Проза
04. 01. 2018
Иван Цветановић

Константиново рођење

Kонстантин нимало није личио на себе када се родио.
Било је то једно од оних јутара која се памте по пространој
и равној роси коју су гајили неравномерно по околним њивама
робови придошли из најудаљенијих крајева царства. Довозили су
их у налетима, понекад у таљигама са дрвеним шипкама или на
равним дрвеним колима, а понекад босе и крваве ко зна одакле и
Бог зна зашто баш ту, у равницу стешњену између неколико брда
и једне реке. Нико није бринуо колико ће дуго они живети. А они,
нису ни веровали у живот, већ у моменат и неки животињски
инстинкт којим су били вођени. Једина нада за њих је било небо.
Чинило им се да их само оно неизмерно воли, јер је увек било ту
изнад њих. Веровали су му. И клечали и крали од својих снова да
што више упију његову слободу у себе.
Један од робова који је уснама тајно сакупљао јутарњу росу и
даривао је, опет тајно, другим робовима, звао се Јутар. Његови
родитељи и сестра нису преживели дуг пут. Имао је четири године.
Био је мршав и висок за своје године. Велике, мирне и плаве очи и
немирне усне показивале су неку урођену отупелост на свет око
себе. Ништа није могло да га изнервира, растужи, усрећи или
примора да се прилагоди. Имао је нешто аристократско у свом
држању. Причају да је врло брзо преболео смрт родитеља и сес-
тре. Као да је на неки начин био потајно срећан што су отишли
и оставили га да расте и развија се слободно, без погрешних пу-
токаза. Одрастао је учећи од природе, неба, случајних људи, а
највише од своје љубавнице Кларије, која је била прва рођака
Константинових родитеља. Разузадана, слободоумна, у својим ле-
пим средњим годинама, заљубила се у Јутара први пут када га
је видела, онако мршавог, издуженог, са оним крупним плавим
очима и брзим уснама. Преузела је на себе одговорност да брине о
том необичном дечаку леденог срца. Било јој је необично да неко
ко има толико мало година превазиђе смрт својих најближих.
Била је уверена да у њему живи нека мрачна божанска сила. Само
није тачно знала која. Причу о некаквом Христу који је разапет,
па је оживео, чула је од својих слушкиња. Од рођака који су је
усвојили слушала је приче о боговима који могу да узму људско
обличје или о вилењацима и вилама који су живели у оним
стенама изнад Сићевачке клисуре. Неговала га је и спремала само
за себе. Ноћима и данима је смишљала како да га потпуно веже
за себе. И успела је. Био јој је одан и безусловно искрен према њој.
Једино што није могао да воли…
Када се Константин родио нико се није искрено обрадовао, а
и зашто би.
Нимало није личио на себе нити на било кога у својој најближој
околини. Имао је нос одраслог човека, широке очи преко којих
су падали млитави капци и мале уши као два неразвијена, гола
пужа. Није ни плакао као остале бебе.
Само је дуго гледао у зид преко пута и у плаве очи Јутарове,
који је заједно са Кларијом дошао међу првима да поздрави ту не-
обичну бебу. Једино је он видео нешто велико у тим ружним и
дубоким очима. Дуго је Кларији са ватром у устима говорио о
тој буцмастој и ружној беби. А она је први пут у његовом гласу
осетила љубав. Истог момента је замрзла то, тек рођено дерле, које
је већ првог дана рођења пробудило љубав у њеном мушкарцу, иа-
ко га је она годинама безуспешно покушавала да научи да је воли.
Тако се тог раног јутра, пуног росе, Јутар је заволео бебу за коју
