Марија Анђић
Oтисци и Дебиси
Мој први сусрет са Дебисијевим “Отисцима” (фр. Estampes) десио
се много пре него сам и сама почела да студирам ову композицију.
Мећутим, мени као извођу, то је изгледало само као гледање сли-
ке или репортаже о месту које сам од увек желела да посетим.
Сви призори и боје, чак и атмосфера тог места су ту. Могу и да
уживам у њима, али ту као да нешто недостаје. Желим да сама
корачам тим улицама, удахнем мирисе, осетим то сунце и кишу
на сопственој кожи. Желим сама да проживим сваки тон, осетим
сваки трептај и преливање боја. Можда ћу боље разумети или чак
и упознати Дебисија и успети да удахнем живот његовим идејама.
Клод Дебиси никада није желео да буде у центру пажње нити
је радио са циљем да буде револуционар или да “мења свет”.
Био је ненаметљив и волео је своју приватност. Био је привучен
мистичношћу и јако инспирисан природом, бојама и светлошћу.
За њега је начин компоновања који је до тада био доминантан
нарочито у западној Европи био недовољан да искаже оно што
је желео, а то је лепота боје звука, нијансирање музиком, дочара-
вање природних појава и емоција. Он у музици препознаје ча-
ролију коју, како напомиње, морамо сачувати “будући да је му-
зика од свих уметности најпријемчивија чаролији”. Његове теж-
ње су га окретале од традиционалних правила у компоновању и
следећи их донео је револуционарне промене у компоновању и
техници свирања клавира. Ни слутио није да ће постати један од
најутицајнијих композитора који ће утицати на готово све веће
композиторе 20. века.
Дотадашње јасне форме композиција, тонална стабилност и
јасан исказ идеја, типични за германски начин компоновања, за
Дебисија су били неинтересантни, а потенцијал традиционалних
хармонија исцрпљен, те се окретао музици Русије и Далеког ис-
тока. Истиче значај маште и говори да уколико немамо могућнос-
ти да путујемо треба да употребимо машту. Тако нас и у делу
“Отисци” кроз три става води прво до острва Јава, па затим у
Шпанију и на крају у “вртове под кишом” где дочарава атмосферу
и својства воде.
Дебиси је инспирацију налазио у делима симболистичких пе-
сника, нарочито Малармеа и Бодлера, који су осуђивали важност
идеја, те и код Дебисија срећемо углавном само наговештаје
идеја које нису доречене до краја. То даје слободу извођачу и
слушаоцу да сам створи своју слику и дође до својих закључака.
Тим ставом, као и чињеницом да је и сам рушио правила, он даје
подршку и простор пијанисти да да свој лични печат и наводи га
да истражује боје звука и њиховe промене у зависности од тога
како додирује дирке.
Дебиси је и код клавира тежио да произведе различите боје
звука, као код инструмената код којих је музичар у директном
контакту са извором звука. Имајући то у виду, мекано као у па-
мук зарањам у прве тонове “Пагода” (fr.Pagodes), првог става ци-
клуса “Отисци” и осећам како вибрирам заједно са звуком. Нема
границе између прстију и дирки, сада смо клавир и ја једно. Ди-
шем кроз клавир, а чаролија се буди. Већ у првим тактовима осе-
ћа се атмосфера далеког истока и секунда у сопрану подсећа на
звецкање кинеских звончића. Јавља се мелодија кроз пентатонику
(карактеристична за кинеску и јапанску музику) која ме премеш-
та у врт јаванског будистичког храма. Кроз композицију осећа
се мир приказан нежним кратким мелодијама које попут буди-
стичких монаха казујући минимално говоре много. Само на пар
места у композицији звук добија на волумену и подржан богатим
хармонијама као да показује да испод те нежности живи снага и
сигурност која ће се појавити само када је неопходна. На крају
првог става још једном се јавља мелодија са почетка композиције,
овог пута праћена вишеслојном хармонијом и приказом нежног
жуборења воде, која нас испраћа до краја композиције оставља-
јући нас у медитативној атмосфери да сами трагамо за својим
одговорима.
Дебиси је избегавао аналитичку дисекцију и покушај да музи-
ком створи слике. Желео је да људи интуитивно интерпретирају
његова дела, те је често наслове писао на крају композиција на-
дајући се да публика неће стварати стереотипне слике слушајући
их. Останак, притом, у оквирима доброг укуса, као и формирање
естетског сензибилитета за Дебисија је једна од најважнијих
ствари, те тако извођач који изводи његову музику мора имати
изузетно култивисан слух и богатство духа и маште.
Други став циклуса “Отисци” – “Подне у Гранади” (fr. La soirée
dans Grenade) за мене представља приказ Гранаде од јутра до
мрака. Миран почетак у басу, са типичним шпанским ритмом
који се пење кроз све октаве до врха клавијатуре. Зраци јутарњег
недељног сунца на каменим кућама Гранаде полако се подижу
будећи успавани град. Следи фолклорна мелодија која се појављу-
је као споредна улога у филму, наизглед небитна, али и те како
упечатљива. Остинантни шпански ритам и даље одржава ту
атмосферу поспаности и лењости. Кратак наговештај бурног
шпанског темперамента кроз само два такта и опет повратак у
мир. Затим мало чешћа промена карактера и наступ шпанског
темперамента у свој својој пунoћи. Кроз богате акорде видим ша-
рене и живе боје, као и поносне и достојанствене покрете тореадора
свесног своје важности и славе. Дебиси овом централном делу
композиције придаје велику важност и поново се игра бојама
смештајући познату мелодију у различите регистре и обогаћујући
је са још више тонова и ритма. Композиција се завршава лагано,
како је и почела, као што дан полако уступа место ноћи.
