Трећи Део: Повратак

1. Прича
Нема наде без Бога.
Кад то откријемо, запрепастимо се какве смо све бесловесне
радње чинили током дотадашњег живота. Чудимо се како је мо-
гуће некоме да живи без Бога. Живот безбожника је бесциљан. Не-
верујући то не знају, не хају за светост, траће богатство које им је
Отац предао.
Најпознатији покајник је Савле. Њему се догодио сурет са
Господом, онда када је то Он хтео. Тај сусрет је Савлу личио на
удар муње. До овога дана пример је суочавања човека са живим
Богом. Ослепео је, да би могао да прогледа, претворен у Павла.
Убројан у Апостоле, Павле отада сведочи важност вере и учи нас
шта је потребно да је учврстимо и допринесемо сопственом спасу.
Савле је прогонио хришћане, његово одступање од истинитог
Бога било је драстично. Самим тим, муња повратка морала је да
буде жестока. Као изабраник, он је одмах обасјан истином.
Другим људима повратак је спор, уколико до њега и дође. У
дугом периоду живот им је – тумарање. Зато ће и повратак бити
отежаван заводљивом световношћу, навиком живљења у власти
навика. Међу такве спадам и ја.
После сваког огрешења покушавао сам да се придигнем. Број-
ни су били ти покушаји. Заједно са Давидом, вапио бих да ме
Господ подигне, сваки пут кад бих посрнуо. Далеко од тога да
сам био преосветљен! Али она искра коју сам добио још на
крштењу, као новорођенче, никад није угашена. То је искра Ње-
говог постојања у мени, баш као и у сваком човеку. Из ње би се
излило покајање, молитва за помиловање, једини начин да будем
подигнут, заслуга која не припада мени него, опет, Њему, Његовој
милости.
Подизао ме!
Колико пута ме Његова невидљива рука спасила – смрт би про-
хујала поред мене. Понекад са оштећењима тела, ломовима главе,
руку, трупа, али увек би ме подигао.
Копрцао сам се као вилин коњиц под пљуском, затечен насред
ливаде, без склоништа, без одбране. На тој ливади џикљали су
људи попут травуљине, сваки мој покушај да се искобељам из
корова ометале су масе кроз које сам морао да се пробијам сво-
јим слабашним снагама. И док је по мени падала згрушана вода,
крупне леденице, остали су се башкарили у једноличности својих
млаких опстанака. Да ли сам праведан кад то кажем? Знам,
свакоме је било тешко, били смо на ивици глади, сиромаштво се
прозирало кроз нашу натрулу одећу, било је болести и насиља,
било је свакојаких неподопштина, али баш зато требало је чи-
нити напоре да се надиђе почетни положај. Не само спољно по-
бољшање услова за свакодневицу, него, надасве, за успињање
духа, кроз жеље и тежње да не живимо само од хлеба и чорбастог
пасуља. Ништа од тога. Или ја нисам успео да приметим покрете
душа својих ближњих, који би ми били блиски, а то је исто као да
их није ни било.
Небеске светлости су капљале на мене кроз грање тог дрвећа
у које су се огромном брзином претварале стабљике и, као што
је некада свети Фрањо Асишки видео цео свет у једној нити
Светлости, тако сам га ја видео подно густе шуме непријатељског
човечанства. Само горд човек гледа у другом човеку непријатеља.
Али ја о томе ништа нисам знао, нити ми је дато да откријем ту
истину.
Педесет година касније био сам тешко повређен у једној сао-
браћајки. Тада ме је једне ноћи, у потпуно будном стању, у болници,
окружила светлост какву дотле нисам познавао, бледа светлост
непознатог порекла. У углу таванице, на месту где је постојао про-
зор, појавило се лице. Неко ме је чувао, бдео нада мном, прелепи
чувар анђеоског израза дао ми је знак да не бринем. Ујутро, када
сам се пробудио, није га било, али је у мени остала вера да сам под
заштитом.
Тог дана, мислим, почео је мој повратак, а падови и уздизања су
се множили. Све више уздизања, све мање падова, чинило ми се.
И кад одлази, и кад се враћа, човек посрће, пада. Али и устаје.
Утеха ме није напуштала. Напротив, кад год ми је било најтеже,
моја вера се појачавала.
Без вере нема утехе.

Зрнца духа бисера расутих

Избор: Мирко Палфи, Торонто

“Будите захвални на томе што имате,
радујте се животу какав јесте.
Кад схватите да вам ништа не
недостаје,
цео свет ће припадати вама.“
– Лао Це (кинески философ)

Кнут хамсун (1859-1952), норвешки писац, добитник Нобелове
награде за роман “Плодови Земље” (1920)
Из романа КРУГ СЕ ЗАТВАРА:
Сасвим тачно, не држим се шаблона. Задовољан сам једним обро-
ком на дан, а после тога се гостим сунчевим сјајем. Зашто бисмо
уопште морали да постанемо нешто? То постају сви други, али
нису због тога срећни. Они су се намучили док су успели, али из-
губе свој мир, њихови су живци истрошени, неки пију да би из-
држали, али постају само још гори; стално морају да иду на висо-
ким штиклама, а ја живим у некој бараци и дубоко их жалим.
Ништа, апсолутно ништа не може да се пореди на овом свету као
– остати по страни.

