Уместо уводника
04. 01. 2018
Мило Ломпар

Андрић и Нобелова награда

Када размишљамо о значењима која Нобелова награда за књи-
жевност распростире у свету, ваљало би да разликујемо два по-
дручја: подручје књижевне вредности и подручје друштвене
употребљивости лауреата. Односи који се образују између ових
подручја могу бити различити. Не мора бити друштвено упо-
требљиво само неко мање вредно дело, јер има великих писаца
који су лауреати; но, не мора велико дело бити само по себи до-
вољно, јер се толико великих писаца нашло у напетом односу са
друштвеним контекстом, па су остали ненаграђени. Има разли-
читих могућих односа, па у резултанту награде несумњиво улазе
и могући дотицаји између приватних и јавних простора, често
нераспознатљиви. Но, на одлуку о лауреату пресудно утичу од-
носи између књижевне вредности и друштвене употребљивости.
То нам показује судбина малобројних руских лауреата. Иван
Буњин, први руски писац који је добио Нобелову награду, добио ју
је 1933. године као емигрант, као живи прекор совјетском режиму.
Борис Пастернак, писац Доктора Живага, добио ју је 1958. године
као дисидент, што је значило нови прекор. Тек је Михаил Шолохов,
лауреат 1965. године, био писац у непроблематичном односу са
совјетским режимом: писац Тихог Дона награђен је као један од
оних “неутрално” награђених писаца који умањују јавни утисак
о друштвеној употребљивости награде. Но, већ је Солжењицин –
награђен 1970. године – био дисидент који је потом – као емигрант
– деценијама био употребљив као политичко оруђе, без обзира
на своје личне мотиве и, чак, чинове. Није било друкчије ни са
Јосифом Бродским: овај емигрант, награђен 1987. године, био је
завршни уметнички печат у надолажењу коначног обрачуна са
совјетским светом. Тако је затворен круг: од пет добитника – за
време трајања Совјетског Савеза – двојица су били дисиденти,
док су двојица били емигранти.
Које бисмо друштвене силе могли препознати у одлуци да Иво
Андрић 1961. године добије Нобелову награду за књижевност? У
структуру друштвене употребљивости спадају они односи које
пишчева фигура – његова биографија и његово дело – образује
у друштвеном подручју, потом силе јавности које она ставља у
дејство, свакако и прихватљива и погодна значења која се око ње
кристалишу као израз тренутка и као вектор времена: као нешто
што припада друштвеном часу награђивања и као путоказ за
историјско кретање које долази за њим.
Околност да је комунистичка Југославија – после сукоба са
Информбироом 1948. године – постала политички полигон за по-
степену ерозију комунистичко-совјетског монолита, да је као
таква ушла у резултанту дејства западних (америчких) сила,
свакако је представљала одлучујући чинилац у одлуци да један
југословенски писац постане лауреат Нобелове награде за књи-
жевност. Јер, њена улога у спречавању деколонијализованих
афричких и азијских земаља да уђу у орбиту совјетских интереса,
као улога коју је обележавала Прва конференција несврстаних
у Београду 1961. године, била је од велике користи за западни
(амерички) свет. Управо би се та година – у деценији између 1955.
и 1965. године – могла сматрати врхунцем међународне еманци-
пованости комунистичке Југославије: не – као што тврде њени
садашњи апологети – због њене вредности, него због њене светске
употребљивости. Тој међународној афирмацији једног изузетка
у комунистичком свету, једне посебности у вишестраном про-
дирању западних (америчких) интереса, свакако је одговарало
да књижевни лауреат буде неки њен писац: никако неки њен
дисидент или емигрант. Јер, било је потребно да се њена култура
доведе у резонанцу са њеном политиком.
Постојала су само двојица таквих писаца: Мирослав Крле-
жа и Иво Андрић. У одлуци о лауреату имала је свој удео и југо-
словенска власт: оличавао ју је Родољуб Чолаковић, некадашњи
благајник Коминтерне за Балкан и дугогодишњи међуратни ро-
бијаш, што је описао у књизи Кућа оплакана. Овај истакнути, но
помало – после Другог светског рата – скрајнути комунистички