У трећем брзом ставу “Вртови под кишом” (fr.Jardins sous la
pluie) осећају се сва својства ове природне појаве. Уједначено и
упорно добовање кише, тихо или пак праћено громовима и олуј-
ним ветром, указује на сву своју силину, а човекову немоћ у по-
ређењу са природом. Њену променљивост и непредвидивост Де-
биси дочарава мелодиком која је валовита и понекад делује не-
довршено или испрекидано, али је и веома интензивна и пуна
емоција. Тема као и у многим другим Дебисијевим делима има
секундарну важност у односу на атмосферу. Своју фасцинираност
природом и испреплетаност са емоцијама и чаролијом музике
Дебиси објашњава: “Ја сам себи створио религију од тајанствене
природе. Ко ће знати тајну музичког стварања? Шум мора, линија
хоризонта, хук ветра кроз лишће, зов неке птице, остављају
у нама бројне импресије. И одједном, без икаквог нашег учешћа,
једно од тих сећања се прошири изван нас и изрази музичким је-
зиком. То осећање носи у себи свој хармонски свет. Ма колико ми
настојали, нећемо више наћи ни тачније, ни искреније хармоније.
Мрзим доктрине и њихове дрскости. Ја желим да певам о свом
унутрашњем пејзажу, на начин наивне дечије безазлености.”
Очигледно тражећи начине да изрази себе, Дебиси је у веч-
ности оставио много више “отисака” од само једног, а извођачима
и слушаоцима изазвао машту и дао могућност да уживају у
чаролији.
Никола Пешић
Исток-Запад на црним и белим диркама
Покрет је можда и нешто најзначајније у животу сваког уметника.
Чак и онај најмањи покрет може донети велики преокрет и по-
ставити уметника на видиковац бескрајне инспирације. И управо
тај круг у којем кретање и инспирација сустижу једно друго чини
уметника једноставним, компликованим и живим.
“Исток-Запад” је мој покрет, мој земљотрес који је затим сва-
кодневно изазивао више мањих потреса. Све време је уз мене била
музика. И сада је. Постаје све јаснија и тиша, личнија и моћнија.
“Исток-Запад” је назив мог најновијег ЦД-а. Он представља своје-
врсну личну и уметничку метаморфозу мене као уметника, који
са истока одлази на запад. Окружен новим личностима и искус-
твима рефлектирам себе и кроз несебичну, јединствену интер-
претацију покушавам да прикажем читав универзум тонског сли-
карства који и даље откривам.
Али ова прича није о мени, већ о магичним песмама Хави-
јерове ћерке Ивет.
Аликанте (Шпанија), јун 2017.
Мислим да сам у дубоком сну, али нисам сигуран. Шта ако је све
истина? Зашто тако тешко дишем? Видим црвене облаке који но-
шени јаким ветром пролазе кроз мене. Као да носе врелину ватре
или нечег још усијанијег. Чујем снажне ударце. Неко удара у џи-
новски гонг или нешто слично што одзвања попут најснажнијег
грома међу суровим врховима Алпа. Не осећам страх, али ни наду
да ће се овај кошмар икада завршити. Зашто сам ја ту? Крајње
немоћан и застрашујуће стрпљив. На тренутак ми се учинило да
видим дугу косу и обрисе младог женског лица преко целог неба.
Изгледа невероватно ако узмем у обзир где се тренутно налазим.
Можда би неко помислио да сцена и није тако далеко од пакла.
Али, одједном усијани ветар зауставља се и из ледене тишине
изрони тешки, молећиви глас девојке. Она пева непознату мело-
дију. Делује сломљено од бола и као да некога моли или се растаје
са неким. Није ми битно што (не)разумем. Ништа је не питам.
Само слушам.
Након треће и фуриозне четврте песме био сам спреман на
опкладу да ће наставак бити још драматичнији. Ипак не. За крај,
потпуни мир. Пред очима видех слику како небо напушта земљу
и одлази на неко друго далеко небо. Звучи чудно. Баш као и свих
пет песама које је певала девојка, моћна и већа од целог видокруга.
Нешто ми говори да песме нису посвећене мени. Ја сам само
случајно ту. Али да ли је случајност икад постојала? Зашто сам
део свега тога? Ја и не верујем у магију…
Нисам разумео ни реч, али ми је мелодија без ритма говорила
да је то што осећам једина истина. Никада до тада нисам чуо так-
ве акорде. Заправо видео акорде. Да. Један је био састављен не од
нота већ од снежних кугли које када дотакнете засветлуцају од
милион заробљених стаклених листића. Једноставније речено, ож-
иве. Цео живот у једном тону, а неколико живота у једном акорду.
Свуда су огледала. Чудна огледала у паузама растреситих пасажа.
На сваком изгледам другачије. Понекад видим неког другог себе.
– Шунка или мусли?
