Шта је видео западни ветар на југу Србије?

На југу Србије, у Врањскоj котлини, недалеко од ушћа Врањске
реке у Jужну Мораву, тихо живи свој балкански усуд град Врање.
Још од турског доба ово место било jе раскрсница путева из
Србиjе према Македониjи и Бугарскоj, важно место на моравско-
вардарском путу познато по производњи оружjа и железничких
предмета. Његов специфичан менталитет најбоље је овековечио
у својим делима писац Бора Станковић. Након Другог светског
рата град је израстао у индустриjско средиште са фабрикама
обуће, текстила, металургиjе и покућства.
У периоду транзиције након распада Југославије, Врање је
поделило дезоријентисану судбину осталих балканских чвориш-
та. Остало је у запећку “југа од југа”, помало неснађено, али за-
то чврсто културолошки постојано, вероватно захваљујући упра-
во свом традиционално оријенталном духу. Ортодоксно-оријен-
тални менталитет тешко је дезоријентисати? Временом је кроз
снено магновење и готово једва приметно, уз неизбежан “западни
ветар” и на “југу од југа” замирисао XXI век.
Посебна места привлаче посебне људе и прилике. Тако су се,
ваљда природно, учворили град Врање и један ексклузивни лет-
њи пијанистички фестивал. Иако испрва необичан догађај за ово
поднебље, фестивал Piano Summer, упркос бројним предрасудама,
потврђује своју позицију већ пету годину за редом. За то време
ова манифестација високе културе освојила је срца публике и са
преко седам хиљада посетилаца годишње успела да прерасте у
својеврстан и независан музички догађај, који као симболичан
српски “прозор у свет” истовремено креира нове импулсе кул-
турног живота целог региона, па и шире.
Фестивал је у својој петој едицији обележио један значајан
музички јубилеј – 100 година од смрти најзначајнијег представ-
ника импресионизма у музици, великог француског композитора,
Клода Дебисија, из чијег опуса је преузет и мото овогодишњег
фестивала: “Шта је видео западни ветар...” С тога је већи део
тематски обликованих програма у извођењу еминентних уметни-
ка, био испуњен остварењима овог француског композитора.
Прва три реситала припала су гостима из иностранства, а остале
концерте су приредили домаћи извођачи.
На вечери свечаног отварања манифестације у пуној сали
Дома Војске Србије, после официјелног увода, други пут се у
Врању “музички” представио Зоран Имшировић, уметнички ди-
ректор фастивала, чије организаторске, аниматорске, преводи-
лачке и образовне активности дају оригиналан печат целом
догађају. Према речима музиколога Марије Адамов, овај “млад,
у пуном смислу вредан и агилан културни посленик, који је
после студија остао у Минхену одакле се и разастире његова кул-
туролошка мисија на некадашњу домовину”, извео је захтеван
програм, уобличен у конципирани реситал насловљен као “Су-
мрак романтизма”.
Друге фестивалске вечери наступио је Имшировићев нека-
дашњи професор, Мајкл Лесли, једнан од најзначајнијих пија-
ниста пореклом из Аустралије, који је за централно место дело-
вања изабрао Минхен у ком се и сам некада школовао и освајао
престижне награде. Респектабилан познавалац и извођач готово
целокупне клавирске литературе, Лесли је постао љубимац пуб-
лике у Врању где борави већ трећи пут. Док је Имшировић сви-
рао композиције које су претходиле импресионизму, његов про-
фесор је изабрао оне које припадају првој половини XX века,
артикулишући своју идеју кроз наслов реситала као “Нови путеви”.
Од треће вечери фестивала, Дебисијева дела програме су,
попут лајтмотива, повезивала. Реситал јапанске пијанисткиње,
Мику Нишимото, насловљен “Игра воде”, недвосмислено је ре-
флектовао импресионистичку естетику Клода Дебисија и Мори-
са Равела. Ова изванредна уметница је својим кристалним то-
ном, изливеним из свих регистара клавирског звука, увела ток
фестивала у импресиван музички свет наглашеног колорита. И
наша реномирана пијанисткиња, Рита Кинка, која је наступила
четврто вече део свог опсежног програма (поред композиција
Јоханеса Брамса и Беле Бартока), посветила је Дебисију. Њен нас-
туп обележен је зрелим интерпретативним остварењима, којима
је, према мишљењу домаћих критичара, још једанпут потврдила
свој неприкосновени виртуозитет.
Пето фестивалско вече под називом “Панова фрула”, започела
је соло наступом флаутисткиња Сања Стијачић, која је извела
чувену Дебисијеву композицију “Сиринкс”. Остатак камерне ве-
чери уприличен уз садржајну клавирску сарадњу Весне Дамља-
новић, одисао је у потпуности лежерном, “француском” атмо-
сфером, те је тако начињен и мали предах од музике за соло
клавир, која уме да буде веома захтевна за публику, нарочито у
“лаким” и безбрижним летњим вечерима испуњеним заводљивим
звуцима и мирисима топлог југа.
Завршни концерт под називом “Три мускетара”, протекао је
у знаку француске музике. Програм је био сачињен од дела
Франсоа Купрена, Клода Дебисија (заступљеног у највећој мери)
и Мориса Равела. Концерт је био пропраћен са великом пажњом
присутне публике. Радује и чињеница да су прилику за наступ,
уз францускињу Силви Нисифор, имале две талентоване младе
домаће уметнице, Јасмина Раковић и Милица Марковић, што у
потпуности кореспондира са интенцијом организатора фести-
вала, да открију, подстакну и подрже младе уметнике, превен-
ствено са нашег поднебља.
Љубитељи музике имали су прилику да боље упознају
Дебисијево стваралштво и кроз низ предавања посвећеним овом
композитору. Осим тога, серија ауторских концерата посвећених
српским композиторима (Александар Вујић 2016, Иван Јевтић
2017), настављена је предавањем о академику Дејану Деспићу и
његовом раном клавирском опусу. Као куриозитет овогодишњег
фестивала треба истаћи посебну привилегију за уметнике који су
имали прилку да своје интерперетације изведу на концертном
клавиру марке Штајнгребер, инструменту надалеко познатом
по свом племенитом звуку који је својевремено одушевљавао
Франца Листа, Рихарда Вагнера и многе друге.
Релевантни промотери културе слажу се око оцене да су
летњи фестивали у свету одавно утврдили и потврдили своју
незаобилазну позицију на путу увођења уметничких садржаја у
градски етар. Зато су фестивали попут овог изузетно значајни.
Права је штета што званичне институције задужене за негу кул-
турних и образовних садржаја, попут Министарства културе и
информисања Републике Србије (чија је финансијска подршка
фестивалу ове године у поптуности изостала), немају више “слуха”
за културне потреба својих грађана, који већ пет година показују
где нам је место на културној мапи Европе и света.