Теологија иза технологије/
на путу ка речнику

Поштовани,
Да унапред кажем: ово излагање, које сам хтео да вам усмено
понудим, али сам спречен обавезама, само је скица за једно
шире истраживање које ће, надамо се, бити дато у писаној
форми у најскорије време. Зато његове недовршености треба
схватити управо тако – као недовршености, уз ауторову молбу
аудиторијуму- молбу за разумевање околности у којима се његове
тезе излажу пред вама.

О симболици датума
Око теологије “Речника технологије” смо се окупили на крајње
симболичан дан – Дан младости, када су великом Вођи Утварне
Творевине зване СФР Југославија носили штафету младости, у
знак вечне и трајне оданости, и са вером да он никада неће умре-
ти. Иако то није био његов рођендан, сви су се клањали највећем
сину наших народа и народности баш тог дана. Пре педесет го-
дина, тачно на датум овог скупа, 25. маја 1968, ступа у генерални
штрајк државни радио и телевизија Француске, а Де Голов пре-
мијер Помпиду покушава да преговара са свима.
А онда је у Београд стигао Париз, и почела су “липањска ги-
бања”. Већ 2. јуна била је туча са милицијом, испред новобео-
градског Дома културе, коју су приредили студенти што су хте-
ли да се придруже радним акцијашима на неком концерту. Рево-
луционарни студенти су кренули ка граду, и тукли се, опет, са
народном милицијом код подвожњака, када су батине добили и
некад револуционари, а сад Титове бирократе, Вељко Влаховић и
Милош Минић.
И почело је: студентски бунт, самосвојан, али по узору на
Европу, која је маштарила о левици левљој од левице, и у Маовој
Кини видела наду новог спонтанитета. Богдан Тирнанић је то
овако описао: “Главни центри побуне били су Филозофски, Прав-
ни и Академија ликовних уметности. И то је потрајало седам
дана и ноћи. Полиција није смела да интервенише унутар поме-
нутих здања зарад прокламоване аутономије универзитета, али
је силом спречила раднике из предграђа да се придруже студен-
тима. Била је то, нема шта, узбудљива недеља у граду где се
ништа друго и није дешавало. Окупљени по двориштима и
аулама побуњеници су певали и играли уз сталне професорске
говоранције, Стево Жигон је одглумио Робеспјеров монолог из
комада Дантонова смрт, снимани су документарни филмови,
један чак за потребе телевизије, било је и нешто љубакања, де-
лиле су се кришке хлеба и троуглови зденка сира. Нико није био
вољан да тако нешто пропусти. Штампа је, разуме се, била жес-
токо против. /.../ Осим питања реформе универзитета, прави
повод тих липањских гибања био је свима прихватљив: студенти
су протестовали против тзв. црвене буржоазије, под којом се под-
разумевала дедињска политичка врхушка једнопартијског систе-
ма, те, уопштено говорећи, против бирократизације друштва од
стране сапутника револуције-која-тече, оних политички подо-
бних чиновника које је Ђилас (у истоименој књизи) назвао новом
класом, чиме су успораване реформе и ометан развој самоуправ-
љања. Али, стварна идеолошка основа те револуције била је екс-
тремно левичарска, делимично под утицајем маоцетунговштине,
но више у знаку тада популарног неомарксизма, то јест нове ле-
вице, која је захтевала повратак изворном комунизму, оличеном
у раним радовима његових теоретичара, па је, у складу са тим,
Београдски универзитет преименован у Црвени универзитет
Карл Маркс. Најпростије речено, студенти су, у суштини, захте-
вали више социјализма по глави становника. Отуда их је, на-
изглед сасвим неочекивано, маршал Тито и подржао из само
њему знаних разлога који ће тек касније постати свима јасни.
То му је био добродошли алиби за још једну реформу тадашњег
експерименталног друштва, овог пута у правцу јачања полуга тзв.
реалног социјализма.”
На крају, студенти су клицали Титу и играли козарачко коло
које се, врло брзо, а нарочито од доношења Устава 1974, претворило
у данс макабр, што га је водила куга са косом. И тај данс макабр и
даље траје, јер Југославија, чије оснивање ове године бележи своју
стогодишњицу, и даље траје, сасвим у складу са увидом једног од
подвижника Речника технологије, Александра Петровића: “Ју-
гославија је била држава која је у различитим формама постојала
од 1919. до 2006. Ова изложба је и имплицитан покушај да се без
историјске напетости, друштвене цензуре и скривених интереса
асоцијацијом слободних осећања одговори на питање – шта је
Југославија? Један у низу орочених историјских мозаика какви
су Византија или Европска Унија или нешто друго? Она је пре
свега имагинација, прожимање и вековно преобликовање напо-
леоновско аустроугарских идеја у које је требало да се улију
српске и балканске енергије да би добиле предвидиву форму
којом се може управљати, уздизати и рушити. За разлику од
Византије и ЕУ она је имала свој језик чија хибернирарна форма и
даље живи као српскохрватски на Википедији и у Речнику САНУ.
Неодржива као држава Југославија је тако одржива као утопија
којом данас нико не управља, али која своју имагинативну снагу
као “вечна зубља вечне помрчине” не губи јер је црпи из потребе
за ослобађањем од оних који су створили њену идеју. Југославија
није ни престала да постоји, јер, настала као идеја, наставила
је да живи као мисао. Минервина сова њене идеје јесте Речник
технологије и његов езоповски језик који тек чека своје тумаче.”