– Молим?
– Предуго спаваш. Напољу је већ неподношљиво вруће. Је л’ се
пењемо вечерас до тврђаве Санта Барбара? Нервозно и помало ра-
зочарано упита ме познати глас мог пријатеља.
– Да, да …, рекох.
И даље чујем магичне песме. То је била Ивет, помислих у себи.
Летећа харфа у сред посмртног марша. Ах, да, то је у трећој песми.
Ствари постају јасније. Свега неколико дана код себе имам копију
нота Сонатине за Ивет (Х. Монсалвађе) и Магичних песама
(Ф. Момпоу), а већ сам запоседнут. Моја прва посета Шпанији
далеко је шаренија и узбудљивија него што сам очекивао. Очаран
стваралаштвом не тако често извођених шпанских композитора,
Федерика Момпоа и Хавијера Монсалвађа, у свему сам тражио
прилику како бих боље упознао њихов музички језик и аутен-
тично осмислио интерпретацију. Боје и укуси Шпаније, као и
темпераментни дух у споју мистичног и поносног, идеална су
основа за рађање живописних музичких слика.
Берн (Швајцарска), јануар 2018.
“Још два минута и можеш на сцену. Све је спремно. Срећно!”, рече
познати женски глас.
Јако сам нервозан. Ивет је тако непредвидива и … слободна.
Понекад би знала да полети, саплете се или каже нешто што би
ме као ножем проболо. Увек сам покушавао да разумем све њене
жеље. Прве сцене са њом су као у неком конфузном, степенастом
лавиринту. Њен немир је и мој немир, често бих помислио. Готово
једнако често као да није лако Хавијеру, њеном оцу. Сваки пут
бих верно имитирао све њене гримасе. А у стању је да их смењује
сваке секунде и увек одабере ону праву за сваку прилику. Заједно
са њом постављао сам питања и давао одговоре. Успела је да
добије све што је пожелела.
Хавијер је на почетку само посматрао и уживао у игри своје
мезимице. Ивет је на сваки начин привлачила његову пажњу.
Деловао је безбрижно, али не задуго. Као ружан сан, стрепња у
наставку приче о Ивет води Хавијера кроз неке од најстрашнијих
могућих сцена. Опседнут мислима и немоћан да је заштити од
зла и таме, Хавијер бива сломљен. Свуда око њега је неизвесност,
јаук и запомагање. Као распорена звер урликне и занеми, а онда
настави да корача уједначеним, хипнотишућим кораком. Иде до
краја и моли се за Ивет. И опет је само један покрет довољан. Ивет
је жива и својим блескастим плесом поново плени и буди радост.
Уз тонове познате мелодије приређује својеврсни шоу, налик не-
кој гимнастичарки на партеру која суверено влада тачком и сва-
ким покретом испаљује ватромет у хиљаду боја.
Време је. За Исток-Запад.
Миона Барбул
Сусрет са Стравинским
“И сам створен не могу а да не желим да стварам”
“Већина људи воли музику јер мисли да у њој налази емоције као
што су радост, бол, туга, евокација природе, предмет снова или
пак заборав прозаичног живота. Они у њој траже дрогу, допинг.
Када људи буду научили да воле музику због ње саме, када је
буду чули другачијим ушима, њихово задовољство ће бити много
вишег реда, и много јаче, и дозволиће им дa цене музику на једном
другом плану и да открију њену унутрашњу вредност. Очигледно,
овакав став претпоставља известан степен музичког развоја
и интелектуалне културе, али овај степен није тако тешко
достићи.”
Игор Стравински
Од када је почело моје музичко буђење прижељкивала сам да до-
дирнем тај магични свет, дела великог, страственог и необичног,
једног од најзначајнијих личности музике прошлог века, а мени
недовољно блиског Игора Стравинског. Руски стваралац који је
дао снажан печат својој епохи, композитор који је често узбуђивао
музичку јавност, колеге и публику, уметник који је увек имао да
каже нешто ново, али и утемељивач музичке традиције чијa су
дела оставила дубоки траг у нашој епохи. Овај стваралац живео
је врло динамично и увек у центру културних збивања. Путовао
је много и често и дружио се са разним уметницима, како му-
зичарима тако и сликарима и књижевницима. Његово ствара-
лаштво обухвата најразличитије музичке жанрове и естетска
усмерења, а његов стилски распон растао је од фолклора преко
неокласицизма до џеза. Та непрестана потребa да буде нов и са-
времен учинила је од њега посебну и непоновљиву уметничку
личност. Према многим образованим уметницима његов најбољи
период био је док је био у вези са домовином што се након првог
светског рата прекинуло и његово стваралаштво попримило свe
више космополитске одлике, његова рука није добијала више
снагу из срца иако је у његовој руској души и даље тињала љубав
према отаџбини – све до смрти, јер његова последња жеља да буде
сахрањен поред драгог пријатеља Дјагиљева, где и данас почива,
потврђује носталгичност његове руске душе.
Слушајући његова најзначајнија дела попут Посвећењa про-
лећа, Жар птице, Петрушке и осталих оркестарских дела, али и
дела за клавир као што су Танго, Соната, Корал и многе друге,
заинтересовало ме је да зађем у унутрашњи свет овог уметника
и да тај свет изнесем кроз своју призму, своју интерпретацију.
