Исток-Запад на црним и белим диркама

Покрет је можда и нешто најзначајније у животу сваког уметника.
Чак и онај најмањи покрет може донети велики преокрет и по-
ставити уметника на видиковац бескрајне инспирације. И управо
тај круг у којем кретање и инспирација сустижу једно друго чини
уметника једноставним, компликованим и живим.
“Исток-Запад” је мој покрет, мој земљотрес који је затим сва-
кодневно изазивао више мањих потреса. Све време је уз мене била
музика. И сада је. Постаје све јаснија и тиша, личнија и моћнија.
“Исток-Запад” је назив мог најновијег ЦД-а. Он представља своје-
врсну личну и уметничку метаморфозу мене као уметника, који
са истока одлази на запад. Окружен новим личностима и искус-
твима рефлектирам себе и кроз несебичну, јединствену интер-
претацију покушавам да прикажем читав универзум тонског сли-
карства који и даље откривам.
Али ова прича није о мени, већ о магичним песмама Хави-
јерове ћерке Ивет.

Аликанте (Шпанија), јун 2017.
Мислим да сам у дубоком сну, али нисам сигуран. Шта ако је све
истина? Зашто тако тешко дишем? Видим црвене облаке који но-
шени јаким ветром пролазе кроз мене. Као да носе врелину ватре
или нечег још усијанијег. Чујем снажне ударце. Неко удара у џи-
новски гонг или нешто слично што одзвања попут најснажнијег
грома међу суровим врховима Алпа. Не осећам страх, али ни наду
да ће се овај кошмар икада завршити. Зашто сам ја ту? Крајње
немоћан и застрашујуће стрпљив. На тренутак ми се учинило да
видим дугу косу и обрисе младог женског лица преко целог неба.
Изгледа невероватно ако узмем у обзир где се тренутно налазим.
Можда би неко помислио да сцена и није тако далеко од пакла.
Али, одједном усијани ветар зауставља се и из ледене тишине
изрони тешки, молећиви глас девојке. Она пева непознату мело-
дију. Делује сломљено од бола и као да некога моли или се растаје
са неким. Није ми битно што (не)разумем. Ништа је не питам.
Само слушам.
Након треће и фуриозне четврте песме био сам спреман на
опкладу да ће наставак бити још драматичнији. Ипак не. За крај,
потпуни мир. Пред очима видех слику како небо напушта земљу
и одлази на неко друго далеко небо. Звучи чудно. Баш као и свих
пет песама које је певала девојка, моћна и већа од целог видокруга.
Нешто ми говори да песме нису посвећене мени. Ја сам само
случајно ту. Али да ли је случајност икад постојала? Зашто сам
део свега тога? Ја и не верујем у магију...
Нисам разумео ни реч, али ми је мелодија без ритма говорила
да је то што осећам једина истина. Никада до тада нисам чуо так-
ве акорде. Заправо видео акорде. Да. Један је био састављен не од
нота већ од снежних кугли које када дотакнете засветлуцају од
милион заробљених стаклених листића. Једноставније речено, ож-
иве. Цео живот у једном тону, а неколико живота у једном акорду.
Свуда су огледала. Чудна огледала у паузама растреситих пасажа.
На сваком изгледам другачије. Понекад видим неког другог себе.
– Шунка или мусли?
– Молим?
– Предуго спаваш. Напољу је већ неподношљиво вруће. Је л’ се
пењемо вечерас до тврђаве Санта Барбара? Нервозно и помало ра-
зочарано упита ме познати глас мог пријатеља.
– Да, да ..., рекох.
И даље чујем магичне песме. То је била Ивет, помислих у себи.
Летећа харфа у сред посмртног марша. Ах, да, то је у трећој песми.
Ствари постају јасније. Свега неколико дана код себе имам копију
нота Сонатине за Ивет (Х. Монсалвађе) и Магичних песама
(Ф. Момпоу), а већ сам запоседнут. Моја прва посета Шпанији
далеко је шаренија и узбудљивија него што сам очекивао. Очаран
стваралаштвом не тако често извођених шпанских композитора,
Федерика Момпоа и Хавијера Монсалвађа, у свему сам тражио
прилику како бих боље упознао њихов музички језик и аутен-
тично осмислио интерпретацију. Боје и укуси Шпаније, као и
темпераментни дух у споју мистичног и поносног, идеална су
основа за рађање живописних музичких слика.

Берн (Швајцарска), јануар 2018.
“Још два минута и можеш на сцену. Све је спремно. Срећно!”, рече
познати женски глас.
Јако сам нервозан. Ивет је тако непредвидива и ... слободна.
Понекад би знала да полети, саплете се или каже нешто што би
ме као ножем проболо. Увек сам покушавао да разумем све њене
жеље. Прве сцене са њом су као у неком конфузном, степенастом
лавиринту. Њен немир је и мој немир, често бих помислио. Готово
једнако често као да није лако Хавијеру, њеном оцу. Сваки пут
бих верно имитирао све њене гримасе. А у стању је да их смењује
сваке секунде и увек одабере ону праву за сваку прилику. Заједно
са њом постављао сам питања и давао одговоре. Успела је да
добије све што је пожелела.
Хавијер је на почетку само посматрао и уживао у игри своје
мезимице. Ивет је на сваки начин привлачила његову пажњу.
Деловао је безбрижно, али не задуго. Као ружан сан, стрепња у
наставку приче о Ивет води Хавијера кроз неке од најстрашнијих
могућих сцена. Опседнут мислима и немоћан да је заштити од
зла и таме, Хавијер бива сломљен. Свуда око њега је неизвесност,
јаук и запомагање. Као распорена звер урликне и занеми, а онда
настави да корача уједначеним, хипнотишућим кораком. Иде до
краја и моли се за Ивет. И опет је само један покрет довољан. Ивет
је жива и својим блескастим плесом поново плени и буди радост.
Уз тонове познате мелодије приређује својеврсни шоу, налик не-
кој гимнастичарки на партеру која суверено влада тачком и сва-
ким покретом испаљује ватромет у хиљаду боја.
Време је. За Исток-Запад.