, рекао је г. Хитлер, мора бити решено и биће
решено у најкраћем року овако или онако. Биће решено као
што је Немачка добила и своју једнакост и равноправност
са другим народима. Не мисли Немачка на рат него верује
да ће победити разборитост и разум.’ Ја сам, рекао је Фирер,
један од оних људи који још увек верују да ће разборитост и
памет победити, али Европа се не може смирити све дотле
док Немачка не добије своје колоније.” (“Изјава г. Хитлера
дописнику Времена”, Време, 13. септембар 1937)

Из текстова Милоша Црњанског указују се контуре Хермана Ге-
ринга, Јоахима фон Рибентропа, Курта фон Шушнига, Невила
Чемберлена, лорда Халифакса, Мусолинија, Сајс-Инкварта, Шах-
та и других значајних политичких личности Немачке и Европе
тридесетих година 20. века. Ипак, у чланцима из Берлина доми-
нантна је фигура немачког канцелара Адолфа Хитлера, о чијем се
политичком програму, политичкој реторици, стратегији владања,
антрополошкој природи много може сазнати од Црњанског. Засе-
бан сегмент критичког издања представљају текстови из Шпаније,
објављени 1937. године, и текстови из Италије, објављени 1938.
и 1939. године. У досад критички необрађеним текстовима о
Шпанији Црњански приказује догађаје у борбама за Билбао и
политичко окружење генерала Франка. У чланцима из Италије,
којима се критичко издање завршава, оцртане су фигуре Бенита
Мусолинија и грофа Ћана, дипломатски односи са Француском
и Великом Британијом, потом и различита унутардржавна, иде-
олошка и социјално-економска, као и спољнополитичка стано-
вишта Мусолинијевог режима. Први текст у овом критичком
издању је “Васпитање и револуције”, објављен 12. јула 1919. године,
а последњи “Лепи дани у Аранхуезу”, објављен 9. фебруара 1939.
године. Највећи број текстова Милша Црњанског приређених у
књизи Политички чланци објављен је у дневним листовима Време
и Политика и у недељном листу Идеје. Мањи број је пронађен у
дневним листовима Дан, Правда, Јединство и Банатски гласник,
у месечном часопису за авијацију Наша Крила, у годишњаци-ма
Алманах Јадранска Стража и Годишњак југословенског ваздухо-
пловства.
Историја је, по Фредрику Џејмсону, нужна, јер је њена фор-
ма неизбежна. Као форма догађаја, историја је дискурзивна и
приповедна категорија. Мишљење о расподели чулног за Жака
Рансијера представља начин да се осветли присуство и међу-
однос политичког и естетског феномена. Расподела чулног, наи-
ме, омогућава да сагледамо постојање заједничког поља и ону
расподелу која, у пољу заједничког, “одређује мјеста и удјеле
судеоника”. 4) Ова расподела чини да видимо “тко може судје-
ловати у заједничкому у функцији онога чиме се бави”, дак-
ле “у функцији времена и простора у којима врши своју делат-
ност”. Искуство самог појављивања у пољу чулног представља
политичку вредност. Ипак, у истом простору чулног, дакле у
хоризонту заједничког, јавља се и уметност, па Рансијер по-
литику препознаје као простор јавне делатности, а уметност
као простор извођења фантазми – у естетском се облик потврђу-
је сам за себе. У политичким чланцима Милоша Црњанског
свет је дискурзивни хоризонт, који се као такав гради преко
двеју перспектива. Политичко перспективизовање претпостав-
ља различите историјске, идеолошке, економске, војноиндус-
тријске, дипломатске чињенице, изведене у први план текста.
Међутим, чланци Црњанског активирају и вишеструке облике
културноисторијске свести, у виду конкретне књижевне симбо-
лике, књижевних тема и књижевног престилизовања језика по-
литичких чланака, као и у виду антрополошких, историјских
и геокултурних опсервација. Степен наглашености једне од
перспектива одређен је променом тематског избора или променом
просторно-временског контекста, али је упркос разликама у
садржини могуће уочити јединствено интелектуално и духовно
искуство – поље говора писца Црњанског. Политички чланци
Црњанског стога су двовредни: отворени за актуелне политичке
теме, са очима усред политичког, а у исти мах, негде дискретније
а негде очитије, у одмаку од политике, изван сваког зла – у
књижевном, црњанскијанском, као у другости овога света.
Распростирање књижевног у Политичким чланцима Мило-
ша Црњанског разномерно је. Елементарно испољавање књижев-
ности остварује се у реторичком, језичко-стилском смислу, у
синтакси и у пунктуацији које препознајемо као Црњанскове,
понекад у дискретном иронијском тону који се, као сенка пи-
тања, надноси над исказ новинског извештаја, понекад и тиши-
ном, која је функционална, јер се јавља на месту на коме оче-
кујемо посредовање у виду Црњансковог тумачења неке вести,
али то тумачење изостаје и активира запитаност о природи
тишине. Књижевне фигуре могу бити и већег формата, као пред-
метне, симболичке и идејне компоненте политичког чланка.
Књижевно тада може бити референца политичке опсервације
(нпр. у чланцима “Модерна српска књижевност”, “Свети Сава”,
“Оклеветани рат”, “О нашим народним шарама”, “Наша хиљаду-
годишња култура”, “Граја око црногорског песника”, “Култура”
итд.). Али књижевна фигура може бити и контрапункт слици
актуелног ратног или политичког догађаја, као позиција изван,
са које се дискретно преиспитује актуелност (“Ла Гранха”,
“Најчуднији споменик палима у рату”, “Оклеветани рат”, “Хитлер
као централист” итд.).
_________________________
1) caslav.nikolic@filum.kg.ac.rs
2) Милош Црњански, Политички чланци 1919–1939, приредио Часлав
Николић, историјске коментаре сачинили Наталија Димић и Растко
Ломпар, Задужбина Милоша Црњанског, Catena Mundi, 2017.
3) Fredrik Džejmson, Političko nesvesno: pripovedanje kao društveno-
simbolički čin, Rad, Beograd, 1984.
4) Žak Ransijer, “Raspodjela čulnog – estetika i politika”, Treći program,
127–128, III-IV, Beograd, 2005.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Зоран Аврамовић