Тог октобра 2012. године, на петој години академских студија је
почело буђење, остваривање идеје и великог сна.
Тада се десио Капричо за клавир и оркестар који је био део
мог мастер испита. Сећам се те радости, узбуђења и полетности
због сазнања да ћу проучавати и извести рад Стравинског, али
се сећам и задовољства који ми је пружао рад на овом делу- ње-
гово вежбање и проучавање живота и дела Игора Стравинског.
Посвећивање највећег дела времена и енергије само једном ства-
раоцу. Велика љубав ме је опхрлила, а као у свакој љубави и много
суза, непроспаваних ноћи, мука, борби – како са собом тако и
са инструментом, делом и композитором. Много несугласица и
недоумица, од животних лекција до професионалних, јер кроз
свако ново уметничко остварење, ми, уметници растемо и као
бића, као људи. У том периоду живота читав мој живот, поред
рада у школи, био је посвећен животу и делу Стравинског и
истраживању о делу које ћу интерпретирати и коме ћу поново
удахнути живот неколико месеци касније.
Већи део 1929. године Игор Стравински посветио је компоно-
вању Каприча за клавир и оркестар, који је започео око Божића
претходне године, али као што се често догађало, овај рад је мо-
рао неколико пута да прекине због његових неизбежних сељака-
ња. Целог лета је радио само на Капричу и завршио га је крајем
септембра. Први пут га је извео 6. децембра, на концерту Симфо-
нијског оркестра у Паризу, под Ансермеовом управом (Ернест
Ансерме, швајцерски диригент). Капричо је настао као последица
његовог многобројног извођења Концерта за клавир (у том пе-
риоду преко четрдесет пута), те је сматрао да је дошао тренутак
да представи публици неку другу композицију за клавир и
оркестар. Из тог разлога написао је нови концерт који је назвао
Капричо, у уверењу да он боље одговара карактеру саме његове
музике. У дефиницији каприча видео је синоним за фантазију
која је била слободна форма фугираних комада. Такав облик му
је давао могућност да развија своју музику компонујући епи-
зоде различитог карактера, чији след по својој природи има ка-
прициозан карактер, по чему је и сама композиције добила име.
Сам почетак композиције описан карактером Престо и та
смена брзог и спорог темпа препуног различите акцентуације у
првих неколико тактова, најављује ватромет идеја и припрема
за нешто што публика до тада није сусретала. Спој грубости и
грациозности, неокласицизма и џеза, нежности и врло гласних
хармонских и ритмичких ефеката, компликованих како за изво-
ђење тако и за слушање, а представљени кроз класично дело, осли-
кавају немир због жудње за нечим новим, недочараним и оцртавају
карактер композиторове душе. У овом ставу јасно се ослушкује
реч Стравинског да он компоновање хармонски употребљава у
посебном значењу и без икакве везе са односима акорада. Крај
првог става смирује узбуркалу страст и припрема за нови део,
други став, који ниједног слушаоца не оставља равнодушним.
Врло једноставан почетак (надовезан на први став, без паузе),
наизглед мирна мелодија, али препуна емоција, дочарава разго-
вор клавира и високих дувачких инструмената, прожета неком
фином тугом, дочаравајући композиторову дубину и љупкост
и чини се потпуно огољење душе која је испуњена патњом. Ова-
кав увод инспирисао ме је да тај моменат доведем у везу са ком-
позиторовим детињством за које и сам објашњава како се осећао
као да никада није срео никога ко је стварно нешто осећао према
њему. Међутим, нешто касније и та атмосфера бива прекинута
новом епизодом прожетом елементима џеза, након чега наступа
повратак почетној атмосфери у којој и завршава овај став. Све
те боје и фразе које красе овај став остављају слушаоца под утис-
ком. У последњем ставу Каприча композитор се враћа каприци-
озности, јасноћи, оштрини и ритмичности и карактеру који јасно
дочарава његов дотадашњи рад. Враћа се математичкој шеми која
је, како он тврди, уско повезана са музичком формом. Музичка
форма је математичка, по мишљењу Стравинског: “зато што је
идеална, а форма је увек идеална, иако не треба тражити мате-
матичке формуле у музичком делу”. Из овога не чуди податак да је
математика била композиторов омиљени предмет у школи.
Изучавањем музике Каприча бивала сам инспирисана новим
мислима, истинама и идејама. Та музика отворила ме је књигама
написаним самом руком композитора, интервјуима сложних у
тврде корице и ствараочевим нотним и аудио записима. То бо-
гатство хармонија, мелодија, ритмова и композиторовог изража-
вања на најразличитије начине који су ми месецима голицали
машту и разбуктавали инспирацију, улазили су ми и у снове у
којима сам чак и решавала многе техничке потешкоће и нејасноће.
Тада ми је једна мисао била у глави – идеја Стравинског да је
техника цео човек, и да ми учимо како је треба употребити, али је
не можемо научити издвојеном, те би можда требало рећи да нам
је способност да је научимо урођена.
Сусрет са Стравинским, разноврсност његовог музичког из-
раза, као и стилске оријентације, умногоме је утицао на мој да-
љи музички живот. И оставио велики печат у мом музичком
развоју те отворио врата неким новим, савременим и надасве
квалитетним музичким правцима.