су већ имали припремљено име, а Константин који је тек дошао
на свет, навукао за цели живот охолу мржњу своје прве рођаке.
Једино тако може да се објасни зашто је он, целог свог живота
покушавао да се извуче из чељусти те наказне мржње коју је осе-
ћао као неко проклетство.
То је за Јутара био неки нови почетак. Као да се она окорела
хладна љуштура одједном распала на хиљаду комадића и он је,
гледајући дуго у те велике Константинове очи, осећао као да је то,
у исто време, и његово рођење. Једна дуга линија сузе увијала се
низ леви образ и нестајала у јамици на врату. После толико година
почеле су да се ређају ретке слике које су му остале у сећању,
родитеља и сестре. Били су тако лепи и добри у његовим мислима.
Осетио је такву празнину у срцу, као да је потпуно сам на овом
свету. И што је више гледао у очи тек рођеног Константина,
слике из најранијег детињства су му све више навирале. Као да
је у очима те ружне бебе поново, на нов начин, проживљавао
своје најраније детињство и као да је тек тада, у тим моментина
надахнућа, проналазио потпуно нови смисао свог детињства и
свог живота. Није могаo више да издржи навалу емоција и силне
љубави према том малишану, тако да је почео да се тресе и пева
из нечијег туђег грла. Први пут је запевао прелепим гласом.
Кларија је у углу те простране одаје, кријући се иза завесе,
јецала и увијала се од бола. Усне су јој биле крваве од сопствених
страсних угриза. Гушили су је љубав, љубомора и мржња. Није
схватала ништа. Откуда толико те ружне лепоте у том малом
парчету меса које није ни плакало, већ је нетремице зурило у то
лепо Јутарово лице, која је хипнотисала њеног изабраника. При-
вукла је једног црног роба и шапнула му нешто што ће остати
тајна, јер је овај само климнуо главом и устремио се свом снагом
према малом дерану.
И ко зна шта би се десило са Константином и судбином
свих Хришћана да од њега није био бржи Јутар који је чуо глас
господњи “Спаси га и бићеш спасен’’, истргнуо нож из појаса и
зарио га дубоко у стомак црног послушника. Неколико капи крви
је упрљало Константиново лице, нашта први доктор, који је стајао
са десне стране узвикну’’ О не, само не крв на лице. Само то не…’’
Али већ је било прекасно. Две капи крви су већ клизиле, јед-
на низ леви, а друга низ десни образ. Ова на левом образу се за-
уставила у висини носа, а ова друга се докотрљала чак до јамице
где се спајају доња и горња усна. Док је лекар долетео да спречи
капи да упрљају усне, било је касно. Црвенило се разлило по
уснама и Константин је у моменту, када је лекар прстом хтео да
обрише црвену течност, језиком лизнуо ту сланкасту течност и
први пут, од када се родио насмешио широким кезом.
Кларија је одмах затворена. Неки извори тврде да је успела
везама да се искраде из затвора, побегне у Рим и придружи
Хришћанима у катакомбама испод града. Јутар се никада није
интересовао за њену судбину.
Константинов живот и даље траје Једино се не зна тачно
место његовог рођења. Изгледа да је најприближније место где
се одиграла безусловна љубав и безусловна мржња простор од
Бегове џамије до обода пијаце где се сада продају џинс из Новог
Пазара и завесе из Турске. Уствари, то је највероватније тачна
локација зато што је на ливади између бедема и бивше џамије
најлепша роса. Онаква иста, какву је Јутар скупљао својим усна-
ма пре тачно 17 векова у кога је тако помамно и посесивно била
заљубљена Кларија.

