31.
Жељко Родић

Универзални језик умјетности

Задатак нимало лак, представљање канадског умјетника у нашем
часопису. Кога изабрати поред толико добрих и значајних имена?
Дилема је лако рјешена уз помоћ српских умјетника који живе у
Хамилтону, Торонту, Сан Франциску. Сви су редом предложили
само једно име: Даглас Едвардс. Није требало много времена да
добијем одговор зашто баш Даглас. Први сусрет, неформални
разговор, одлазак у Триас галерију у Оквилу која између осталих
представља овог несвакидашњег ствараоца којег су поједини
критичари упоређивали са “Групом седам”. За многе част и при-
вилегија, али послије сусрета са платнима великог формата, сли-
каним у уљу, видјех да је то аутентични умјетнички израз некога
ко је од ране младости био окружен природом, дрвећем, птицама
и домаћим животињама. Даљи ток приче потврди оно што се
види из сваког потеза четком. Да, то је човјек и умјетник којем
је природа дубоко урезана у подсвијест и који ствара и слика и у
сну. Ризница слика и података неисцрпна и за два животна вијека.
Можда се Даглас баш зато нерадо одваја од штафелаја у страху
да ће нешто остати ненасликано. Вјероватно његове слике не би
имале такву и толику снагу да на њима није представљено небо,
онакво каквим га само може видјети и представити Даглас.
Са сигурношћу се може рећи да су за све “криви” родитељи,
мајка Џин, оперска пјевачица и отац Стенли Е. Едвардс, уважени
адвокат и страствени скијаш. Трагајући за погодним мјестом
близу скијашких терена пронађоше фарму недалеко од Кримора,
на дохват Колингвуда и Плаве планине, правог скијашког раја.
Испоставило се да је одлука имала далекосежни значај за петорицу
синова а касније и за њихову дјецу. Материјала сигурно довољно
за пар романа који је отац Стенли сажео у аутобиографији “Моја
прича.” Овај животопис се тешко испушта из руку кад се почне
читати који Даглас несебично подјели са мном, веома поносан на
своје родитеље. Тешко је са сигурношћу рећи да ли више на мајку
или на оца који толико уради за овдашњег живота. Кад човјек
помисли да је изненађењима крај, са мобилног телефона почеше
да се разлијежу фантастични гласови двије оперске пјевачице.
Један од тих гласова је Дагласове мајке која је, поред уласка у десету
деценију живота, још витална, самостална и веома респектована
од млађих колега. Уз природу за сина умјетника креације мајке
и оца су додатне инспирације, и поред свих недаћа које су га
пратиле на неравном путу, званом живот. Даглас их је, изгледа,
све пребродио и замијенио душевним миром и посвећеношћу
животном позиву којег, све да је хтјео, није могао заобићи. Дар
и таленат су рођени са неким људима а има ли бољег примјера
од умјетника који својим радом инспирише и даје полет колегама
који су посустали на том трновитом путу.
Даглас је студирао на престижном онтаријском Колеџу за
умјетност у Торонту, садашњем Онтаријском факултету за умјет-
ност и дизајн. Задњу од 4. године студија завршио је у Фиренци.
Боравак у тој оази умјетности младог ствараоца надахњује али у
исто вријеме и деморалише. Посебно због дилеме и питања којим
путем кренути послије студија и сусрета са свим тим великанима
умјетности. Даглас је добио образовање фигуративног смијера и
за собом је оставио значајна остварења у том правцу. Али, шуме,
потоци, боја јесењег лишћа, неба му дају мир и спокојност. Враћа
се природи и просто постаје њен неодвојиви дио. У свом одавно
формираном стилу просто ствара утисак посматрачу да је и он
дио те слике и буди жељу да се додирну ти величанствени облаци.
И онда долази ново изненађење. Приједлог пријатеља, српских
умјетника, који живе у Канади, првенствено Ђуре Лубарде, да
крене са њима на Балкан, Србију, Републику Српску, Црну Гору,
и учествује у неколико умјетничких колонија, заједно са тамош-
њим сликарима. Даглас радо прихвата понуду и не слутећи да
му послије овог искуства живот више никад неће бити исти.
Међу дружељубивим и отвореним српским колегама, шале уз
стваралачки рад и по која чашица неизбјежне шљивовице, руши
све баријере а посебно језичку. Широка душа и предусретљивост
тих дивних људи који дијеле задњи залогај и којима, бар врликој
већини, материјални фактор ништа не значи, напросто плијене
дошљаке навикнуте на другачије принципе, мјерила и правила
игре. Зограф, Пеко, Панто, Снежана, Милан, Пеђа; Вишеград,
Прилипац, Сушањ, Бококоторски залив ... Ниже Даглас имена
умјетника, мјеста, организатора и домаћина колонија као да је и
сам поникао негдје на источној страни Јадранског мора, о којој
није ни сањао док је приводио крају школовање у Фиренци.
Сјећња на нове пријатеље су увјек свјежа што се најбоље види из
Дагласових ријечи:

Први сусрет са Зографом сам имао на првој умјетничкој ко-
лонији у Вишеграду, тачније у Андрић Граду, у Републици
Српској прије 4. године. Он није знао енглески као ни ја српски
што није био разлог да се од првог момента не разумијемо и
брзо градимо пријатељство на принципу уважавања. Људског
и умјетничког.
Неизбјежна и немила тема су била страдања овог народа у
задњем рату, за мене незамислива и просто нестварна. Ратна
збивања, страхоте бомбардовања као и бол у души су уткани
у стваралаштво мог новог пријатеља. Али, и поред свега кроз
шта је морао проћи, Зограф просто зрачи неком добротом и
жељом да помогне и да увјек буде на услузи, често дјеливши
све, па и сликарски материјал, са мном. Без резерве морам
признати да је дружење са овим изузетним умјетником имало
позитиван утицај и на мој стваралачки рад, између осталог
начин његовог комбиновања уља са акварелом и оргиналност
коју постиже том несвакидашњом техником. Као да постигну-
том хармонијом и љепотом жели бар на тренутак да потисне
сјећања на рат и страдања. Томе свакако доприноси и необи-
чан смисао за хумор који најбоље рефлектује његов одговор
на моје питање о његовом академском искуству и мјесту сти-
цања свег тог знања. “Студирао сам у мом родном селу на
Смеготенској академији. Најзначјнији професор ми је био
локални пијетао који ми пренесе сво знање и оргиналност
умјетничког изражаја”. Смеготенска је топоним његовог села.
Остали смо у контакту све ове године у жељи да сусрети
буду чешћи које увјек прати брига и пажња мог пријатеља у
сваком погледу и сваком тренутку нашег дружења. Респект,
захвалност, поштовање и љубав су ријечи које ће најбоље да
осликају мој однос према већ старом пријатељу Зографу и
народу из којег је поникао. “Ова ракија је стара 20 година” Би-
ла је лекција српског језика коју брзо савладах. 1)

И тако се већ наш Даглас спрема за следеће путовање као и за
дочек легенде Зографа у Канади чија су дјела и без њега била
изложена на групној изложби у Торонту у галерији Српске наци-
оналне академије, заједно са Дагласом и још неколико значајних
имена. Судећи по материјалу и дисковима за учење српског је-
зика, помјешаним са књигама и бојама у његовом атељеу,
Дагласов боравак у земљи другачијих људи и обичаја, необичне
боје неба и мора, трајаће дуже него обично. Све то, са жељом да
се у ову предивну земљу, неправедно затровану пропагандом и
мржњом, поново врати љубав и толеранција за различитости.
То се, без сумње, може постићи само културом, истином, умјет-
ношћу и писаном ријечју. Све је то много лакше уз несебичну
помоћ људи Дагласовог кова, својеврсног амбасадора Канаде у
Србији, Републици Српској и Црној Гори, којем су ти дјелови
свијета увјек омиљјена тема. Његове слике, остављене у Србији
стални су потсјетници изузетне мисије овог доброг човјека.
Његови фантастични пејзажи не познају границе земаља и
континената. Красе зидове многих колекционара, корпорација,
и престижних галерија.
Неизбјежан пратилац ствараоца попут Дагласа је завидност
мање успјешних и мање продуктивних колега. Узимајући себи за
право, пошто смо генерација, дадох и мом новом пријатељу прави
балкански лијек за такве појаве који и сам често употребљавам у
облику кратке реченице: “То се ја тек загријавам за оно право”. Бих
сретан што моја узречица донесе осмјех и ведрину Дагласовом
лицу. По повратку кући осјетих неку радост и задовољство
што упознах човјека и умјетника Дагласовог нивоа који се тихо
и ненаметљиво уписује у књигу канадске и свјетске историје
умјетности својим константним радом и стварањем. У исти мах
се на најбољи начин одужује родитељима Џин и Стенлију који
отворише тешка, али изазовна врата ликовне умјетности свом
сину који ће имену Едвардс дати неко ново узвишено значење.
Немам нимало сумње да ова прича неће бити изазов многима да
завире на Интернет и прошетају умјетниковим пољима, шумама
и морском обалом. Да доживе те заласке сунца и небо прије олује,
како их је и Даглас доживљавао. Многи критичари и историчари
умјетности су писали о Дагласу у више магазина као што су “Арт
Импресион”, “Арт Трендс”, “Арабелла”, “Магазин Арт” и други
презентирајући своје импресије о умјетниковом стваралаштву.
Моја идеја је била давање приоритета Дагласовој животној при-
чи, а све оно што изоставих прочитајте на платнима Дагласа
Едвардса. Сигуран сам да нећете стати са читањем јер се најљепша
поглавља даноноћно пишу на умјетниковом штафелају.
_________________________
1) Едвардс, Даглас. “Зограф.” Е-маил послат аутору 16. новембра 2017.

Слични текстови


Жељко Родић
Прича о сликару Бобану Бурсаћу

Андријана Јеркић
Сликарско искуство

Даглас Eдвардс
Douglas Edwards

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021