Црњански као писац политичких текстова

У издању задужбине Милоша Мрњанског и Catene mundi (2017)
објављени су Политички чланци(1919-1939) Милоша Црњанског.
На 658 страница а са напоменам и варијантама (670-766), први пут
се налазе новински текстови Црњанског које је он писао измеђи
два светска рата.
Како је Црњански политички мислио о Краљевини СХС (Југо-
славији), Србима, Немачкој, Италији, и каква је била његова иде-
олошка и политичка мисао у листу Идеје?
Укратко.
Како разумевамо политички чланак? Политички текст је цен-
триран око политичких чињеница, политичких вредности и
личности које теже моћи. Политички писац на свој начин разу-
мева однос према власти и њеним практичним учинцима У
чланку је наглашено субјективно-вредносно гледиште аутора.
Политички текст допушта размах тренутних расположења
и осећања, страсти, воље аутора, али и рационалан однос према
чињеницама.
Са жанровског становишта, политички текстови Црњанског
могу се поделити на подврсте: политичке репортаже, политичке
портрете, политичке коментаре, политичке фељтоне, политичке
биографије политичке есеје, политичке извештаје-писма,

Текстови о Југославији
Више је југословенских и српских тема о којима пише Црњански.
Чин уједињења објашњава појмовима нужности и судбине (Ускрс-
нути и на страшном месту постојати, 1928). Он верује да је тај чин
заправо логички завршетак прошлости. Али на другим местима
тврди да је стварање Краљевине СХС, као веће државне целине,
карактеристика новог времена а неким текстовима да је ова
држава резултат Првог светског рата.
Таква држава треба да је централистички устројена. Антифе-
дералистички став Милоша Црњанског био је мотивисан: 1. ин-
тересима словенства, 2. моралном снагом и организационом ефи-
касношћу централистичких институција, 3. идеологијом тро-
именог народа, 4. мишљењем утврђеним после марсејске траге-
дије да је држави потребан »јакобински централизам«.
Држава стиче стабилност посредством система институција,
а политичку пажњу Милоша Црњанског привлачиле су, пре
осталих монархија, војска и патриотске организације (најпозна-
тије су биле Соко, Јадранска стража, Народна одбрана).
( У тексту Наша жена и зарада, из 1934, Црњански излаже неку
скраћену верзију еманципације жене у којој се наглашава њен
однос према раду. По његовом суду, радне способности жене нису
ништа мање од способности мушкарца).
Краљевина СХС је створена на српским гробовима а о тој
држави сањали су Јужни Словени. Срби су, дакле, гинули за
Србију и Југославију, и то се знало већ у Куманову. После Кума-
новске битке, Србија добија улогу у којој јој усуд поверава мач.
тако у чланку: Двадесетогодишњица битке на Куманову, 1912-1932.
Црњански је био одлучан бранилац политичких институција
и вредности Краљевине Југославије, а попут низа других српских
интелектуалаца и политичких странака, посебно је био привржен
институцији монархије. Такав однос према монархизму мање је
био последица личног искуства Црњанског, а више укорењености
монархистичке традиције у политичкој пракси и свести српског
народа.
У текстовима у којима се изричито бави политиком и исто-
ријском улогом краља Александра, Црњански не разматра поло-
жај краља у уставном поретку Краљевине, нити његову технику
политичког владања, у којој доминира противљење јаким стра-
начким вођствима и комбиновање метода принуде и омекшавања.
Такође, ниједним се словом не осврће на шести јануар 1929., када
је краљ Александар суспендовао устав са образложењем очувања
државног и народног јединства.
Предмет политичког интересовања Милоша Црњанског, када
је реч о краљу Александру, јесте његова историјска улога у
»стварању државе од Алпа до Струмице«. Он је био »фанатик
југословенске идеје«, и да није било краља Александра, закључује
Црњански, не би било ни нове државе Јужних Словена.