Проза
04. 01. 2018
Ељда Грин

Руке

Само што сам се удала, свекрва ми се стално чудила и гунђала:
“Kакве нежне и мале руке имаш!” Она је чак по целом комшилуку
носила моје рукавице које сам имала на свадби: “Погледајте ове
рукавице, као да су за лутке. Зар ове руке могу да раде?”
Комшинице су додиривале и посматрале те рукавице. Смејале
су се гласно.
“Није страшно”, смиривале су ми свекрву, “снајка ти је лепотица!”
“Ле-по-ти-ца! Пa шта сад треба да радимо!”, намрштено је ко-
ментарисала, “Нама радне руке требају.”
Двориште, где смо ми живели било је пространо, испред сва-
ке мале куће стојала је клупа. Од почетка пролећа до касне јесе-
ни жене су ту кувале, прале веш, прале вуну и пратљачом је про-
тресале, шиле јоргане, крпиле, везле… и то у дворишту пред свима.
По некад би се приближавале нашој клупи, кришом гледале у нас
да виде како ја стојим поред свекрве, љуштим кромпире и сецкам
зелене зачине.
“О Господе!”, узвикале су комшинице, “Какве руке, ко да су спе-
цијално направљене. Штета би било да се униште или пропадну.“
“Рад ништа не уништава.”, одговорила би свекрва.
Једног дана једна Курдкиња донела је у наше двориште овчије
млеко. Није била лепа, имала је густе обрве, а руке су јој биле
грубе и испуцане.
“Вардух”, обраћао се брат од Курдкиње, чика Петрос, мојој све-
крви. “Теби је оваква снајка потребна. Док трепнеш оком, сви по-
слови су готови!”
Свекрва је стискала уста, ни да, ни не, није проговорила.
Чика Петрос се можда и шалио, али ја сам ушла у шталу и од
срца заплакала.
Прошло је годину дана и родила сам првенца. Једног дана
били смо окупљени око стола и ручали. Свекрва ми је у тањир
ставила један котлет и пржени патлиџан. Кад сам појела све из
тањира, желела сам још. Стидела сам се, али на крају сам скупила
храброст и пружила сам виљушку до тањира са котлетима на
сред стола.
“Марало!”, вриснула је свекрва.
Ја, сва изгубљена, вратила сам руку назад.
Сви су зачуђено гледали час у мене час у свекрву. Сва сам
поцрвенела!
“Марало.”, мало смиреније, али узбуђено, поновила ми је
свекрва. “Руке као да су ти порасле!”
Сви су свој поглед упрли у моје руке.
“Стварно”, рекла је свекрва некако радосно и са лакоћом, “ко
да су порасле.”
Свекрва је устала, пришла ка орману и донела моје чувене рукавице.
“Хајде пробај.”, наредила ми је.
Лева ми је рука једва ушла у рукавицу, а десна ми је била уска
и чак сам је мало поцепала.
“Овај `леб је сведок”, победнички је вриснула моја свекрва,
“стварно су порасле.”
Свекрва ме радосно потапша по рамену.
“Па да не урекнем, шта мислите да наздравимо овим поводом?
Вардух.”
Кренула је полако до марана и донела једну флашу црног вина.
“Надам се да моја снајка коначно има нормалне и људске руке.”,
рекла је високо држећи чашу у рукама.
Пили смо чашу за чашом и ја сам се баш добро осећала.
Прошле су године. Сада не живимо у старом дворишту, него
у четвороспратној згради. Имам четверо деце и унучад. Чувам
луткасте рукавице, које су толико узнемиривале моју свекрву и
забављале комшинице. Руке су ми постале грубе и на њима су
искочиле вене.
Ни лакирање нити креме не помажу.
“Постале су радничке руке”, викнула ми је стара мајка. “Бар
намажи глицерином…”
Али ја сам задовољна својим рукама, мада их понекад сакријем
од туђих погледа.
Без њих, шта бих радила у овој породици?
Свако јутро на папир стављам све што имам да обавим рукама
у току дана.
Завршим један послић, пређем на следећи: “Шта има још да се
ради? Шта још? После шта има?”
Понекад кад чистим под или кад скидам прашину са наме-
штаја, заустављам се испред слике већ покојне свекрве и показујем
јој руке.
“Погледај”, шапућем тихо, “Видиш каква сам постала? Сад
имам радне руке. А ти, толико патријархална, скроз опијена оби-
чајима, притом толико имућна, ниси ме сматрала достојном, и
ниси желела да на прст своје младе снајке ставиш веренички
прстен, па чак ни најпростији. Можда ме сад сматраш достојном?”
Ћути ми свекрва, монолог траје бројне секунде. Рука ми крпом
прелази са кухињског намештаја, до музичког стуба, по полицама
за књиге, и већ сам заборавила те старе повреде, те већ одавно у
камен претворене мале ране. Заједно са малим и великим ранама,
нестају из сећања!
“Брзо, брзо”, обраћам се својим рукама, “још брже.”
Сама их хвалим.
“Живели!!!”
Бар може неко да их хвали, или не…

Превела са јерменског Гохар Харутјуњан Секулић

Проза
04. 01. 2018
Властимир Станисављевић Шаркаменац

Ватра и злато

Радомиру Батурану
и књизи му “Кустос Мезезија”