Херман Хесе (1877-1962), немачки писац, добитник Нобелове на-
граде за књижевност 1946.
Из романа СТЕПСКИ ВУК:
Ох, тешко је наићи на траг божји усред живота какав ми водимо,
усред овог тако задовољног, тако изразито грађанског времена, без
икаквог духа, с погледом на овакву архитектуру, овакве послове
и овакве људе. Како да не будем степски вук, олињали пустињак
усред света чији циљеви нису моји, чије ми радости ништа не
значе! Не могу да издржим дуго ни у позоришту, ни у биоскопу,
једва сам у стању да прочитам новине, ретко кад модерну књигу,
и не могу да разумем какве то насладе и задовољства људи траже
у препуним железницама и хотелима, пренатрпаним кафанама
са наметљивом и спарном музиком, по баровима и варијетеима
елегантних, раскошних градова. Шта траже по светским излож-
бама, по корзоима, на предавањима за оне који су жељни образо-
вања, на великим спортским игралиштима – ја све те радости,
ради којих се хиљаде труде и гурају, не могу да разумем и учес-
твујем у њима. А оно што се у мени догађа у ретким часовима
радости, што је за мене сласт, доживљај, екстаза и узвишеност,
то свет воли и тражи можда једино у песничким делима, а у
животу сматра лудошћу. И заиста, ако је свет у праву, ако су та
музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизовани
људи, задовољни тако ситним стварима, у праву – онда сам ја
крив, онда сам луд, онда сам заиста, како сам себе често називао,
степски вук, животиња која је залутала у туђи и неразумљив свет,
која више не налази своју постојбину, ваздух и храну.

Луј – Фердинанд Селин (1894-1961), француски лекар и писац
Из романа ПУТОВАЊЕ НА КРАЈ НОЋИ:
Вода је тихо пљускала поред пецароша, а ја сам сео крај њих и
гледао. Заиста се ни мени није ни мало журило, као ни њима. Као
да сам дошао у доба, можда у године, кад човек добро зна шта
губи са сваким часом који пролази. Али још није стекао снагу
мудрости потребну да се заустави у месту на путу времена, а и кад
би се зауставио, не би знао шта да ради без лудила напредовања,
које га чврсто држи и којем се диви од најраније младости. Већ се
не поноси толико својом младошћу, још не сме јавно да призна да
је младост можда само то – залетање ка старењу.
У својој бедној прошлости открива толико смешног, толике
преваре и лаковерности, да му дође да стане у месту и престане
да буде млад, да сачека да га младост пређе, да јој види леђа док
одлази, да гледа за читавом једном таштином, да руку стави у
њену празнину, да је још једном види како пролази испред њега, а
онда да и сам, сигуран да је његова младост отишла, мирно крене
на своју страну, лагано пређе на другу обалу времена и сагледа
какви су заиста људи и ствари.

Aнтоан де Сент Егзипери (1900 – 1944), француски писац
Из романа НОЋНИ ЛЕТ:
“Госпођа Фабијан хоће да говори с вама.”
Ето, помисли Ривјер, ето онога чега сам се бојао. Почели су се
помаљати дирљиви елементи драме. Испрва их је мислио одбити.
Мајке и жене немају приступ у службене просторије. И на лађама
које су у опасности ућуткују се осећаји. Они не помажу при спа-
савању људи. Ипак пристаде:
“Спојите с мојом канцеларијом.”
Зачу тај ситни, далеки, уздрхтали глас и одмах појми да јој не
може одговорити. Сасвим је јалово, за њих обоје, да се нађу лицем
у лице.
“Госпођо , молим вас умирите се! У нашем се послу тако често
догађа да дуго морамо чекати на вести.”
Био је дошао до оне тачке кад се не намеће проблем појединачне
опасности, него проблем целе акције. Пред Ривјером се није
испречила Фабијанова жена, већ други смисао живота. Ривјер
није могао да не слуша, да не жали тај ситни глас, тај толико
жалосни, али непријатељски пој. Јер ни акција, ни лична срећа
не могу се делити: оне се сукобљавају. И та је жена говорила у
име једног апсолутног света, у име његових дужности и његових
права. У име света у којем предвече на столу сија светиљка, тело
тражи тело, у којем живе наде, нежности, успомене. Тражила је
своју имовину и била је у праву. И он, Ривјер, такође је био у праву,
само што ништа није могао супротставити истини те жене. При
светлу скромне домаће светиљке схватио је необјашњивост и
нечовечност своје сопствене истине.
“Госпођо…”
Више није слушала. Чинило се да му је готово пала пред ноге,
издеравши о зид своје слабашне песнице.