Политички чланци о Немачкој 1935-38.
Као државни чиновник Краљевине Југославије, Црњански је на-
шао време и за сопствено разумевање нацистичког покрета под
вођством Адолфа Хитлера.
У живој слици и са јасним појмовима написани, ови текстови
Црњанског, омогућавају једно особено упознавање немачке ствар-
ности пред избијање другог светског рата. То је време унутрашњег
и спољашњег ширења националсоцијалистичког покрета. Ко је
слутио катастрофу Другог светског рата?
Краљевина Југославије имала је пријатељске односе са Тре-
ћим Рајхом и у том погледу није се разликовала од других демо-
кратских држава Европе. То је једна околност која је морала ути-
цати на јавне коментаре немачких збивања. Са нарастањем на-
цистичког таласа, Хитлер је у својим говорима оштро упозоравао
против писања стране штампе о Немачкој. Та чињеница није од
споредног значаја за анализу политичких коментара Црњанског.
Па ипак, и у таквим околностима, Црњански ће тачно пре-
познати право лице нацизма. Суштина тоталитарног законодав-
ства огледа се у одбрани колективног бића дражеве и народа а
не права појединца. Црњански пише 1937.године, да националсо-
цијалистичка партија жели тоталитарну државу и да нови немачки
закони најстроже бране “државу и идеологију данашњег режима”.
Привредне теме Црњански осветљава углавном кроз личност
доктора Шахта, водећег банкара и финансијског стручњака Тре-
ћег Рајха. Спољна политика Немачке, по природи ствари, била је
најпажљивије разматрана у извештајима Црњанског. Енергичан
тон према иностранству био је преовлађујући у реторици нациста.
У политичкој власти Адолфа Хитлера налазиле су се све
кључне институције државе, партије, војске, спољне политике,
привреде. У средишту структуре нацистичке моћи налазила се
Хитлерова власт.
Прикљештен дужностима службе, агресивним политичким
домаћином и одсуством историјске аналогије, Црњански је успео
ипак да ода почаст слободољубивим Немцима. Не може се тек тако
прећи преко неких његових оцена ненацистичке немачке нације:
У тексту Ко ће победити? Пије XI или националосцијализам? (1938)
он пише: “Ипак ова борба људи за слободу мишљења, ма колико
била парадоксална, служи на част Немцима, народу који није
само, како се то по Европи пише, народ полицајаца и војника, него
и народ мислилаца и песника”. У својим коментарима Црњански
не скрива националсоцијалистичку идеологију и начине њеног
остваривања и указује на кључне елементе нацистичког поретка.

Текстови о Италији
У текстовима писаним из Рима, Црњански разматра спољну по-
литику Италије. Није тешко закључити да иза комплимената
Италији и њеној штампи стоји политика Милана Стојадиновића.
Италија, »то је данас, фашистичка партија«, пише Црњански
за «Време». Тај режим је, на пример, учинио привредни продор
у Азију, а једна група фашистичких економиста је сматрала да
не треба мешати трговачке интересе земље и идеологију. Фаши-
стичке институције су у знаку социјалних идеја, и лаик може да
запази »тенденцију социјалног нивелисања«. »Несумљиво, ја у
Риму присуствујем последњим трзајевима једног аристократског
друштва«.
У Италији су расистички закони донети 1935.године, али
закључује да у политици антисемитизма нема сличности између
Рима и Берлина. Карактеристичан је његов осврт на осуду ра-
систичких закона у Италији коју је изрекао Ватикан. Пије XI
стално понавља да је расизам бедна појава када се упореди с
универзалним вредностима хуманизма.
Када пише о Муслонију он има на уму Стојадиновићев савет
да о италисјанском диктатору треба писати ласкаво. Италија је
од једне слабе, либералне краљевине постала империја, а то је, по
суду Црњанског, резултат интелигенције једног човека. Мусолини
је велики политичар зато што је успео да оствари своју замисао. У
тексту Италија као велика сила пише:»Зар у том усамљеном лету
једне људске мисли није једна велика сензација?«, пише Црњански
у тескту Не анализирајући садржину политичких вредности и
циљева водећих политичких актера, Црњански формулише кри-
теријум за појаву велике политичке личности – остварљивост
властитих идеја. Због тога успеха, Мусолини у свим слојевима
италијанског друштва има »пиедастал до неба«.