Димитрије Васиљевић
Љубав испричана фантастичном симфонијом
Сада бих желео да вам испричам једну чудновату љубавну причу.
Истиниту причу која се догодила пре тачно 181 годину. Причу
која је почела тихо и ненадано и завршила се бурно, баш као и
све најлепше љубавне приче света. Али ова прича није као друге
приче. Јер ова љубавна прича је…заувек променила музику.
Париз, 11. септембар, 1827. година. Вече је скоро сасвим прогу-
тало 6. арондисман и мрак је захватио улице и паркове. На левој
обали Сене, поред Луксембуршке баште, усамљено сија једна ве-
лелепна четвртаста зграда са осам јонских стубова и каменим
степеништем испред великих улазних врата. То је Одеон, једно
од шест француских народних позоришта. Вечерас је оно дупке
пуно, јер вечерас први пут у њему гостује глумачка трупа са лон-
донског Друри Лејна, играјући Шекспировог Хамлета, са Чарлс
Кемблом у насловној улози и Харијет Констанцом Смитсон у
улози Офелије. У крцатом гледалишту, махом господа и даме у
фраковима и раскошним вечерњим хаљинама помно прате Хам-
лета на енглеском, иако многи не разумеју ни реч. У партеру лево,
скроз при крају гледалишта, један 24-годишњи младић, пропали
студент медицине и сиромашни композитор у настајању, такође
нетремице прати дешавања на сцени. Често је тих дана посећивао
концерте, представе и културна дешавања у Паризу, граду у који
је дошао из Гренобла да студира медицину коју није волео и граду
у коме је открио Бетовенове симфоније и Глукове опере којима
је остао опчињен и захваљујући којима је свој живот решио да
посвети изучавању музике. Био је и редован посетилац нототеке
Париског конзерваторијума, док га нису оданде избацили јер су
открили да није био званично студент музике. Али вечерас, овај
младић, по имену Хектор Берлиоз, седео је у најдаљем углу пар-
тера и без даха схватио да се беспомоћно и силно заљубљује у две
појаве којима тренутно присуствује и које тада види први пут
– у Виљема Шекспира и у Офелију, односно од себе три године
старију глумицу Харијет Констанцу Смитсон.
Представа је доживела овације и огроман успех, па је лондон-
ска гостујућа трупа добила још неколико ангажмана у истом
позоришту, те је следећа представа била заказана већ 4 дана кас-
није, а овога пута су се играли Ромео и Јулија, наравно, са Харијет
у улози Јулије. Глумица је доживела велику популарност овом
представом, критика је сматрала да је успела да револуционаризује
читав смисао женског лика у позоришту, својом изузетно ино-
вативном глумом која се базирала на изразитом коришћењу по-
крета телом и пантомимом. Млади Берлиоз, већ заљубљен до
ушију у Харијет, није пропустио ни ту, нити сваку следећу
представу у којој је она играла. Берлиоз је врло брзо постао оп-
седнут Харијетом и покушавао је на све могуће начине да до ње
и дође. Затрпавао јој је хотелску собу цвећем, слао јој је писма и
поруке, изнајмљивао је собе са погледом на улаз хотела у ком је
привремено живела, покушавао да од ње измами макар један
састанак. Али Харијет, шокирана и престрављена његовом нава-
лентношћу, али и упозорена од стране пријатеља да је Берлиоз
познат као ексцентричан и нагао младић, остала је нема на његове
позиве и никада му није одговорила ни на једно писмо, нити
је пристала да се са њим упозна. Но, није само он био опчињен
сценском и женском појавом младе и успешне Харијет. Она је
успела да очара и многе већ доказане велике умове тадашњег па-
риског друштвеног естаблишмента од којих су неки Александар
Дима, Теофил Готје, Ежен Делакроа и Виктор Иго.
Током наредне две године, Берлиоз је брзо напредовао као ком-
позитор. Опседнут Шекспиром због Харијет, писао је музику
инспирисану делима овог великог енглеског писца, те су тако на-
стала и његова позната дела “Ромео и Јулија” и “Беатриса и
Бенедикт”. Љубав према Харијет није јењавала током тих година,
напротив, постајала је све јача, све судбинскија и све болнија. Ка-
да се 1829. године Харијет вратила назад у Лондон, Берлиоз је ре-
као свом пријатељу: “Она је сада у Лондону, а ја је ипак и даље
осећам свуда око себе. Непрестано чујем своје срце како удара јако
у грудима као клип у парној машини. Сваки мишић у мом телу
подрхтава од бола. Непотребно. Застрашујуће”. Тада се у Хектору
Берлиозу нешто преломило, јер је то био тренутак када је осетио да
своју епску љубав према једној жени која га неће, мора преточити
у исто тако епско и помпезно музичко дело огромних размера и
велике уметничке вредности. “Љубав нема моћ да изрази музику,
али музика може да наслути обрисе љубави”, изјавио је једном
Берлиоз. И тако су настали први тактови онога што ће се касније
испоставити једним од највећих ремек-дела у читавој историји
музике. Тако је настала Берлиозова Фантастична симфонија. Дело
које је у потпуности иновирало концепт симфоније и за коју се
данас сматра да је уз Бетовенову 9. Симфонију, најзначајнија сим-
фонија икад компонована. А шта је било иновативно у њој? Пре
свега, Берлиозово програмско аутобиографско ткиво које је у њу
уткао. Она за разлику од ранијих симфонија других композитора
има осмишљену позадинску причу по којој је компонована, а ко-
ја говори о главном протагонисти – Уметнику, који слушаоцу
отворено показује своју емотивну крхку страну бића и то одмах у
уводним тактовима. Објекат Уметникове љубави представљен је
кроз још једну композициону иновацију звану Фикс Идеја, коју је
Берлиоз први пут искористио управо у овом делу, а коју су многи
каснији композитори усвојили и развијали у својим делима (из
које је рецимо Вагнер развио свој чувени Лајтмотив), а данас се
на тај начин пише и оркестарска филмска музика (сетимо се теме
за сваког лика понаособ из великих холивудских блокбастера).
