Откључавање братовљевог поја

(Светомир Настасијевић као тумач Момчилове поезије)

Ослушни, запојем,
прени тајном
Момчило Настасијевић: Брату

Сажетак
Године 1966, композитор Светомир Настасијевић почео је препи-
ску са енглеским славистом Едвардом Денисом Гојем, који је имао
извесних потешкоћа приликом тумачења стихова из циклуса
“Глухоте” и “Речи у камену” Светомировог брата Момчила. Он је,
позивајући се на искуство своје сарадње са Момчилом, понудио
помоћ у тумачењу тамних места ова два лирска циклуса, при-
дружујући се тако домаћој и светској “херменеутичкој заједници”
која се бавила делом његовог брата и саподвижника у потрази за
“матерњом мелодијом”.
Кључне речи: “Глухоте”, “Речи у камену”, срце, тама, незнан.

Породичне везе
Породица Настасијевић била је прожета великом узајамношћу.
Сликар, песник, музичар и романописац, Живорад, Момчило,
Светомир и Славомир, разумели су се често у пола речи. Када је
Момчило умро, његова браћа и сестре трудили су се да попула-
ризују дело свог брата. Велики је њихов удео у објављивању пр-
вог издања Момчилових дела 1). Ипак, читању песништва Мом-
чиловог највише је, од блиских сродника, допринео Светомир. У
овом огледу изложићемо његов метод тумачења, откривен у пре-
писци која је требало да помогне једном страном читаоцу стихова
поете “Седам лирских кругова”.
Када је професор српске и хрватске књижевности са Кембри-
џа, Едвард Денис Гој, кренуо да тумачи Момчилову поезију, Све-
томир Настасијевић му је понудио помоћ, заснивајући то на чи-
њеници да је био близак сарадник свог покојног брата: “Пошто
ја врло добро познајем сва његова дела, стил и све његове нове и
старе речи, ја Вам се стављам на располагање да Вам протумачим
све што би у његовим делима било нејасно и загонетно” 2). Све-
томир је чврсто веровао да су његова тумачења најтачнија; када
му је Гој послао свој оглед о два лирска циклуса Момчилова, он
му је, уз изразе искрене захвалности, написао да “Речи у камену”
и “Глухоте” осим њега, Светомира, до Гоја “нико тако детаљно,
продорно и убедљиво није тумачио ни у нашој земљи ни у ино-
странству”.3) Светомир је, између осталог, Гоју указао на то да је
компоновао по текстовима свог брата музичку драму “Међулу-
шко благо” и оперу “Ђурађ Бранковић”, кантату “Речи у камену”
и “Слово љубве” (по Момчиловом препеву епистоле деспота Сте-
фана Лазаревића), као и десет соло песама за глас и клавир:
“Песма фруле”, “Јасике”, “Јесења песма”, “Грозд”, “Вечерња песма”,
“Божјак”, “Труба”, “Зора”, “Сутон”, “Две ране”. По Густаву Брили-
ју, аутору студије “Светомир Настасијевић, неимар балканске
музике”, основна начела композиторовог музичког стварала-
штва (реч и мелос су нераздвојна целина, краћа песничка фраза
и музички израз инкарнирају исти мотив, потпуна реченица и
развијена мелодија су нераздвојна целина, музички надмотив
води трагичном сукобу) била су сасвим у дослуху с Момчиловом
поетиком.4)
Управо на основу заједничког стваралаштва, Светомир себе
препоручује не само као неког ко разуме братовљеву поезију, него
и његово прозно и есејистичко стваралаштво.5)
Наравно, Гој је сарадњу срдачно прихватио и преписка се на-
ставила.У њој је било речи и о превођењу Момчилових песама на
енглески, чега се Гој није лако прихватао сматрајући то послом
песника (Светомир Настасијевић га, у неку руку, оправдава, јер
је и његов брат, вели, тврдио: “Песма се не сме преводити, али се
може препевати”).

