04.
Иван Цветановић

Константиново рођење

Kонстантин нимало није личио на себе када се родио.
Било је то једно од оних јутара која се памте по пространој
и равној роси коју су гајили неравномерно по околним њивама
робови придошли из најудаљенијих крајева царства. Довозили су
их у налетима, понекад у таљигама са дрвеним шипкама или на
равним дрвеним колима, а понекад босе и крваве ко зна одакле и
Бог зна зашто баш ту, у равницу стешњену између неколико брда
и једне реке. Нико није бринуо колико ће дуго они живети. А они,
нису ни веровали у живот, већ у моменат и неки животињски
инстинкт којим су били вођени. Једина нада за њих је било небо.
Чинило им се да их само оно неизмерно воли, јер је увек било ту
изнад њих. Веровали су му. И клечали и крали од својих снова да
што више упију његову слободу у себе.
Један од робова који је уснама тајно сакупљао јутарњу росу и
даривао је, опет тајно, другим робовима, звао се Јутар. Његови
родитељи и сестра нису преживели дуг пут. Имао је четири године.
Био је мршав и висок за своје године. Велике, мирне и плаве очи и
немирне усне показивале су неку урођену отупелост на свет око
себе. Ништа није могло да га изнервира, растужи, усрећи или
примора да се прилагоди. Имао је нешто аристократско у свом
држању. Причају да је врло брзо преболео смрт родитеља и сес-
тре. Као да је на неки начин био потајно срећан што су отишли
и оставили га да расте и развија се слободно, без погрешних пу-
токаза. Одрастао је учећи од природе, неба, случајних људи, а
највише од своје љубавнице Кларије, која је била прва рођака
Константинових родитеља. Разузадана, слободоумна, у својим ле-
пим средњим годинама, заљубила се у Јутара први пут када га
је видела, онако мршавог, издуженог, са оним крупним плавим
очима и брзим уснама. Преузела је на себе одговорност да брине о
том необичном дечаку леденог срца. Било јој је необично да неко
ко има толико мало година превазиђе смрт својих најближих.
Била је уверена да у њему живи нека мрачна божанска сила. Само
није тачно знала која. Причу о некаквом Христу који је разапет,
па је оживео, чула је од својих слушкиња. Од рођака који су је
усвојили слушала је приче о боговима који могу да узму људско
обличје или о вилењацима и вилама који су живели у оним
стенама изнад Сићевачке клисуре. Неговала га је и спремала само
за себе. Ноћима и данима је смишљала како да га потпуно веже
за себе. И успела је. Био јој је одан и безусловно искрен према њој.
Једино што није могао да воли...
Када се Константин родио нико се није искрено обрадовао, а
и зашто би.
Нимало није личио на себе нити на било кога у својој најближој
околини. Имао је нос одраслог човека, широке очи преко којих
су падали млитави капци и мале уши као два неразвијена, гола
пужа. Није ни плакао као остале бебе.
Само је дуго гледао у зид преко пута и у плаве очи Јутарове,
који је заједно са Кларијом дошао међу првима да поздрави ту не-
обичну бебу. Једино је он видео нешто велико у тим ружним и
дубоким очима. Дуго је Кларији са ватром у устима говорио о
тој буцмастој и ружној беби. А она је први пут у његовом гласу
осетила љубав. Истог момента је замрзла то, тек рођено дерле, које
је већ првог дана рођења пробудило љубав у њеном мушкарцу, иа-
ко га је она годинама безуспешно покушавала да научи да је воли.
Тако се тог раног јутра, пуног росе, Јутар је заволео бебу за коју
су већ имали припремљено име, а Константин који је тек дошао
на свет, навукао за цели живот охолу мржњу своје прве рођаке.
Једино тако може да се објасни зашто је он, целог свог живота
покушавао да се извуче из чељусти те наказне мржње коју је осе-
ћао као неко проклетство.
То је за Јутара био неки нови почетак. Као да се она окорела
хладна љуштура одједном распала на хиљаду комадића и он је,
гледајући дуго у те велике Константинове очи, осећао као да је то,
у исто време, и његово рођење. Једна дуга линија сузе увијала се
низ леви образ и нестајала у јамици на врату. После толико година
почеле су да се ређају ретке слике које су му остале у сећању,
родитеља и сестре. Били су тако лепи и добри у његовим мислима.
Осетио је такву празнину у срцу, као да је потпуно сам на овом
свету. И што је више гледао у очи тек рођеног Константина,
слике из најранијег детињства су му све више навирале. Као да
је у очима те ружне бебе поново, на нов начин, проживљавао
своје најраније детињство и као да је тек тада, у тим моментина
надахнућа, проналазио потпуно нови смисао свог детињства и
свог живота. Није могаo више да издржи навалу емоција и силне
љубави према том малишану, тако да је почео да се тресе и пева
из нечијег туђег грла. Први пут је запевао прелепим гласом.
Кларија је у углу те простране одаје, кријући се иза завесе,
јецала и увијала се од бола. Усне су јој биле крваве од сопствених
страсних угриза. Гушили су је љубав, љубомора и мржња. Није
схватала ништа. Откуда толико те ружне лепоте у том малом
парчету меса које није ни плакало, већ је нетремице зурило у то
лепо Јутарово лице, која је хипнотисала њеног изабраника. При-
вукла је једног црног роба и шапнула му нешто што ће остати
тајна, јер је овај само климнуо главом и устремио се свом снагом
према малом дерану.
И ко зна шта би се десило са Константином и судбином
свих Хришћана да од њега није био бржи Јутар који је чуо глас
господњи “Спаси га и бићеш спасен’’, истргнуо нож из појаса и
зарио га дубоко у стомак црног послушника. Неколико капи крви
је упрљало Константиново лице, нашта први доктор, који је стајао
са десне стране узвикну’’ О не, само не крв на лице. Само то не...’’
Али већ је било прекасно. Две капи крви су већ клизиле, јед-
на низ леви, а друга низ десни образ. Ова на левом образу се за-
уставила у висини носа, а ова друга се докотрљала чак до јамице
где се спајају доња и горња усна. Док је лекар долетео да спречи
капи да упрљају усне, било је касно. Црвенило се разлило по
уснама и Константин је у моменту, када је лекар прстом хтео да
обрише црвену течност, језиком лизнуо ту сланкасту течност и
први пут, од када се родио насмешио широким кезом.
Кларија је одмах затворена. Неки извори тврде да је успела
везама да се искраде из затвора, побегне у Рим и придружи
Хришћанима у катакомбама испод града. Јутар се никада није
интересовао за њену судбину.
Константинов живот и даље траје Једино се не зна тачно
место његовог рођења. Изгледа да је најприближније место где
се одиграла безусловна љубав и безусловна мржња простор од
Бегове џамије до обода пијаце где се сада продају џинс из Новог
Пазара и завесе из Турске. Уствари, то је највероватније тачна
локација зато што је на ливади између бедема и бивше џамије
најлепша роса. Онаква иста, какву је Јутар скупљао својим усна-
ма пре тачно 17 векова у кога је тако помамно и посесивно била
заљубљена Кларија.

Слични текстови


Димитрије Станишић
Господин Монтголфиер

Властимир Станисављевић Шаркаменац
Ватра и злато

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021