Пуковник Драгутин П. Гавриловић (1882-1945)

Учешће у ратовима
Током првог Балканског рата био је на дужности командира 1.
чете 3. батаљона X пешадијског пука “Таковског” I позива. Пук је
био у оквиру Шумадијске дивизије. Учествовао је у операцијама
на Косову до Призрена. У борби код Тенеж дола његова јединица
се налазила у пуковској резерви. Са албанским побуњеницима је
његова чета водила борбу јужно од села Бицана 1. новембра 1912.
године.
У Другом Балканском рату учествовао је у Брегалничкој би-
ци, у борбама на Дренку 18. јуна и 20. и 21. јуна 1913. године, на
Рајчанском риду у којима је Шумадијска дивизија победила не-
пријатеља. У борби на Кличарици код Власине његов пук поти-
снуле су надмоћније бугарске снаге 8. јула, па је дошло до по-
влачења према Буковој глави.
У Првом светском рату као командир 1. чете 3. батаљона X
кадровског пука рањен је у Колубарској бици 14. новембра 1914.
године у борби на Котаници.
Када је 5. октобра 1915. године (22. септембра по јулијанском
календару) започета офанзива немачке, аустроугарске, а нешто
касније бугарске војске Гавриловићев X кадровски пук био је у
склопу јединица које су чиниле одбрану Београда (командант
генерал Михаило Живковић). Он је тада командант 2. батаљона X
кадровског пука. 35) Његов батаљон је прво распоређен у резерву, да
би онда заменио 3. батаљон истог пука и примио одсек потпорнице
у одбрани града. По преузимању одсека, Гавриловић је издао на-
ређење да се ископају ровови за клечећи став, непосредно уз
Дунав, толико близу воде да је на појединим местима усталасана
вода улазила у ровове. Овај подухват је спасио животе многих
војника од непријатељке артиљерије, која је тукла више десетина
метара иза линије ровова у дубину брањене територије. 36)
Фронт 2. батаљона захватао је простор од фабрике “Гођевац” на
Сави, обухватајући и Доњи град Београдске тврђаве, низводно
до Дунавског кеја. Напад на Гавриловићев одсек вршиле су
јединице осмог корпуса треће аустроугарске армије (командант
генерал Херман Кевеш). Артиљеријска припрема за напад
аустроугарске и немачке војске била је веома систематична.
Најпре је, да би била неутралисана, гађана артиљерија српске
војске, нарочито тешка (у горњем граду и топовска оруђа код
циглане браће Ђорђевић), а онда је артиљеријска ватра појача-
вана и усмерена на стрељачке заклоне дуж обале Саве и Дуна-
ва и део града у близини. Авиони су вршили осматрање ефи-
касности гађања и коректуру. Аустроугарска трећа армија је
тукла Београд са тешком артиљеријом, од које су најстрашније
дејствовали мерзери калибра 305 и 420 милиметара.
О дејству артиљерије говори пише Ђорђе Себастијан Рош:
“Моји класни другови потп. Ковачевић, п. поручник Ерић, и ја,
седели смо на насипу железничке пруге и посматрали дејство
ове чудне и за нас још невиђене артилерије, чија су зрна једним
поготком дизала читаве куће и читава градска платна у ваздух,
уз страховиту детонацију, од које је дрхтала атмосфера. Призор је
био страховит и у исто време сатански величанствен...
Када је пала ноћ, одблесци овог оркана на црном јесењем небу
били су све ређи и ређи, док се у поноћ није све смирило. Ваздух
је мирисао на барут, сумпор и паљевину. Ја сам са својим водом
и својим друговима провео целу ноћ у строгој приправности у
предњим рововима. У зору повукли смо се у насип железничке
пруге на одмор. Легао сам у 3 часа, а већ један сат доцније, тачно
у 4 часа ујутру 23. септембра 1915. г. пала је у непосредној близини
прва граната као сигнал за ону страховиту бубњарску ватру, која
је трајала непрекидно 24 часа. Чинило се као да је по команди,
у размаку од неколико секунди, после прве гранате пало десет,
сто, хиљаду, много хиљада граната. Пламен и дим обавили су
Дунавски Кеј и прве жртве су почеле падати...
Тих 24 часа бубањске ватре на Дунавском Кеју били су нај-
тежи часови, које сам у рату преживео и не дају се никаквом
маштом претставити и реконструисати. Тучени са свију страна,
у немогућности бити брањени од своје сопствене артилерије,
гинули су војници са страшним ранама по телу.
Земља је затрпавала читаве групе војника с тим, да затим,
заједно са тим покривачем буду бачене у ваздух под експлозијом
зрна тешког калибра. Свака веза са позадином била је прекинута.