Ирина Павловић
Очување џез културе, њених корена и традиције
“Џез није само музика, то је начин живота,
бића, начин размишљања.”
Нина Симон
Џез музика кao културни феномен произилази из афро-америчке
ниже класе, робовa за које je музикa била јединo поље слободе.
Афро-америчка музика, коју данас називамо џезом, музика
која је изворно настала из песама афричких робова, црначких
спиритуала, госпела и блуза, била је слушна, импровизована
музичка традиција и феномен. Настаје из народне музике и
плеса Афроамериканаца, под утицајем диверзних култура и
мултикултуралног друштва, пак се развија у интелектуалну и
модерну музичко уметничку форму двадесетог века.
Музика је суштински битна за креирање културе, традиције
и националног идентитета који директно одражава историју
и друштвени статус, а самим тим и утиче на дух поједине кул-
туре. Стога је историја џеза део наставног предмета историје и
социологије у америчким основним школама (након што је џез
национални курикулум интегрисан 2000. године и има за циљ:
“пре свега, истражити друштвени, економски и политички кон-
текст у којем се џез развио”.) На веома јединствен начин, музи-
ка рефлектује и доприноси очувању свих културних и друшт-
вених аспеката једне нације попут: културног идентитета, начи-
на живота, религије, друштвене психологије, друштвених одно-
са, менталитета људи, итд. Управо је џез култура пример тога
да се музици треба приступити кроз упознавање историје, кул-
туре и културног наслеђа. Музичари морају бити историчари,
истраживачи и критичари, како би били квалификовани за фор-
мирање сопствених критеријума и изградњу властитог укуса.
На исти начин на који музика покреће емоције и не може се
описати само као сплет пуких нота, познавање историје нису
само датуми историјских догађаја. Кроз историју се директно
упознајемо са културом једног народа. Другим речима, истражи-
вање историје утиче на спознају културе и разумевање музике
као важног дела сваке културе, са свим својим културним и
друштвеним аспектима. Историчар Валтер Родни има важна
запажања на ову тему. Родни је такође био и политички активиста
и научник који је убијен у Гвајани 1980. Он је био један високо
образован човек, који је жртвовао свој живот зарад борбе за права
афроамеричког народа. Као универзитетски професор историје,
описује у својој књизи “Како је Европа уназадила Африку:
“Култура је потпуни начин живота. Култура је начин на који
се људи облаче; начин на који ходају и разговарају; начин на који
третирају смрт и поздрабљају новорођенчад. Очигледно је да су
јединствене карактеристике постојале у практично сваком лока-
литету у односу на све друштвене детаље … На примјер, музика
и плес имали су кључну улогу у “неконтаминираном” афричком
друштву. Африка је континент бубњева и перкусија. Афрички
народи су досегли врхунац постигнућа у тој сфери.” 1)
Да би се истински схватила једна култура и традиција, корене
треба добро проучити. Амерички џез пијаниста и композитор
Ренди Вестон истиче:
“Важно је учити историју наше музике и порекло наше музике,
која долази директно са афричког континента. Музичари мора-
ју бити историчари.”
Најкреативнији и јединствени културни аспекти попут рит-
ма, креативности, импровизације, плеса, ритуалне традиције, на-
чина живота, друштвени аспекти и сл. потичу из афричке кул-
турне баштине. Упркос расизму и дискриминацији, њихова креа-
тивност није била спутана, већ је опстала и еволуирала. Ако су
афро-амерички џез музичари веома посвећени истраживању сво-
јих корена, у којој мери би џез студенти других културних при-
падности требало да се посвете њеном изучавању? Нажалост,
суочени смо са проблематиком и парадоксом да се ови најваж-
нији аспекти занемарују чак и током џез студија, поготово у за-
падноевропском школству, међу оним студентима који долазе
из потпуно различитих култура и окружења. Афрички утицаји,
корени, па самим тим и традиција џез музике су игнорисани или
пак заборављени од стране оних ученика који би требало да се
највише позабаве овом темом и са озбиљношћу приступе њеном
изучавању. Једна од највећих личности и ауторитета џез музике,
Дизи Гилеспи, поручује:
“Студент наше музике, ако се врати довољно далеко, откриће
да је главни извор наше музике Африка”.