Двориштем је травунијског домаћина Добросава пламињала
ватра надјачавајући црвени сутон који се с мора лепио на све
североисточне стопе српских земаља што их је млади краљ Сте-
фан Војислав, син Јована Владимира и ђед Константина Бодина
ставио под своју управу. А тек како је то већ ноћу засијало и гри-
мизно обасјавало славу Стефанову, због успеха бежања из ви-
зантијског заточеништва и потом проширења Зете за Травунију
и Захумље, може се само замислити.
Домаћин Добросав, градитељ бродске флоте и заменик знаног
капетана Мезезије Јерменина, кад би зора, оде на капију суседа
Радојице Сточара и добросуседски упути му молбу да му одржава
ватру у дворишту и кући док се он из похода врати. А за шуме и
лугове да нема бригу јер их у Добросављевих има много, те да ће
гајеви издржати бар до његовог повратка. Али једно је заповедио:
ВАТРА СЕ НЕ СМЕ УГАСИТИ, КАО И ЖИВОТ, на шта овај
приста…
Године су пролазиле. Секире су се готово иступиле и суседска
снага истрошила, те се луговима Добросављевим би пронела вест
да ће се ускоро ватра угасити. Но кад се пронесе и друга вест, а
да ли је донесоше птице што су одлазиле у топлије крајеве и на-
длетале грађење флоте у Бару, о томе да су се капетан Мезезија
Јерменин и његов заменик Добросав Травунијски докопали чи-
тавога брода византијског злата које је у то време потонуло у
улцињско приобаље, ватра поново оживе и запламиња весело и
чило. Овреднеше комшијске руке, и дрво би издашније, као да су
се благородни дани видели већ на видиковој линији, и као да се
само чекало да они стигну.
А византијски се брод заиста бејаше насукао и потонуо са свим
златом до дна на прилазу Улцињу. Злато су два вична морепловца
Вартан Мезезија Јерменин и Добросав Травунијски изронила из
воде и половину предали краљу, а половину употребили све за
нову и јачу доградњу флоте. Заплена овога блага био је довољан
разлог да Византија опет нападне Зету. Али, и у овом нападу Зе-
ћани су се показали бољим борцима на суву, као, уосталом, и на
мору, где су умешности двојице истакнутих морепловаца, Ме-
зезије Јерменина и Добросава Травунијског, принудиле Византиј-
це на бег у Јонију.
Но, на Мезезију паде беда лопова који је “већи део злата оставио
за себе”, па га краљ није ни поштедео, остављајући своме сину
Михаилу на вољу да му одруби главу, али се бумеранг лаке освете
и брзе пресуде вратио и на краља којега је исти син, пак, ускоро
свргнуо са власти, 1050. године. Кад се судбина хришћанске цркве
1054. године делила на живот и смрт, на дан и ноћ и на божју и
безбожну твар, Михајло је тада оца убио.
Тих година, између свргавања и оцеубиства, дома се вратио
и наш Добросав Травунијац. Немајући више чак ни поузданог
краља, кад је већ изгубио тако узорног команданта Мезезију Јер-
менина, одлучио је да са вешто чуваном количином злата са ви-
зантијског једрењака, у неком потопљеном потпалубљу, у дуплом
дну, крене своме дому.
Већ неколико година у дубровачким дрáгама очекивали су га
и гусари ни пирати, који су свакога дана отпловљавали на пучину
и чекали уговорени знак: запаљени брод којему би пламен прво
спалио једра и катарке, a са којега би се потом плòвило веслима
усмеравало под 900 удесно, према дубровачкој луци. Та два зна-
ка – ватра и правоугано скретање, били су уговорени да чудни
бродари преузимају и штите пловило, у којем је морао да се на-
лази и Добросав, до обале. Злато је тада изношено у вешто мас-
кираним ћемерима-амфорама, којима су наводно преносили на
хладно цеђено уље од маслине, од најбоље улцињско-барске
врсте, за које нико није знао да је пуно и злата.
Кад је Добросав у дворишту угледао ватру која је пламтила као
да ју је јуче овде оставио, први ћемер-амфору је унео код комшије
Радојице, а остале је истоварио покрај дворишне ватре.
Староставној и непрекинутој ватри заиграло је срце од свет-
лости која је дошла од злата, а коју је ватра осећала као божанску
јер злато је праматерија, а потом је и само злато увеличало сјај
поштујући и радујући се сестри-светлости-ватри која је, пак, дав-
но, готово пре њега – злата, обрадовала људе, као што сада гре-
је Добросава и његовог доброг комшију што чуваше семе ватре
да јој се диве сви који туда прођу. Уосталом, ватра је за злато
представљала давну господарицу која га је могла једина расто-
пити. То њихово међусобно поштовање и уважавање, и тако ве-
личанствен међусобни одсјај ове појаве, могли су погледати сви
Требињци који су за то чули, а хтели би да све виде и додирну – ту
слатку светлост на којој би се могли мало и опећи, али и остати
део непролазности.

ПОСТ-СКРИПТУМ: Једне зиме, затрпан изненадним сметовима
снега, као трговачки путник у Чемерну, и ваш бележник ове кратке
сторије видео је понад Автовца према Требињу ту исту ватру, бо-
ље рећи, њену светлост одбијену од звезда, како се простире од
мора ка копну, сијајући живо и уверљиво да је могла о свакој тој
звезди коју је тачињала да исприча по целу малу причу. Ово је
била једна мала од тих која је долазила својом треперавошћу са
звезде Данице, коју је писац угледао као Спасење у Новом Дану,
јер је читаву ноћ провео сам у колима, заштићен од вучјих шапа и
чељусти, али не и од њиховог готово самртног завијања, арлаука.