Политичке идеје Црњанског у Идејама
На страницама листа Идеје, изражена је критика марксизма и
комунизма. Црњански је овај поглед на свет схватао превасходно
као пропагандистички плакат на коме је исписана негација свега
традиционалног и “свега што је наше”. Његово одлучно одбијање
марксизма мотивисано је пре свега идејом комунистичког одба-
цивања и неуважавања националне културне традиције.
Треба истаћи и методе борбе Црњанскога против марксистич-
ке идеологије. У тексту “Слабост наше одбране од марксизма” он
изричито одбацује репресију као метод супротстављања. “Пи-
тање марксизма није полицијско питање, каквим га наша бур-
жоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и
отпора”.
Не би се могла бранити тврдња да Црњански афирмише идеју
монархије на апсолутан начин. Још мање он мисли да би двор
морао бити да буде изнад Устава. Целокупна његова приврженост
династији Карађорђевића, а посебно краљу Александру I, извире
из уверења да је овај краљ успео у остваривању југословенске идеје,
односно да уједини Србе, Хрвате и Словенце. Црњански, дакле,
разумева монархију на овом подручју у државно интегративном
смислу. Монархизам Црњанског, према томе, може се објаснити
политичком функцијом коју је монархија имала у историјском
процесу стварања југославенске државе, а никако као политичка
врeдност која би била сама себи сврха.
Црњански са јаком дозом емоција портретише личност краља
Александра. Одређује “моћ воље и чврстине карактера”, као и
“способност заноса стварања државе од Алпа до Струмице”.
Када је реч о фашизму у Идејама, а то је била водећа оптужба
међуратне левице и послератних комуниста, такстови у идејама
јасно показују да појмовно-теоријски гледано та тврдња нема
основа. У текстовима Милоша Црњанског, могу се препознати
само три елемента овог појма – антипарламентаризам, национа-
лизам (државотворни) и антикомунизам. Нема, дакле, антисе-
митизма, култа вође, диктатуре национал-социјалистичке парти-
је, средњих слојева, експанзионизма.
У погледу антикомунизма, ствар је много јаснија. Црњански
је поистоветио појмове комунизма, марксизма и совјетизма. За
њега су то били различити термини исте идеологије која је стре-
мила радикалној измени света, при чему је највише имала да
страда традиција и национална култура. То што он није имао
разумевања за марксистички поглед на свет, може се објаснити
како је речено његовим страхом од интернационализма који
брише националне трагове. Унутрашње противуречности марк-
систичке идеологије и практичног покрета, њега су знатно мање
интересовале.
Велики неспоразуми прате личност Црњанског и у сфери
његовог односа према комплексу националног питања. Један
овлашан поглед на текстове који се баве политичким ликом писца,
упућује на закључак да се редовно заобилази његова политичка
критика сепаратистичких покрета између два рата у Југославији.
Стално се наглашава његово националистичко опредељење, а и
то погрешно. Црњански, већ је речено, схвата нацију на држа-
вотворан начин, a његов национализам најадекватније изражава
термин “југославенски национализам”. Црњанскова разматрања
српских интереса показују да он увиђа сву напетост националних
односа у Југославији. Међутим, ту нема прецизног одређења са-
држаја националног интереса, ни у друштвено-економској ни у
правно-политичкој и културној сфери. Његово схватање нацио-
нализма је по својој суштини конзервативна одбрана традиције
од налета револуције бољшевичког типа.
У широком кругу ових карактеристика кретала се и уређивачка
политика Идеја. Угаони камен њене културне политике био је:
основна брана политичком бољшевизму (марксизму) може да бу-
де целокупан фонд културног и уметничког наслеђа.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Младен Весковић

Два романа са рубних подручја српског језика – “Кукавичја пилад” Лабуда Драгића и “Бумеранг” Берислава Благојевића