Упознати смо са чињеницом да је џез настао под утицајем ра-
зличитих култура, као што се џез хармонија развила под утица-
јем европске класичне музике, али џез музика се заправо у сво-
јој есенцији и духу суштински разликује од Вагнерове опере и
западноевропске традиције. Дакле, европски утицаји су у џезу
далеко мањи од значаја афричког порекла. Гилеспи такође суге-
рише шта је главни извор џеза, док пак друштвене разлике и
ритам имају најважнију улогу. Не можемо одвајати џез музику
од афро-америчке културе или њеног друштва, посебно зато
што је друштвени аспект баш тај који џез културу карактерише.
Џез музика је друштвена музика, музика која повезује људе. Џез
легенда Бени Голсон, композитор, аранжер, продуцент и тенор
саксофониста говори: “Све што смо имали биле су то плоче и
једни друге. То је била наша школа.”
Ритам и синкопација, као јасна асоцијација за џез музику је
нпр. за припаднике немачког Трећег Рајха била музика “инфе-
риорне, ниже расе”, плес је био сматран баналним, провокатив-
ним и анималним од стране западних Европљана, групна им-
провизација и музицирање искључиво по слуху и осећају, тра-
диција ритуала, учешће публике, креативност, начин живота и
друштвени односи, музичка филозофија итд. Све што краси афро-
америчку културу и све аспекте афричке културне баштине били
су без преседана деградирани од стране западних Европљана.
Управо због таквог става, посебно у западноевропским џез шко-
лама данас, је веома важно обратити пажњу на афричке корене,
тј. порекло џеза, као и на перцепцију свих културних и друшт-
вених аспеката. Генерално, студенти који долазе из других под-
ручја требали би да инвестирају много више времена у учење и
приближавање афро-америчке културе од ученика који су већ
природно део ње, јер смо ми, сасвим логично, бели Европљани
који нису пљескали уз госпел музику сваке недеље. Под друшт-
веним контекстом морамо такође размотрити следећу тему као
веома важан аспект џез културе: Ученици, џез фанови и публи-
ка треба да се упозна са расизмом, дискриминацијом и експлоа-
тацијом са којом се суочавају афро-амерички музичари, и који
датирају из древних времена. “Људи су умрли због ове музике. Не
може постојати нешто озбиљније од тога. ” – Дизи Гилеспи
Како да схватимо њихову поруку или бунт у музици ако не
познајемо њихову историју и истински не схватамо њихов статус?
Било да причамо о џезу, блузу, госпелу или латино музици, ово
културно поље су креирали афро-амерички робови. Стога,
њихову музику треба видети као триумфалну борбу за слободу и
права афроамеричког народа.
“Џез говори у име живота, ово је тријумфална музика.” –
Др. Мартин Лутхер Кинг
Чињеница да, на пример, на три џез универзитета у Бечу, исто-
рија џеза чак није ни укључена у наставни план и програм, пред-
ставља велики проблем и парадокс јер недостатак знања о исто-
рији џез музичке културе отежава учење и спутава истинско
разумевање њене суштине. Самим тим, многи студенти који завр-
ше ове школе немају очекивано знање и познавање духа културе из
које ова музика настаје. Нажалост, такви студенти нису довољно
квалификовани да презентују џез као уметничко стваралаштво.
Поред музике и историје, друштвене, етнолошке, психолошке и
све остале важне аспекте треба детаљно истражити зарад очувања
џез традиције, њеног духа и музичке филозофије. Поготово младе
генерације музичара и педагози, као њихови ауторитети, требало
би да се боре за образовање које утиче на формирање потпуније
личности музичара, уметника који поседују свеобухватан поглед,
разумевање суштине, али и свест о томе да игнорисање аспеката
који доприносе аутентичности, духу и лепоти културе, руши
саму културу и њену традицију води у заборав.
_________________________
1) Rodney, Walter, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
Марија Динов Васић
Шта је видео западни ветар на југу Србије?
На југу Србије, у Врањскоj котлини, недалеко од ушћа Врањске
реке у Jужну Мораву, тихо живи свој балкански усуд град Врање.
Још од турског доба ово место било jе раскрсница путева из
Србиjе према Македониjи и Бугарскоj, важно место на моравско-
вардарском путу познато по производњи оружjа и железничких
предмета. Његов специфичан менталитет најбоље је овековечио
у својим делима писац Бора Станковић. Након Другог светског
рата град је израстао у индустриjско средиште са фабрикама
обуће, текстила, металургиjе и покућства.
У периоду транзиције након распада Југославије, Врање је
поделило дезоријентисану судбину осталих балканских чвориш-
та. Остало је у запећку “југа од југа”, помало неснађено, али за-
то чврсто културолошки постојано, вероватно захваљујући упра-
во свом традиционално оријенталном духу. Ортодоксно-оријен-
тални менталитет тешко је дезоријентисати? Временом је кроз
снено магновење и готово једва приметно, уз неизбежан “западни
ветар” и на “југу од југа” замирисао XXI век.
Посебна места привлаче посебне људе и прилике. Тако су се,
ваљда природно, учворили град Врање и један ексклузивни лет-
њи пијанистички фестивал. Иако испрва необичан догађај за ово
поднебље, фестивал Piano Summer, упркос бројним предрасудама,
потврђује своју позицију већ пету годину за редом. За то време
ова манифестација високе културе освојила је срца публике и са
преко седам хиљада посетилаца годишње успела да прерасте у
својеврстан и независан музички догађај, који као симболичан
српски “прозор у свет” истовремено креира нове импулсе кул-
турног живота целог региона, па и шире.
