Уместо уводника
02. 01. 2019
Владимир Димитријевић

Књижевни часопис у доба инФернета/поводом десетогодишњице “Људи говоре”

Поштовани пријатељи вашег и нашег часописа “Људи говоре”,

Чему књижевни часописи данас уопште служе, поготово када су
фејсбук профили и твитер оно што нам говори да ћемо, како би
рекао Свен Биркертс, ускоро отпевати последње “Гутенбергове
елегије”? Ко још чита? Хоће ли наших библиотека бити за десет
година, ако знамо да се јавне библиотеке у Америци, одакле нам,
као масовна култура, долази чудовишни свет антихуманизма,
маскираног у причу о демократији и људским правима, све
више затварају, јер се, у доба либерал-канибализма (добро сте
чули – канибализма, не капитализма) не исплати држати јавне
библиотеке? Хоћемо ли се бавити читањем ако се ускоро заврши
процес који је започео у Србији – да квазизакони о јавним
набавкама не дозвољавају библиотекама да слободно купују
књиге, да квазизакони о образовању професоре приморавају да се
баве којекавим квазистручним усавршавањима и портфолијима,
а не учењем деце, да квазизакони о здравственом осигурању
приморавају лекаре да све време раде на компјутеру, а да немају
времена за пацијенте, да, због рада за бедну цркавицу, ускоро
нeћемо имати времена за читање?
На ова питања имаћемо одговор који зависи од наше спрем-
ности за борбу. Јер, књиге и књижевни часописи, попут “Људи
говоре”, жилава су и храбра створења, која су увек и свагда била
спремна да пруже отпор ономе што је Гете назвао најопаснијим
видом глупости – глупошћу у акцији. Зато су их, као и људе, ве-
ковима спаљивали. Сетимо се да је цар Чи Ши Хуанг Ти, чувени
градитељ Кинеског зида, верујући да је писано могуће убити,
наредио да се спаљују дела међу којима беху и Ши Кинг, збирка
лирских песама, као и Конфучијеве поуке. Мислио је да ће тако
уништити све епохе пре себе, и да ће историју очистити од све-
га, осим своје премудрости… Наравно, није успео. Ни онај ка-
лиф, и он премудри, који је наредио да се пали Александријска
библиотека, непотребна и ако у њој књиге говоре о чему и Куран
и ако књиге у њој говоре супротно од Курана, није победио
књиге. Нису их победили ни следбеници папског Рима, који
су на сабору у Сплиту, крајем 11. века, тражили да се спале све
глагољашке књиге, остаци мисије Светих Кирила и Методија у
нашим западним крајевима. Нису их победили ни Турци који
су њима ложили пећи у светогорским манастирима за време
грчког устанка 1821. године.
Не, нису успели да победе књиге ни нацисти, кад су их
спаљивали, пре но што су почели да људима ложе кремато-
ријумске пећи; нису у томе усплеи ни бољшевици, који су гонили
и књиге и писце, јер, како рече Михаил Булгаков, “рукописи
не горе”. Нису их победили ни домаћи комунисти, који су пун
камион књига из цркве у Чачку, граду у коме живим, одмах
после рата, однели да се преради у Фабрици хартије, да би нам
историја почела од 1941. године. Нису то успели ни колашински
скојевци, спаљивањем књига из манастира Мораче. Нико од
њих није победио књигу.
А било је књигоцида и у наше дане – Анте Лешаја је написао
студију о томе како је “млада хрватска демокрација” у доба
Фрање Туђмана уништила милионе књига србских писаца и
ћириличних наслова. Исто су радили и Шиптари на Косову
независном од људскости, морала и међународног права – уни-
штавали су србске књиге из својих библиотека. И нису побе-
дили. Победиле су библиотеке наше Србије, између осталог и
чачанска. Спокојан сам кад уђем међу њене полице, и видим
да на њима стоје и Матош, и Крлежа, и Иван Мештровић са
својим мемоарима, и Томаж Шаламун, и Франце Финжгар, и
Иван Цанкар, и Реџеп Ћосја, и Есад Мекули, а осталим нашим
“народима и народностима” да и не говоримо. Србија се није
обрукала спаљивањем било чијих књига, и оне су још увек на
полицама наших библиотека. То је живи доказ ко се, кад и где
борио за европске вредности, иако су они који су спаљивали и
уклањали ћирилицу већ обрели у ЕУ ( нарочито ово U, и на-
рочито у Вуковару ).
Реј Бредбери има роман “Фаренхајт 451”, о тоталитарној
будућности света у коме ће књиге бити уништаване зарад
лоботомије човечанства. У том роману, постоје људи који знају
најзначајније књиге, од Илијаде, преко Библије, до Сервантеса
и Достојевског, напамет. И књиге остају и опстају у њиховим
умовима, одакле су, у доба њихових мудрих предака, и потекле.
Зато, иако не знам хоће ли, у доба глобалног тоталитаризма
званог либерал-канибализам (не капитализам, канибализам,
господо! ) бити народних библиотека, ипак знам да књига неће
и не може бити уништена. И да писати и објављивати и данас
има смисла. Тако је и са часописима попут “Људи говоре”, чији
је заточник, Раде Батуран, све нас окупио у борби за смисао, и
десет година одолева, и не да се пламен свесрпског јединства у
духу и култури угаси. Јер је Српство део Човечанског. И, како је
писао Станислав Винавер, због тога вреди “паметно србовати”.
Позивајући нас на ову гозбу духа, међу ауторе часописа
“Људи говоре”, саборце покрета отпора бесмислу и лажи, Батуран
нас подсећа на стихове Миодрага Павловића, тако примерене
нашим данима: “У рату овом који сећање брише, научите пјесан,
то је избављење!”
Иако одавно не пишем песме, за ову прилику вам нудим
једну, насталу недавно, док сам читао стихове Ђорђа Сладоја.
Чини ми се да њоме објашњавам свој рад у часопису који из
Канаде пружа руке свима нама, и помаже нам да се коло не
прекине.

ПО ЂОРЂУ СЛАДОЈУ

Шта ће нам самсунг и нокија
Уз недоступног Пинокија

И биткоини аветне жеље
Кад остасмо без дрводеље

Коме ће твитер крпити крила
Кад их је крилата у невид скрила

Дрвенко Ђепето Добра Вила
Зар нам се прича причинила

Инстаграм шерује рогате фотке
Стримови жежу Огњене мотке

По срцу туку децу и старце
У мрежном рају за магарце

Са наказама подземног света
Трошимо постпејд Инфернета

Часописом “Људи говоре” не пристајемо на ИнФернет. И то
непристајање је наша дужност, али и задовољство.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019