Нејасна места из “глухота”
У писму од 18. маја 1966. Светомир Настасијевић је похвалио Гоја
због изванредног осећања за језик и дубоког схватања Настаси-
јевићеве поезије, а затим је кренуо ка циклусу “Глухоте”, у чијој
првој песми Гоју нису били јасни седми и осми стих. Песма почи-
ње осећањем да неспокој лирског субјекта не може бити изражен
ни “шапатом”, ни “вапајем”. Светомир указује на чињеницу да су
стихови “О мируј, / претешко моје, / ками камена мене, / мукла
стено” елиптирани уклањањем именице “срце”. Срце је лирском
субјекту “претешко” и он га моли да се умири. Што се последњег
стиха тиче, у њему се налази нарочито “треперење смисла”: “ками
камена мене, / мукла стено” значи, по Светомиру, “претвори ме у
још тврђи камен /.../ мукло моје срце (стена = срце )”.6)
У другој песми циклуса први тристих гласи: “Отврднуло је, /
Уздрхти чудно, / Превршиће”. Опет је реч о срцу. Присуство речи
“превршиће” Момчилов брат тумачи овако: “Она има основно зна-
чење нечега што превазилази крајње границе. У овом случају она
значи: и ако је песниково срце отврднуло, оно је ипак узбуђено и
УЗДРХТИ ЧУДНО, па мора својим револтом да ПРЕВРШИ, то јест
да пређе границе свога револта.”7) По Светомиру, наредни стихови
то потврђују – када би срце за једну само кап превршило меру и
прешло границу, онда би вербализовано “неизречје” (за које тумач
каже да означава “тамну и дубоку мисао” лирског субјекта) пото-
пило све људе и ствари на свету. И у последњем тристиху лирски
субјект позива своје срце на мировање, да би се избегла катастрофа
космичких размера.
У трећој песми налазе се два тристиха: “Знам, / по стрелицом
је таме, / те и у камену раздани. /И замукнув ли, / зраком то незна-
ни / заведри дан”. “Тама” је, каже Светомир, песникова “подсвесна
мисао” која је кадра да “раздани” – то јест “расветли” и “одухови” –
и сам камен. Ако песник и заћути, неки знак из “незнани” (“нешто
опште, космичко и тајанствено, што песник наслућује као општу
силу која може да донесе извесно разрешење”, објашњава Момчи-
лов брат Гоју реч “незнан”) донеће разрешујући обасјај.
Четврта песма “Глухота” указује на велико срце које куца уз
патњу; његово куцање је на дверима смрти (на “увору”) где је и
извор живота (“где извирало”). Рађање је истовремено и смрт, из-
вор је увор. “Клици утаман биљка” по Светомиру значи: “Клица
(узрок) која ће утаманити БИЉКУ, у ствари људско незнање”. Јер,
незнање човечанства је “тврдо зрно”, макар да људи понешто и
знају. У ствари, они никада не могу докучити тајну.
У шестој песми, која се обраћа Лепоти (по свему судећи, женској,
при чему је она инкарнација Лепоте по себи), Светомир тумачи сле-
деће стихове: “животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, / јер
смаку / до у корен смем”. Иако је лирски субјект у првој строфи оне-
мео од заслепљујуће лепоте, он има снаге да је својим неспокојем
опише, жртвујући,на путу ка изрицању неисказивог и сопствени
живот... Чак и ако због исказивања неизрециве красоте треба про-
пасти, нека тако буде; то значи “смети смаку у корен”. Јер, лепота
јесте “лек” и вредна је да се до ње иде путем самоизмождавања.
У осмој песми “Глухота” Гоју нису били јасни следећи стихови:
“тајније из мутње ме то / на бистрину те / забистри тама, / на рођај
опело”. По Светомиру Настасијевићу, придев “тајније” односи се
на песникову интуицију, док “мутња” указује на тешко психичко
стање лирског ја. “Тама” је, као и у дотадашњим песмама, стварао-
_______________
1)Више о томе у књизи потписника ових редова: “Светац српског
језика / Рана читања Момчила Настасијевића”, Библиотека “Браћа
Настасијевић”, Горњи Милановац, 2011,стр. 14-16
2)Петнаест писама Светомира Настасијевића Е. Д. Гоју, “Поезија /
Часопис за поезију и теорију поезије”, 17/2002, Друштво Источник,
Београд, стр. 99
3)Исто, стр. 106
4)Густав Брили: Светомир Настасијевић, неимар балканске музике,
“Замак културе”, Врњачка Бања, 1980, стр. 465-486
5)Светомир Настасијевић настојао је да заинтерсује Гоја и за
Момчилову прозу. Тако му 10. јуна 1966. године препоручује његовој
пажњи “најзагонетније” и “стилски најтеже” братовљеве приче из
“Хронике моје вароши”: “Запис на вратима”, “Казивање о Земљиној
кћери”, “Укопанку” и “Нероде”. Нарочито је битан “Запис на вратима”,
у коме је, каже Светомир, “време задржано, не креће се, и ред му је
испретуран, догађаји не иду хронолошки, а личности су све скоро
иреалне иако живе на земљи.” Ту је и једна личност сумњива пошто
је, изгледа, придошлица из света мртвих (“то је онај дошљак који на
својим ципелама носи три реда прашине у три разне боје”). Светомир
Гоју препоручује и драму “Код Вечите славине”, “у којој испретурано
време и иреалност воде борбу са реалношћу и балканском
бруталношћу”.
6)Исто, стр. 100
7)Исто