Досадашња историја српске књижевности учи нас да су нека од
њених најзначајнијих дела, као и неки од њених најзначајнијих
опуса настајали на рубовима српског културног простора или су
тематизовали дешавања везана баш за те рубне просторе. Дела
Иве Андрића, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Меше Сели-
мовића, Борислава Станковића или Григорија Божовића најбољи
су примери за то. Баш због тога важно је да и данас усмеримо на-
шу читалачку пажњу и на ауторе који стварају ван етаблираних
културних центара, односно који тематизују просторе и догађаје
који немају (често из сасвим ванкњижевних разлога) тренутно
привилегованији културолошки или медијски статус, јер можда
сада баш та дела ослобођена “дикатата центра” говоре више и
боље о времену у којем живимо, од дела која излазе у сусрет духу
времена и очекивањима монденске нарави центара.
Отуда из прошлогодишње романескне продукције треба из-
двојити два романа који, сваки на свој особен начин, говоре у
прилог малочас изнетој констатацији. Најпре, то је роман “Ку-
кавичја пилад” (Српска књижевна задруга) Лабуда Драгића. Овај
изузетни прозаиста, с ванредним језичким сензибилитетом и
необичном моћи гротескне имагинације, написао је свој први,
условно говорећи, историјски роман. Аутор се још једном вратио
завичајном простору Црне Горе, овога пута причом о комитиском
покрету који је у годинама након Првог светског рата неко време
водио локалну побуну против нове југословенске државе, с ци-
љем да врати краља Николу Петровића на престо Црне Горе.
Као прави мајстор приче и познавалац језика, Драгић уз помоћ
архаизама и локализама гради уверљиву могућу слику простора
и времена у којем се заправо зачело растакање класичног више-
вековног црногорског идентитета. Драгићев приповедач укршта
наративне планове дајући читаоцу ширу визуру епохе кроз неке
од новинских наслова онога времена, а потом дајући и субјективне
увиде кроз појединачне визуре актера дешавања о којима при-
поведа. Тај лични поглед на ствари посебна је вредност овога
романа, јер он не полази од унапред задатих премиса у тексту
и не жели да буде историсјка пресуда, већ пре могуће тумачење
догађаја чији коначни рефлекси сежу у време у којем ми живимо
и чији су плодови, кукавичја пилад, данас евидентни. Зато су
Драгићеви приповедачки увиди пре свега демистификаторски и
то је заправо главни творбени принцип овога романа. Тако када
говори о настанку поделе на “бјелаше” и “зеленаше” његов при-
поведач каже: “Ако ћете ви зелени биљет – ми ћемо бијели! А
ако ћете ви бијеле – ми ћемо зелени. И тако би: ријешисмо да
узмемо бијели и другога јутра нас прозваше бјелаши. Ми њих
истог трена зеленаши. Ка из руге то би у почетку, јер смо једнако
ми могли бити зеленаши, а они бјелаши. Исто је то било. Али да
видиш кастига, како се то извргну у велику пизму и зло!” Тако
трагедија започиње, налик на шалу, а наставља се неколико го-
дина касније убиствима која комити, наоружани од стране Ита-
лије, чине у име бившег краља и бивше краљевине, а у којима
страдају не само жандарми, већ и њихови рођаци. Потом, убрзо
заборављени од оних који су их послали, дубоко у планиским
врлетима Црне Горе комити настављају изгубљену битку не зна-
јући више чему она води и не знајући чак ни да је краљ Никола у
међувремену умро у туђини.
Драгић познаје психологију горштака и због тога његови ли-
кови нису пуки носиоци функција и идеја у роману, већ пре свега
људи који се плаше и стрепе, који верују, али и сумњају у сврху
свога наума, који баштине дух побуне и самосвојности и онда када
их он, на крају, пред многобројним пушчаним цевима војника и
жандарма, води до тужног сазнања: “Да погибосмо од Турака,
или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но
од нашије, као изроди и лупежи”. И то је слика дефинитивног
краја епске Црне Горе која је, као и њен последњи господар, ушла
у век који више није био њен и којем је она зато закономерно
морала нестати у свом старом облику. Некадашњи цар јунака и
некадашњи победник с Вучјег дола, на крају свога животног пута
отежали је и заборавни старац који стрепи над својим златницима
које му чувају тршћански банкари и чији синови не маре нимало
ни за земљу ни за круну, па тако 1916. година долази као логичан
крај једне епохе и једне династије која је била њен творац. Историја
се никада не понавља на исти начин, али прича о последњим
годинама последњег црногорског господара и комитима који су
на Божић 1919. године започели истрагу самих себе, својих брат-
ственика, постаје део посувраћеног симболичког лука чији по-
четак сеже до онога Божића на почетку 18. века који је Његошу
дао подстицај за “Горски вијенац”, а завршава се братоубиством
на почетку 20. века. А оно што је неизречено у овоме роману чини
се страшнијим од онога што је записано.
С друге стране кратки роман “Бумеранг” (Пресинг) младог ба-
њалучког писца Берислава Благојевића нови је прилог поратном
причању у нашој књижевности. Он је у свом претходном роману
“Тиши од воде” тематизовао искуства учесника у грађанском рату
у Босни и Херцегоцини и покушајима да се човек ослободи горког
талога несреће коју рат са собом носи. Нови роман је смештен
у садашње време и прати судбине главног јунака и неколико
његовоих пријатеља из “бумеранг генерције“. Дакле, генерација
која је била премлада да учествује у оружаном сукобу, али је
кроз своје одрастање у ратним и пратним годинама пожњела све
“плодове“ рата и попут бумеранга они одлазе и враћају се у свој
завичај и према њима се враћају све невоље које је рат створио
и заташкао на неко време. И тако сада на светлост избијају не-
запосленост, сиромаштво, до крајности изобличен политички
систем, депресија и безнађе младих људи без мисли да ишта мо-
же да буде боље и да има смисла остати и живети у завичају. Иако
је радња смештена у Босански Брод (што је добитак за нашу књи-
жевност која је тако добила још једно место на књижевној мапи),
она се може читати не само као прича о многим другим местима,
не само у Републици Српској, већ као прича о бескрајној балкан-
ској транзицији које се већ деценијама не завршава и која заправо
постаје име за један систем економских односа који се заснивају
на сталној промени и с тим повезаној свеопштој несигурности.
Међутим, круг рутине безнађа јунаци покушавају да прекину
оснивањем Бродске омладинске библиотеке која ће покушати
да буде оаза у транзиционој свакодневици. Такође, једна стара,
а поново прoнађена љубав даће главном јунаку наду у смисао
постојања, чак и у околностима у којима сем те наде нема гото-
во ништа друго. Та једноставна и чиста алхемија у којој нема па-
тетике и непотребне идеологизације један је облик оног Волте-
ровог врта који треба одржавати, јер је ту, јер је истинит и јер даје
лековите плодове. Та невелика, а опет снажна истина, блиска оној
из Шајтинчевог романа “Сасвим скромни дарови”, може бити
могући путоказ за излаз и епохе које је фетишизирала новац и
насиље. У ту епоху су земље бивше Југославије прве ушле и по-
брале њено цвеће зла и зато би било смислено да из ње први иза-
ђемо и уместо великих парола прихватимо ове наизглед скромне,
а заправо једине вредне дарове које можемо дати једни другима.
Оба ова дела и када приповедају о догађајима од пре једнога
века и о времену садашњем, и када приповедају о црногорским
одметницима и босанскобродским младићима, показују велику
творбену моћ наших савремених писаца који и онда када делују
ван књижевних центара и ван трендовских тема, стварају дела
велике литерарне вредности и универзалног значења и којима
се мање место или незнатнији историјски догађај заправо ишчи-
тавају као парадигме великих симболичких потенцијала које та-
ко надрастају своју иницијалну позицију.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Владимир Димитријевић