Храна није слата, а полсати ордонанси нису се више враћали, јер
су успут један за другим гинули. Земља се тресла и стењала под
тешким ударцима, а када је ноћ пала, киша је почела да сипи, и
цело поприште је бојило осветљено огромним пламеном горућих
зграда: електричне централе, кланице итд.” 37)
Артиљерија је од 9 часова пре подне 6. октобра усмерила своје
дејство на стрељачке заклоне дуж Саве и Дунава, да би око 1 час
7. октобра био врхунац њеног жестоког дејства, а с циљем да њене
трупе изврше прелаз преко река, што су оне, после извиђања
патролних чамаца и започеле у 2:40 ујутру. Непријатељ је из правца
Великог острва и острва Кожаре извршио пребацивање чамцима,
добро штићен са монитора артиљеријском и митраљеском ватром.
Одговорено им је, из ровова на обали Дунава и на железничкој
прузи, пушчаном ватром и бомбама. Приликом искрцавања за-
робљена су два официра и 150 војника. Међутим, аустроугарске
трупе су доспеле на Доњи град и Дунавски кеј захваљујући својој
бројној надмоћности (16 аустроугарских чета наспрам 6 српских).
Заузеле су железнички насип. Противнападима су сузбијене
аустроугарске трупе ка градским улицама и враћен је део же-
лезничког насипа, па је непријатељ потиснут према обали. На
тај део фронта, на Јалији 2. батаљон X пешадијског пука упућен
је са Торлака, па је преко Великог Врачара и Кланице стигао око
9 часова до Стругаре Прометне банке. 38) Гавриловић је извршио
јуриш са свог одсека, али је он био неуспешан због надмоћности
непријатеља.
Пре кретања у други јуриш на аустроугарске положаје на пру-
зи у продужетку Кнез Михаиловог венца и Робијашкој башти,
пред војницима и официрима преостала три вода 2. батаљона, два
вода 3. батаљона X кадровског пука, деловима жандармеријских
чета и Сремског одреда, окупљених око 14:30 часова 7. октобра 1915.
године (24. септембра), испред кафане Јасеница, 39) мајор Гаврило-
вић је одржао говор, по коме је остао записан у историографији, у
Реторици Бранислава Нушића (литератури страних аутора, која
се бави значајним говорима), уџбеницима историје и упамћен
колективном сећању српског народа:
“Војници! Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим
силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ
Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из
бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине...
Ви немате да бринете за ваше животе, који више не постоје...
Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео
Београд!” 40)
Ватра митраљеза из велике близине и са монитора зауставила
је јуриш бранилаца. У току борбе на Дунавском кеју, код желе-
зничког насипа, бодрећи команданта вода Ђорђа Роша (рањеног
у врат) и издајући наређења, Гавриловић је такође рањен у врат,
те се стропоштао крај свог потчињеног. 41) Однесен је у Душанову
улицу бр. 6. “некадашње здање Евгенија Савојског”. Ту су сестре
Вука Јовановић и Јелена Лена Милутиновић организовале при-
времено превијалиште у ком је поред осталих и Гавриловић
збринут. 42) Истог дана је упућен у Чачак, где је у војној болници
_________________________
35) Радивоје Бојовић, Одликовања пуковника Драгутина Гавриловића,
Зборник радова Народног музеја VI, Чачак, 1975, 243-259. (у даљем
тексту Р. Бојовић, Одликовања)
36) Ђ. Рош: “Да није било тих ровова, ја бих са својим водом био још у
току првога дана уништен...”; Ђорђе Себ. Рош, На Дунавском кеју,
септембра 1915, Београдске општинске новине, бр. 19, 1. октобра 1931,
1264.
37) Ђорђе Себ. Рош, На Дунавском кеју, септембра 1915, Београдске
општинске новине, бр. 19, 1. октобра 1931, 1266-1267.
38) Историја Београда, књига 3, Просвета, Београд, 1974, о борбама око
Београда 23-31, Гавриловићев говор 25.
39) Дорћолска кафана Јасеница саграђена је 1892. године, Ул. Цара Уроша
63, срушена је после Другог светског рата. Маринко Пауновић, Београд
вечити град, Н. У. Светозар Марковић, Београд, 1968, 946.
40) Говор Драгутина Гавриловића ушао је у бројне публикације, књиге,
уџбенике и по њему је “мајор са чином пуковника” постао познат. У
уџбеницима историје део “у три часа”, прилагођен је ученицима, па
стоји “у 15 часова”. Сем у литератури на српском језику јавља се и
у страној литератури. Један од примера је и књига чувених говора
Jacob F. Field, We Shall Fight On The Beaches, The Speeches That Inspired
History, Michael O Mara Books Limited, London, 2013, текст о догађају на
Дунавском кеју и говор на страницама 113-115.
41) Гавриловић се помиње у списку рањених и несталих. Новости, бр. 542,
10. октобра 1915, стр.1.
42) Ђорђе Себ. Рош, На Дунавском кеју, септембра 1915, Београдске
општинске новине, бр. 19, 1. октобра 1931, о рањавању 1270, о борбама
на Дунавском кеју и говор мајора Гавриловића 1264-1270. Као учесник
борби, аутор износи своја сећања. Рош наводи како је Гавриловић
рањен у главу, али подаци из документације и литературе говоре да је
у питању врат.