функционер, припадао је оном младалачком нараштају који је
између два светска рата био одушевљен Мирославом Крлежом.
Премда у изванредним личним односима са највећим хрватским
писцем, Чолаковић је секретару шведске академије препоручио
за превођење књигу свог земљака: роман На Дрини ћуприја.
Зашто? То је једна од тајни које увек долазе са Андрићем.
Но, таква концентрација приватних или секундарних утицаја,
попут чињенице да је Андрић – као краљевски амбасадор у на-
цистичкој Немачкој – успешно интервенисао у корист пољских
Јевреја, није могла имати одлучујући значај. Такав значај је
имала пожељна друштвена конфигурација, пошто је требало
афирмисати комунистичку Југославију, али у прецизној резул-
танти западних (америчких) интереса. То је значило да је награ-
ђени писац требало да буде у добрим односима са влашћу: само
тако је награда могла бити и подршка властима.
Обојица писаца су била у добрим односима са влашћу, али је
Крлежа био неупоредиво више поистовећен са њом: ако је Андрић,
премда послератни члан Комунистичке партије, оличавао – као
сапутник револуције – сагласност са влашћу, и отуд и видљиву
подршку режиму, Крлежа је био сам режим. Но, да би награда
имала свој западни одјек, да би обележила правац кретања који
нам је намењен, Крлежина поистовећеност са режимом није била
најприкладнија: могла би сугерисати да је правац кретања везан
за комунистичку оријентацију писца.
Отуд је само Андрић био у идеалној позицији: као грађански
писац, као симбол више југословенства него комунизма, он је
задовољавао оба услова. Јер, наградивши га, Нобелов комитет је
одао признање комунистичком режиму и истовремено се није
поистоветио са њим; осим тога, означио је који садржај историј-
ског кретања привилегизује: југословенски у западном (америч-
ком) правцу. Тако је Андрићева самостилизација у фигури јавног
споменика постигла максималну друштвену употребљивост, док
се Крлежина унутрашњеполитичка неприкосновеност, коју је
очитовала фигура државног писца, показала као спољнополи-
тичка мањкавост.
Но, свагда означен друштвеном употребљивошћу, Андрић
је – и после смрти – остао у блиским везама са њом. То показује
његова рецепција после распада титоистичке Југославије. У
српској средини, научној, културној и јавној, однос према њему
остаје сасвим идолатријски. Јер, многе тамне – као нерасветљене
и као мрачне – противречности његовог живота не само да се
прећуткују, него су претворене у табуе: готово да постаје
друштвено кажњиво било какво њихово помињање. Тако се
стилизује једна стварност која није одређена књижевном вред-
ношћу, него друштвеном употребљивошћу.
У муслиманској средини однос према њему остаје негативан:
оптерећено пишчевом негативном оценом турске владавине у
Босни и Херцеговини, изнетом у његовој докторској дисертацији,
читање уметничких дела вођено је наумом да докаже како је
Андрић циљано приказивао негативност исламских јунака. То
је нетачно, утолико што се пишчев антрополошки песимизам
разгранавао у негативном приказивању књижевних јунака свих
вера: и православних, и католика, и муслимана. Занимљиво је
да у српској средини – која не дозвољава никакву пишчеву про-
блематизацију – налазе своје место овакве књиге о Андрићу:
као несвесни рефлекс сазнања о нашим проучаваоцима његовог
дела који се не упуштају ни у какве вртлоге проблематизација.
Као да контролисани и опортунистички тумачи књижевности
бивају компензовани присуством проблематизација из једног
прединтелектуалног правца.
У хрватској средини, рецепција је карактеристично двосми-
слена. Постоји изворно незадовољство пишчевом одлуком да
постане не само српски писац, него и човек који је изабрао српску
народност, премда је рођен као босански католик и Хрват, а почео
као песник Хрватске младе лирике. То незадовољство бива по-
тискивано због тежње да се приграби његов светски успех, да се
припише хрватској култури и да се потврди хрватска културна
политика у односу на Босну и Херцеговину. Смисао ове културне

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018