Ного какав ми припада: реч на представљању изабраних дела Рајка Петрова Нога

Стихови у подребарју
Свако од нас, који волимо поезију, мора да има где да склони
главу кад дуну олујине бесмисла и празнине, и кад нас смрт,
као Гилгамеша после Енкидуовог одласка у подземље, погна по
степама препуним страве од сазнања да смо кратковеки и већ
осуђени. За такве прилике и такве вихоре, ми, чудаци који воле
песништво, у глави носимо стихове и складиштимо их под ребра,
да од њих направимо заклон кад вихори понесу мисли и растресу
мишице. И ја, као и ви, памтим стихове које нисам учио с намером,
него су остали у подребарју од честог читања. Многи од њих нису
као у оригиналу, измењени су радом несигурног памћења, али
бдију као ватрице које разгорим кад срце зазебе.
Зато ћу вечерас о делима Ноговим само на основу памћења.
Док сам писао ово што изговарам, десет пута ми је рука посезала
за његовим књигама да проверим оно што ћу забележити. И
уздржао сам се, рекао себи – нећу тако. Ово о чему говорим је
трајни Ного мог памћења, понављам – са свим деформацијама за
које је памћење способно.

Попудбина
Стихове Ногове срео сам још као ђак Гимназије у Чачку. Сећам се
снажног утиска, “хлорофила” позваног у помоћ против инфантил-
но озбиљних “ласер – зрака” у мафијашкој руци, сећам се мома-
ка “здепастих и тврдих” који долазе из Недођије, а што ме је, во
времја оно, асоцирало на песму “Скити” Александра Блока. По-
јављивао се и Лазар који се удвајао, час као Четвородневни, час
као Косовски. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих много
сам читао Ногову антологију народне епике, с кратким, али “ви-
љемтеловски” прецизним коментарима о јунацима који су јез-
дили и Косовом и Приморјем у исти мах, јер је Косово свуда где
смо и ми.
Онда сам читао “Сузе и соколаре”, и дивио се свему – од на-
слова књиге огледа до блиставих парадокса (а реч “парадокс” у
византијском, богослужбеном грчком значи “преславно чудо”).
А 2004. године, кад је песник, онако јуначки, без длаке не
језику, говорио у Орашцу поводом два столећа Карађорђевог
свитања (затворивши тим говором себи сва врата ДОСманлијске
Србије ), схватио сам да његове речи имају велику срећу – јер, кад
се осврну, онај који их је изговорио стварно стоји иза њих.
Онда је дошло “Недремано око” са сузом која сјаји у крајичку,
али, јер је мушка, никад се не излије до краја. У тој збирци је
Награило пошао у недоба на покладе, а Србија је јела некрштене
дане, с децом разапетом између кафане и цркве, док су Марсовци
кукурикали да смо то учинили себи, јер се нисмо згрбили и
пропузали, због чега су нам се ти исти Марсовци плазили
и плазе, као химере са Нотр Дама. У “Недреманом оку” сам
сазирао целомудрену кћи природе, веверицу на Калемегдану, и
убичину руку и нафору која израња из свакодневних мракова.
Вук Исакович је, наивно, опет и опет, узвикивао: “Гле, Срби”…
Чуло се и оно: “Ти, који ходиш Српском, стани на Каракају!” Од
“Недреманог ока“ сам знао одговор на Хелдерлиново питање:
“Чему песници у оскудно време?” Јер, Песник је, и под бомбама, у
рукама носио толико дарова.
Па је дошао “Јечам и калопер“, лирска проза, пелуд са грожђа
сазрелог под сунцем древних жупа. Било је ту поуздане дечје речи,
уграђене у зрела обличја. Било је слатког тепања у мирисном
крилу Мајке Земље (које, наравно, никад не постаје бенављење),
али и прераног одрастања у болу који не може да се угаси у
границама овог света. Јасно ми је било, после “Јечма и калопера”,
зашто је Достојевски рекао да читав живот зависи од неколико
успомена из детињства.
Већ годинама, Ногово памћење из књиге “Запиши то, Рајко”
носим као своје памћење, па ми се чини да видим Иву Андрића
који, под строгим надзором свести, само мало побледи док у
ауту с Црњанским, негде изнад Сарајева, доживи да возач умало
не слети у понор. Ту је, из милог прикрајка неког срећнијег доба,
Ћамил Сијарић, који, маскиран у Јову, са србском православном