Проза
04. 01. 2018
Лука Јоксимовић Барбат

Ноћ у Никеји

Изненадни летњи пљусак окупао је варош за тили час и растерао
продавце свега и свачега, десетак просјака и три пута бројније
проститутке са улица и присилио их да потраже заклон под стре-
хе најближих кућа. Нису се сви власници тих лепих и мање лепих
здања радовали овим незваним гостима, па су их, као и обично
у таквим приликама, потерали даље. Улични трговци, или, како
су их још звали, трговци без дућана, тада би се склањали под ши-
рока платна којима су покривали робу довожену и држану на
волујским, коњским или магарећим запрегама.
Сиротиња, већином гологлава, журила је пут сиротишта окрај
града. Имућни грађани, добро заклоњени у својим затвореним
четворопрезима, настављали су пут ка својим одредиштима.
Старац дуге седе косе и дуге браде боје сребра, ходао је лагано,
погледа смиреног и незаинтересованог за сав тај метеж око себе.
Био је одевен у пастирско рухо. На ногама назувци од јареће коже,
панталоне и кошуља од конопљиног платна, око струка припасан
широки црвени појас исткан од вуне, преко леђа, упркос лету,
пребачена овчја кожа са неошишаним руном, а на глави добро
скројена шубара од медвеђег крзна. Подебљи штап, који је носио у
десној руци, био је изрезбарен необичним шарама. Од кратке, као
лула савијене дршке са главом орла на крају, па до самог врха при
дну штапа, протезале су се, са обе стране, по једна изрезбарена
змија – кобра. С предње стране штапа, на чеоном делу рукохвата,
био је изрезбарен једнакокраки крст. Чинило се да зна куд је
кренуо. Није застајкивао, успут није никога запиткивао, корачао
је одлучним и равномерним кораком. Није било лако одредити
колико му је година. Могао је, судећи по одлучном и чврстом ко-
раку, имати 45 или коју годину више. Али, судећи по од ветра и
сунца избораном и тамном лицу и по дужини и белини његове
косе и браде, могао је имати и преко стотину.
Пљусак је потрајао. Не прође много времена и улице посташе
пусте. Сунце се већ спустило ниско на западу. Близу је сутон.
Старац се приближавао централном тргу и, угледавши велелепну
палату, упутио се ка њој једнако равномерним кораком као да је
читава вечност пред њим. Улице без тротоара, услед јаког пљуска,
беху се претвориле у блатњаву каљугу, са изузетком трга који је
окруживао палату. Он је био поплочан гранитним плочама, а
нa десетине или стотине истих таквих плоча било је расуто у-
наоколо; очито су чекале свој ред да буду уграђене.
Стари пастир је прилазио тргу са северне стране. Палата је
била посађена насред трга, тако да се централни трг никада није
могао читав обујмити једним погледом. Велелепна грађевина је
имала са сваке стране широке и високе тремове. Кров се у том
делу преко водоравно постављених греда и плафона ослањао на
каријатиде – стубове у облику женских фигура. Било је ту и
фигура римских божанстава, лавова, змија, орлова и велика
скулптура јахача на коњу… Све је то било исклесано у мермеру,
а троугласти простор изнад врата и прозора испуњен рељефним
орнаментима.
Стража, распоређена свуда око палате, помно је чувала при-
лазе. Број стражара, на свакој од страна, зависио је од броја про-
зора и улаза на њима. Већи број прозора и улаза изискивао је већи
број стражара.
Пастир у широком луку заобиђе палату и нађе се лицем ка
њеној источној страни где су се налазила њена главна врата.
Држећи се једнако усправно, не мењајући брзину хода, старац
се приближио прочељу на неких десетак метара. Стражари су
остали непокретни и неми. Њихово држање је било попут статуа:
ледено мирни, мишићави, обучени у летње војничке хаље, са
штитом навученим преко левог доручја и подлактице, са ус-
прављеним копљем у десној руци и мачем у корицама заденутим
о појас. Од шлемова, којима су штитили главе, одбијали су се
зраци залазећег сунца.
Како није било њихове реакције, старац, без задржавања,
продужи напред. Био је већ готово на дужину копља испред сте-