Џон Фанте (1909-1983), амерички писац
Из романа ПУТ ЗА ЛОС АНЂЕЛЕС:
Једном сам тако читао у парку. Лежао сам на трави. Књига се
звала “Јевреји без новца”. Каква књига! Каква мајка у тој књизи!
Пажња ми је одлутала са жене на страницама књиге и, преда
мном, на трави, у шашавим старим ципелама, стајала је жена с
торбом. Била је грбава и лепо се смешила. Смешила се свему; то је
било јаче од ње; смешила се дрвећу, мени, трави, свему. Торба ју је
вукла наниже, ка земљи. Била је тако сићушна, болног лица, као
да је заувек ошамарено. Имала је комичан стари шешир, апсурдан
шешир, идиотски шешир, шешир од кога ти се плаче, шешир са
избледелоцрвеним малинама на ободу. И ето ње, смеши се на све
и тегли тешку торбу у којој је не знам шта, а на глави јој шешир
окићен малинама.
Устао сам. Све је било тако тајанствено. Ту сам био, као чудо
стајао сам с обе ноге на земљи, овлажених очију.
“Дајте да помогнем”, рекао сам.
Смешећи се, дала ми је торбу. Пошли смо. Водила ме је. Загуш-
љиво је било међу дрвећем. А она се смешила. Било је тако дир-
љиво, само што ми глава није отпала. Ходали смо и ходали. Надао
сам се да никада нећемо стићи. Говорила је тихим гласом људске
музике. Какве речи! Шта је све говорила! Ништа нисам упамтио.
Био сам само срећан. Али у срцу сам замирао..
Та стара жена грбавих леђа! Стара жено, тако радосно осећам
твој бол. Тражи било шта од мене, ти, стара жено, ти! Било шта.
Умрети је лако. Учини ми то. Плакати је лако, задигни скут своје
хаљине и пусти да плачем, да моје сузе окупају твоја стопала и
покажу ти да знам шта ти је живот урадио, јер су и моја леђа
повијена, али срце ми је читаво, сузе су ми укусне, моја љубав је
твоја, пусти да ти подари радост тамо где је Бог омануо. Умрети
је лако, и можеш узети мој живот ако желиш, ти, стара жено, тако
си ме дирнула, јеси, све бих учинио за тебе, умро бих за тебе, крв
мојих осамнаест година текла би сливницима Вилмингтона у
море за тебе, за тебе, да би те можда захватила радост каква је сад
моја и да се коначно усправиш.
Оставио сам стару жену пред њеним вратима.
Дрвеће је треперило. Облаци су се смејали. Плаво небо ме
понело.

Афоризми

Веселин Мишнић (рођ. 1954. Црна Гора)
Народу треба рећи истину.
За остало је касно.

Истина је.
Лагао сам.

Слепом вођи народ је штап.

Радмило Мићковић (рођ. 1954. Бошњане код Раче Крагујевачке)
Не праштајте никоме.
Дивно је живети са осећањем кривице!

Пропали су само они комунисти који нису успели да постану
капиталисти!

Михаило Вељковић (рођ. 1954. Београд)
Ко се буни, поједе га мрак.
Ко се не буни, у мраку проведе најбоље године.

Будућност би требало да почне, али прошлост још није довршена.

Историја ће дати последњу реч.
У међувремену чујмо шта каже легенда.

Миливоје Радовановић (рођ. 1953. Свилајнац)
Најтеже је бити Србин.
То једино нама успева.

Песма нас је одржала, рече цврчак мраву.

Сви смо криви.
Мени лично импонује тако велика одговорност.

Драган Рајков Раденовић (рођ. 1953. Београд)
Стид смо протерали.
Што да нам буде непријатно!?

Не улажите више у пропаст!
Довољне су нам камате!

Миленко Пајовић (рођ. 1953. Новаковићи)
Они што пређу преко свега, иду даље.

Био је присталица покрета.
Пристао је на све!

Ива Мажуранић (Миодраг Милојевић, рођ. 1952. Крагујевац)
Никоме ништа нисмо украли!
То је нама наша борба дала.

Крв није вода.
Повећава жеђ!

Патриотизам: уста пуна земље.

Мића Живојиновић (рођ. 1952. Петка код Лазаревца)
Нисмо далеко од истине.
Одмах иза лажи.

Успели су да нас убеде.
У беди смо.

Циркус нам има све више актера, осипа нам се публика.

Милан Тодоров (рођ. 1951. Банатско Аранђелово)
Не може земља тек тако да пропада.
За то постоји систем.

Тај човек је политичар, криминалац и бизнисмен.
Родила га мајка за све.

Ацо Доганџић (рођ. 1951. Крагујевац)
Заступао је мишљење народа кад год му је било потребно.

Он је наше горе – лисац.

Сви путеви слободе воде узбрдо.

Зоран Р. Ковачевић (рођ. 1950. Београд)
Мали проблеми нас не брину.
Порашће и они.

Ми смо добри, а они су добро.

Владимир Јовићевић Јов (рођ. 1950. Цетиње)
Они који су скочили увис оставили су нам мотку.

Ја нисам видео, ти ниси видео…
И тако у свим временима.

Милан Илић Маја (рођ. 1950. Приштина)
Тек у етнички чистим срединама осећа се сопствени смрад.

Нема неупотребљивих.
Једне употребљавају, друге злоупотребљавају.