породицом која га је, негде на Југу Србије, удомила, носи кући
прасенце купљено за Божић…
Гледам песника Нога како, иако припит, песницом прецизно
погађа циљ – трбух Крлежиног трбухозборца, Енеса Ченгића, ко-
ји покушава да Рајка понизи, јер мисли да се до бесвести натравио
(да да, Рајко је песник који се добро песничи!) Видим га како
стихом “Да ли је истина или је варка” изводи из такта Оскара
Давича који се на неком скупу у Сарајеву пропиње на прсте свог
идеолошког вербализма, а само Оскар и Рајко на том скупу знају
да су изазивачки стихови Давичови, својевремено посвећени
Ранковићу и ОЗНИ. Одјекује са страница ове књиге и оно по-
учно оријентално “Најтијебоље пушити”, а ето нам и Данила
Киша који код Нога уочава “пушачке ноге” и упозорава га да се
не игра са животом (што је Ного, за разлику од свог саветодавца,
жудног пушача, углавном послушао, па га ево вечерас с нама).
Ту је и Скендер Куленовић, који се, с дружином осталом, запутио
песничким путем, па, после неколико гутљајчића, уочава кућицу
уз тај пут, где би се, вели, лепо и на миру могло писати, на шта
“непристрасни” (Ногов израз, памтим га!) Раичковић вели: “И
пити, и пити”…
А овај што му веће безбожничко пресуђује у Хаду (сва му
гледамо “страшна позоришта”) хода кроз Рајкове успомене, нез-
грбљен, са бадњаком у руци усред Брозовог Сарајева, и опомиње
свог пријатеља и сабеседника из младости: “Кад си трезан, до-
садан си, кад си пијан, безобразан си.” (Или обратно, дође му на
исто.) У себи налазим и књигу “Не тикај у ме”, збирку која нам је
стећке вратила из богумилског ропства, показујући, песничком
речју и аутентичним записом са споменика, да су то наши, србски
“стојећци”, православни по вери и духу (јер, прави богумили бе-
јаху манихејци који су веровали да је овај свет створио ђаво, а
не Бог, и нису веровали у Свету Тројицу, чије се Име на стећци-
ма призива). Недавно је, у селу Дићи у близини Љига, код старе
цркве из Средњег века, нађено стотинак споменика скоро исто-
ветних са херцеговачким стећцима. Да се зна, као што се из
ове песничке књиге и види и зна: “Од којих си, мио Рабро? Од
Рабрена”… И зна се, од Нога, да “који брзо уче” лекције што им
“спасиоци” (Марсовци у претходној реинкарнацији, оној из 1999.
године) кажу да је боље за њих, први трче да се потурче…
А онда велика, јер часна, до краја поштена, покајничка и
преумничка, стиже књига “С мене на уштап”, у којој угледамо
Рајкове познанике и пријатеље пред лицем смрти (Калајић, по-
клоник Хелиоса, у потоњим тренуцима пред својим унутарњим
видом има само пепео и слутњу да смо можда карика у неком
ланцу, а Момо Капор кјеркегоровски стрепи, пружајући руке на
другу обалу, коју је, за један дан и цео живот, срео у Хиландару ),
срећемо “хашке бегунце” који не беже од своје борбе за народну
слободу и наду, прелазимо Дунав и Саву да бисмо поиграли на
неком вашару крај манастира, па тамо затекнемо азијатске себе,
у Србији – Азији, што као да није ни одлазила одавде… Има, на-
равно, и у овој књизи горког и лековитог хумора, без кога не
пролазе Рајкови записи. Пошто сам ушао у године Чеховљевог
ујка Вање, стално ми је на памети сцена у којој се Ного жали
Раичковићу да је, са старењем, све сентименталнији, а овај га
теши: “Ћути, ја плачем и на рекламе!”
“С мене на уштап” је, међутим, надасве књига о песнику који
се каје, који беспоштедно себе разобличава да би поново обрео
људски лик. А песницима који су, знате оно Црњансково, сујета
сујетства, тешко је кајати се. И зато је ова књига још драгоценија,
јер Ного никад не крене путем Толстојевог оца, за кога је син писао
да је припадао оној опасној врсти људи која исти догађај може да
исприча и као најгору подлост и као најбезазленију шалу. Ного је
одбио да тако користи речи, и храбро стао на пут на коме је стид
због тога што смо овакви какви јесмо најдрагоценија попудбина.
У доба бестиђа, лековито се постидео Ного, и за себе и за нас.