пеника на трему којим је, очито, намеравао да се успне, када се
испред њега испречише два дуга, унакрсно постављена копља и
зачу се одлучан, груб и повишен глас:
“Докле, старче?”
Тек тада пастир застаде. Погледао је најпре у њихове сандале
навучене на боса стопала и у штитнике на цеваницама. Потом се
загледа у оштре врхове копаља, па му се поглед успе уз копља до
шака двојице протектора, затим се успуза уз њихове испружене
руке, и најзад им угледа мраморно мирна и огрубела лица која су
убедљиво говорила да за ове људе не представља никакав про-
блем убити непознатог и невиног човека.
Гледао их је не показујући никакав страх, као човек који се
одавно помирио с тим да се једном, пре или касније, мора отићи са
овог света, и да није сваки човек племенит, разборит, милосрдан
и љубазан, те да се од таквих може било шта очекивати.
“Дошао сам код Валерија. Морам с њим да разговарам.”
“Хм! Мораш с њим да разговараш? Дa ли те је он позвао? Ко си
ти? Зар мислиш да тек тако можеш да дођеш са улице и разговараш
са царем? И како га то ословљаваш? Није он за тебе Валерије већ
цар Константин Велики.”
“Рекох ти, морам да разговарам са Валеријем, или, како га ти
ословљаваш, са царем Константином Великим. Сутра већ може
бити касно за њега” – говораше старац и даље, потпуно смирен
као да стражар није на њега повисио глас и као да се нису оштри
врхови уперених копаља налазили на само неколико сантиметара
испред његових груди.
“Одбиј, старче, последњи пут те опомињем”, загрме војник
поново.
Пастир се загледа у очи стражару који је викао, ослони свој
штап о стомак, подиже увис руке као да се предаје, а онда нагло
пљесну њима. У трену оба стражара спустише копља врхом ка
тлу, она се раздвојише, а они постадоше још чвршће непомични,
очију укочених и стакластих, загледаних негде у даљину.
Пастир се лагано успе уз степениште, прође између два
стражара које је управо хипнотисао и приближи се четворици
стражара који су обезбеђивали главни улаз. Видевши да им се
приближава стари пастир, ненаоружан, те да га је њихова пред-
стража пустила да пође напред, не подигоше своје мачеве, већ,
према правилима службе, главни међу њима упита:
“Куд си кренуо старче?”
“Ја код Валерија”, одговори старина гласом успореним, полу-
тихим, довољно јасним, али некако успављујућим.
Осим што је у левој руци држао штап, сада је брзо из дубоког
десног џепа на панталонама извадио фрулу и замахнуо њоме
испред лица стражара гледајући их, једног по једног, право у очи.
Мишићи руку им се опустише, шаке склизнуше с дршака мачева,
али и даље остадоше на ногама, без иједног новог покрета. И
њихове очи добише стакласти сјај и зурише негде у даљину.
Пастир неометано пође ходницима палате у потрази за це-
заром августом тетрархом царем Гајем Флавијем Валеријем Ауре-
лијем Константином. ‘Само један човек, а толико титула и имена.
Зашто су му уопште потребни?’ – питао се старац.
Збуњена слушкиња, када ју је упитао где може да пронађе
светлог цара, показа руком на једна широка, златом опточена
врата, рекавши:
“Цар се одмара. Не смемо да га узнемиравамо.”
“И докле ће да ленчари?”, упита пастир, не показавши ни трунке
страха или пијетета какви се очекују у оваквим приликама од
тако ниског, неповлашћеног госта.
“Слободно га ти пробуди ако спава. Можда и не спава, већ
се само склонио од претворних дворјана, да одмори душу од те
напасти. Не брини, ништа лоше ти се неће десити. Цар ће ми се
обрадовати.”
Не баш охрабрена, нити убеђена у старчеве речи, слушкиња
повуче један свилени конопац крај врата, а са друге стране се зачу
звон прапораца. Када не би одговора с друге стране, она лагано
покуша да отвори врата. Зачудо, врата нису била закључана. Она
их је отварала, истовремено се скривајући иза њих, док пастир
ступи напред. Из дубине собе, из сенке, примицала се, брзим
кораком, једна људска фигура. Када изађе из сенке, старац виде
човека у лакој ланеној одећи, лица оштрих црта, огрубела, сада