Фестивал је у својој петој едицији обележио један значајан
музички јубилеј – 100 година од смрти најзначајнијег представ-
ника импресионизма у музици, великог француског композитора,
Клода Дебисија, из чијег опуса је преузет и мото овогодишњег
фестивала: “Шта је видео западни ветар…” С тога је већи део
тематски обликованих програма у извођењу еминентних уметни-
ка, био испуњен остварењима овог француског композитора.
Прва три реситала припала су гостима из иностранства, а остале
концерте су приредили домаћи извођачи.
На вечери свечаног отварања манифестације у пуној сали
Дома Војске Србије, после официјелног увода, други пут се у
Врању “музички” представио Зоран Имшировић, уметнички ди-
ректор фастивала, чије организаторске, аниматорске, преводи-
лачке и образовне активности дају оригиналан печат целом
догађају. Према речима музиколога Марије Адамов, овај “млад,
у пуном смислу вредан и агилан културни посленик, који је
после студија остао у Минхену одакле се и разастире његова кул-
туролошка мисија на некадашњу домовину”, извео је захтеван
програм, уобличен у конципирани реситал насловљен као “Су-
мрак романтизма”.
Друге фестивалске вечери наступио је Имшировићев нека-
дашњи професор, Мајкл Лесли, једнан од најзначајнијих пија-
ниста пореклом из Аустралије, који је за централно место дело-
вања изабрао Минхен у ком се и сам некада школовао и освајао
престижне награде. Респектабилан познавалац и извођач готово
целокупне клавирске литературе, Лесли је постао љубимац пуб-
лике у Врању где борави већ трећи пут. Док је Имшировић сви-
рао композиције које су претходиле импресионизму, његов про-
фесор је изабрао оне које припадају првој половини XX века,
артикулишући своју идеју кроз наслов реситала као “Нови путеви”.
Од треће вечери фестивала, Дебисијева дела програме су,
попут лајтмотива, повезивала. Реситал јапанске пијанисткиње,
Мику Нишимото, насловљен “Игра воде”, недвосмислено је ре-
флектовао импресионистичку естетику Клода Дебисија и Мори-
са Равела. Ова изванредна уметница је својим кристалним то-
ном, изливеним из свих регистара клавирског звука, увела ток
фестивала у импресиван музички свет наглашеног колорита. И
наша реномирана пијанисткиња, Рита Кинка, која је наступила
четврто вече део свог опсежног програма (поред композиција
Јоханеса Брамса и Беле Бартока), посветила је Дебисију. Њен нас-
туп обележен је зрелим интерпретативним остварењима, којима
је, према мишљењу домаћих критичара, још једанпут потврдила
свој неприкосновени виртуозитет.
Пето фестивалско вече под називом “Панова фрула”, започела
је соло наступом флаутисткиња Сања Стијачић, која је извела
чувену Дебисијеву композицију “Сиринкс”. Остатак камерне ве-
чери уприличен уз садржајну клавирску сарадњу Весне Дамља-
новић, одисао је у потпуности лежерном, “француском” атмо-
сфером, те је тако начињен и мали предах од музике за соло
клавир, која уме да буде веома захтевна за публику, нарочито у
“лаким” и безбрижним летњим вечерима испуњеним заводљивим
звуцима и мирисима топлог југа.
Завршни концерт под називом “Три мускетара”, протекао је
у знаку француске музике. Програм је био сачињен од дела
Франсоа Купрена, Клода Дебисија (заступљеног у највећој мери)
и Мориса Равела. Концерт је био пропраћен са великом пажњом
присутне публике. Радује и чињеница да су прилику за наступ,
уз францускињу Силви Нисифор, имале две талентоване младе
домаће уметнице, Јасмина Раковић и Милица Марковић, што у
потпуности кореспондира са интенцијом организатора фести-
вала, да открију, подстакну и подрже младе уметнике, превен-
ствено са нашег поднебља.
Љубитељи музике имали су прилику да боље упознају
Дебисијево стваралштво и кроз низ предавања посвећеним овом
композитору. Осим тога, серија ауторских концерата посвећених
српским композиторима (Александар Вујић 2016, Иван Јевтић
2017), настављена је предавањем о академику Дејану Деспићу и
његовом раном клавирском опусу. Као куриозитет овогодишњег
фестивала треба истаћи посебну привилегију за уметнике који су
имали прилку да своје интерперетације изведу на концертном
клавиру марке Штајнгребер, инструменту надалеко познатом
по свом племенитом звуку који је својевремено одушевљавао
Франца Листа, Рихарда Вагнера и многе друге.
Релевантни промотери културе слажу се око оцене да су
летњи фестивали у свету одавно утврдили и потврдили своју
незаобилазну позицију на путу увођења уметничких садржаја у
градски етар. Зато су фестивали попут овог изузетно значајни.
Права је штета што званичне институције задужене за негу кул-
турних и образовних садржаја, попут Министарства културе и
информисања Републике Србије (чија је финансијска подршка
фестивалу ове године у поптуности изостала), немају више “слуха”
за културне потреба својих грађана, који већ пет година показују
где нам је место на културној мапи Европе и света.