Срдити српски борци у потрази за човештвом
Брци нашег песника су, док је био млади шездесетосмаш, у доба
“Зимоморе” и књиге “Јеси ли жив” могли личити на Ничеове. А
сада, кад је све дошло на своје место, личе на брке иза којих су
стајали светли образи писца “Примјера чојства и јунаштва”, који
је са овог света отишао “срећан као Куч, а несрећан као Србин”.
Рајко Петров Ного је написао трајну спомен-песму о Марку Ми-
љанову, “срдитом српском брку” – а његови су, тврди песник,
старином од Рашовића, од Маркових…
Марко Миљанов се, знано је, дуго борио са учењем азбуке,
али ју је савладао захваљујући огромном нагону за изражавањем.
Таленат му је био приповедачки и гусларски; спевао је преко
три стотине десетерачких песама које су, на жалост, нестале. Из
фрагмената који су од његових стихова остали види се непатворени
дар. Ево једног одломка, о самотничком боравку у планини, као
примера те даровитости, али и једне, “проторајковске” самоће,
“горско – метафизичке” самоће: “Око себе ништа своје немам!/
Чини ми се да мајка планина/ заборави да сам чедо њено,/ но
и гора зинула је пуста/ да ме прождре ка тирјана свога./ Сам је
човјек жалосно створење!…”
Радомир Уљаревић је приметио да нико у наше дане међу
србским подвижницима Слова није створио такву “етичку арха-
ичну тврђаву” као Ного; то је, по Уљаревићу, морална тврђава
Херцега Шћепана. А ми бисмо рекли да је пред нама и, још једном
зидана, у овим и оваквим условима, и тврђава Марка Миљанова,
човека који је, у борби за слободу, лио крв и туђу и своју, и, упркос
томе, или можда баш захваљујући томе, целог живота вапио за
овејаним човештвом, за добротом која све превасходи. Да бих
показао да је, по мом скромном схватању, Ногова потрага за
оним христоликим што, по Настасијевићу, “веје у нама неком
непропадљивошћу,” наставак војводине потраге, износим пред
вас део једног записа. То је Марков опис самотничког лутања
кроз планину, у којој је, поред тешких временских услова, попут
хладноће или врућине, нарочито мучно размишљање о свему, а
поготово о злу у свету и злочинцима који га творе; усамљенику
се, вели Миљанов, тада и Бог грешан чини када је могао да
допусти појаву људи – злочинаца. Када се, међутим, сетиш чо-
века добротвора, каже војвода, “изведри се душа, заигра срце,
раслабљено тијело добије нову снагу, нема жеђе ни глади, нема
умора, нема мржње, све је мило, у све видиш доброчинство, мио
ти је Бог који је лијепа чојка да, злочинац се је изгубио, нема га
више на уму, сад весело идеш гором и планином кудијен остри
вјетрови звижде а пријатно ти веселе душу, слашћу опијену,
расхлађују, и идеш благодарећи Богу који је тако природу украсио,
и идеш и често уздахнеш из дубине душе, желећи добра чињет”.
Ова химна добру је и химна Рајка Петрова Нога.
А знам, као и Аљоша Карамазов после Иљушине сахране, кад
беседи његовим школским друговима, да ћемо обавезно васкрс-
нути, обавезно се видети и све једни другима испричати, чега
је сведок и овде присутни Рајко Ного, син Петра и Стане, унук
Шантићев, праунук Његошев, потомак Светих Саве и Лазара,
наш песник и наш брат.

Изговорено 22. марта 2016, на представљању Ногових дела на Коларцу

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021