Проза
04. 01. 2018
Радомир Батуран

Јаук Ораовице

(Одломак из романа у рукопису “Кукасти над Србијом”)

Оче мој!
ако ме ова чаша
не може мимоићи
да је попијем,
нека буде воља твоја.
(Матеј 26, 42)

Гост часописа “Људи говоре” био је тада ротердамски прота о.
Војислав Библија. Уз то што је био прави чувар стада Божјег, Бог
му је дао и таленте појца, вајара и сликара. Излепили смо плакате
у свим црквеним салама па нисам хтео да заобиђемо ни цркву
Архангела Михаила на Делевару, чијим парохијанима није добар
ни један патријарх ни владика Српске православне цркве па су
отишли у неку грчку непризнату цркву. Пре него што су отишли
у поновни раскол, и сам сам ишао у ову цркву па ме замолише у
Клубу часописа да их ја позовем. Њени парохијани су већином
пореклом из Баније и са Кордуна, а отац Воја је из Книна па је био
ред да их позовемо.
Свратих у црквену канцеларију. Затекох старог фишкала Да-
видовића, како га је наш пилот-ловац Ђорће Стојановић звао.
Радо је прихватио позив и поставио плакат на огласну таблу
поред улаза у цркву. А онда се подсетисмо и на старо дружење
на Слави цркве и нашег заједничког пријатеља, пилота-ловца
Стојановића. Питам га долази ли господин Стојановић у цркву
пошто га одавно нисам видео. А сада у овом хаосу почетка аме-
ричко-европског бомбардовања Србије не стижем ни да га позо-
вем телефоном. У подне демострације, увече демонстрације пред
америчким конзулатом па смо сви избезумљени јер нам је сва
родбина у Србији.
– Зар не знаш!? – чуди се г. Давидовић.
– Шта? – препадох се оног најгорег.
– Па он се вратио у Србију чим је бомбардовање почело.
– Како вратио? Сам у његовим годинама?
– Сам. А с ким би друго – и ту застаде, па настави:
– Јесенас смо овде заједно прославили црквену и његову славу.
Славили смо му јесенас и 87. рођендан. Пред свима за столом тада
нам је рекао да се враћа у Србију да је брани и својим гробом. Баш
тако је рекао! И чим је почело ово несретно бомбардовање одлетео
је за Будимпешту. Јавио нам се да је једва стигао до Београда.
Купио је стан у згради близу Панчевачког моста. Тек што се
сместио, бомбардовали су Рафинерију у Панчеву. Никада није
саопштено зашто је пилот раније испустио једну бомбу и погодио
ту зграду у коју се несрећни Ђока уселио. Тако је наш злосрећни
пилот Ђорђе Стојановић изгорео у свом стану. Кажу да су од њега
и свега његовог из стана пронашли само огорелу авијатичарску
значку пилота Краљевске југословенске авијације, од које се Ђока
није одвајао ни у изгнанству. Носио је на огорелим грудима на
ланчићу. У борби против Трећег Рајха нагоре код Смедерева, а
сада против Четвртог Рајха код Панчева. Оба пута је јуришао да
брани своју Србију. Пре у тридесетој – сада у осамдесет осмој.
Са овом истином о српском пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу
остао сам све до 2016. када сам и сам отишао у пензију и решио да
је започнем у Србији, у којој сам остао пет месеци.
Позваше ме из Ниша да представим часопис “Људи говоре” и
тек објављени роман “Кустос Мезезија”. О роману су говорили
Љубиша Митровић и Иван Цветановић, оба професори са Ниш-
ког универзитета. После смо отишли на ручак у чувени нишки
ресторан “Стара Србија”. Уз специјалитете ресторана и добро
вино, наставили смо теме започете у Медија-центру, а завршили
личним.
Професор Митровић је имао рођаке у Торонту, а Цветановић
сина и разведену жену у Лос Анђелосу. Њихове приче изискују чи-
таве романе, а моја само епилог већ написаног рукописа романа
о пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу из Ораовице у Грделичкој
клисури. Рекох им да ћу данас покушати да нађем то село пре по-
вратка у Крушевац, где сам живео пре одласка у Канаду, а где
и сада боравим када дођем у Србију. Објаснио сам им да је у
Ораовици рођен пилот-ловац Ратног ваздухопловства Краљевине
Југославије, поручник Ђорђе Стојановић, који је обаорио три
немачка авиона у Одбрани Београда 1941, а овај трећи је и њега
запалио. Напоменух им да сам га срео у Торонту и да пишем
роман о њему. С уздахом је спомињао “шум Ораовице” и “дед-
Менка”. Рекох им да хоћу и сам да осетим тај шум и да сазнам што
више о главном јунаку свог романа.
– Тај авијатичар је пријатељ тетка-Росе Сомборац, која је била
сестра моје мајке. Својим колима сам га одвезао на аутобуску
станицу да се врати у Београд баш у време Нато-бомбардовања.
Нисам имао где да паркирам па је он изашао пред улазом у
станицу. Од пртљага је имао само ону пртену торбу о рамену коју
сад сви носе. Био је у поодмаклим годинама, али прав к’о стрела.
Поносног држања, са негованим белим брчићима. Имао је велики
ожиљак са једне стране лица.
– Јесте ли чули шта је било са њим? – питам.
– Чуо сам. Погодила је америчка граната зграду у којој је купио
стан и изгорео. Причају да га је ватра пратила као удес. Запалио
му се авину 1941, а сада изгорео у стану када се вратио у Србију
после 50 година.
– Идем и ја с вама да видим село пилота Стојановића – поскочи
колега Цветановић.
И кренусмо. Невероватно како га лако нађосмо. У колима ни-
сам имао Џ. П. С. Иако имају две Ораховице и једна Ораовица у
том крају у околини Лесковца, ми изађосмо са ауто-пута баш у
Ораовици. Заправо, то је био и последњи излаз са тог ауто-пута
јер се, после 2-3 километра, завршавао и градио његов продужетак
према Македонији и Грчкој.
Из Стојановићевог “Сећања из рата” и сталног спомињања
“шума Ораовице”, осетих тај шум и према њему скренух на први
излаз. После сам сазнао да је то и последњи. Иако се из наставка
ауто-пута, према југу, чује јако сврдлање компресора, бушача,
оргање багера, препознах устаљени шум у ваздуху кроз отворен
прозор. Зауставих пред првом продавницом на улазу у Грделицу
и питам где се налази село Ораовица.
– Ораовица или Ораховица? – пита ме млад, али проћелав чо-
век, са раскопчаним, умазаним радним мантилом.
– Можда и Ораховица, али мој пријатељ, чију кућу тражим,
баш изговара име свог села овако без “х”.
– А како вам се презива пријатељ?
– Стојановић.
– Хм, овде нема Стојановића.
– Ма он је из Торонта па му се родбина, можда, и другачије
презива.
– Па знате ли још ишта о тој његовој родбини? Неко име…
– Знам. Мој пријатељ Ђорђе Стојановић, предратни пилот,
стално је помињао “деду Менка”.
А! Па то су Менкови! Што не кажете одмах?
– Па не знам да их тако зовете.
– Ене, право преко Мораве! Оно је Ораовица, а Ораховица је
преко оног брда, петнаестак километара одавде. Има једна и код
Лесковца, према Косову… Али ви тражите ову…
Почеша се по глави и рече:
– Сачекајте, поћи ћу и ја с вама.
Уђе у продавницу и одмах се врати, али без оног мантила.
Уђосмо у кола. Трговац Зоран седе поред мене да ми показује
куда да возим.
– Заокрените преко овог вијадукта изнад ауто-пута и Мораве па
возите улево низ Мораву. Прва велика кућа, на почетку Орао-
вичког поља, то вам је кућа Менкових. Они су мало чудни. Ни с
ким се не друже па сам пошао да би вас примили. Супруга млађег
Менковог сина је из моје фамилије.
Чим пређосмо вијадукт и заокренусмо низ Мораву, сустигосмо
једну млађу жену.
– Зауставите. То је Менкова снаја Горица. Да је питам има ли ко
од мушкиња кући.
Изађе Зоран, а колега Иван и ја погледасмо се сумњивим
знацима:
– Колега Батуране, тако вам је на Југу Србије. Људи су непо-
верљиви. Газили их Бугари, Шиптари… па су сумњичави.
Уђоше Зоран и Горица у кола па настависмо. Нисмо се возили
ни два кулометра, Зоран ми рече да зауставим. Горица изађе из
кола пред малим вратницама на имању, а нама рче да продужимо
и уђемо првим коловозом десно пред кућу. Ту нам Зоран опет
рече да се Менкови слабо мешају са осталим у селу па она неће
да улази у двориште свекрово у колима са непознатим људима.
Мало сачекасмо да она уђе у кућу па онда заокренусмо коловозом
на имање и заустависмо пред самом кућом на ливади.
А оно имање сакривено, к’о из бајке, пространо и све има:
воћњак порд куће, њиве иза, под стрњиком и крстинама кукуруза,
виногради у страни… У продужетку велике старе куће још једна
већа, а онда поодмакнуте штале. Ову завалу Менкових одоздо
подупрла обала Мораве, а са југа Бистрице. Свуда унаоколо ове-
ћег поља заокружила га блага брдашца, сем оних оштријих на
северу, међу која се увукла клисура, па стрче и стрмо и страшно.
А шум Ораовице више је у мојој меморији, него у ушима. Јауче
некакав дрндав звук, више као одјек над водом и јаук из клисуре
од оног силног сврдлања са ауто пута који се гради.
Дочека нас старина Љубиша, на ког је прешло чукундедино
име, што се и у породици Стојановића и у селу сматра великом
чашћу. Изађе на двориште и Горица, старија снаја, да нам искаже
добродошлицу. Љубиша је братанац мог пилота Ђорђа, иако се
сада и он примакао стричевим годинама. И он прав као и братанац
му Ђорђе, метар у раменима, а два сврх пета до на теме. Права
људескара, уредно обријан, без бркова. Гостопримно осмехнут,
иако му је сва природа, од гласа до стаса, одавала стричеву пре-
кост и набуситост.
Ми хоћемо да останемо на овој рајској ливади испред куће,
поред воћњака, иако на њој нема ни столица ни стола. Октобар
је, небо стуштено, а поље, воћњаци, њиве и виногради прекрасни.
У миру и задовољству да су плодове донели и чељад и благо, који
су их обрађивали, нахранили и обезбедили за зиму која долази.
Љубиша ни да чује да разговарамо пред кућом. Уђосмо и у трпе-
зарији и кухињу заједно, где нас уведоше. Затекосмо Љубишину
жену Веру, млађу снају Марину и унуку Снежану која завршава
средњу школу у Лесковцу. Старији син Ивица, са супругом Гори-
цом, сином Владимиром и кћерком Биљаном живи у новој кући у
продужетку, а млађи син Богомир, са сином Драганом и кћеркама
Снежаном и Тамаром, живе са родитељима у реновираној кући
чукундеде Менка. Одмах нас Љубиша послужи његовом питком
комовицом, а снаја Марина кафом. Понудише нас и ручком, а ми
им објаснисмо да смо устали са ручка пре сат времена.
Пређосмо на разговор о њиховом и мом пилоту Ђорђу Стоја-
новићу, емигранту из Торонта. Љубиша изнесе фотографије, поро-
дично стабло. Видесмо ликове свих, од Ђорђовог оца Светозара,
краљевог судије, а ораовичког Толстоја, који је напустио краљеву
службу и дошао на имање деде Менка, до Ђорђа и брата му Вла-
димира. Видесмо и њихову рано преминулу мајку Лепосаву и злу
маћеху Равецу. Видесмо и све чланове Љубишине фамилије.
Би нам жао да не видесмо ни једну фотографију Јована Силног,
и деда-Менка.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018