Марија Анђић
Коју музику ви слушате?
Као некаква чаролија, она без питања и нашег одобрења про-
лази кроз нас, заголица нас унутра и остави трајно траг у на-
шим душама. Тако суптилна и пријатна да јој се безрезервно
препуштамо. Чак и када бисмо желели, не бисмо имали начина
да јој се одупремо.
Ми не примамо музику само чулом слуха, већ целим телом.
То се одвија ван наше контроле и свести. Музика је сачињена
од вибрација, које резонирају са вибрацијама наших ћелија. Ка-
да слушамо музику она подешава вибрирање нашег тела на
своју фреквенцију а срце куца у истом ритму. У зависности од
комбинације тонова, њиховог трајања, фреквенције, наше тело
производи лучење различитих хормона које изазивају различита
расположења и емоције. Сви смо чули за допамин, серотонин и
ендорфин чијим лучењем се подиже ниво среће. Познато је да
тонови фреквенције 432Hz и 528Hz узрокују лучење ових хормона,
те имају благотворно деловање на наше расположење.
Да ли ће наше тело појачати лучење серотонина и допамина
или неких других супстанци, не зависи само од саме музике.
Такође од нашег искуства, наших уверења, нивоа свести, као и
развијености културе слушања, зависи шта ћемо од исте музике
чути и какве ће она емоције у нама покренути. Једна мелодија која
већини људи звучи весело некоме може изазвати сету и тугу јер
је у меморији ове особе она повезана са неким тужним догађајем.
Са друге стране композиција писана у молу, која звучи тужно,
може, пак, код некога изазвази осећање наде и радости. “Слика
је у оку посмотрача”, дакле, пуно зависи од нас самих какав ћемо
доживљај музике имати.
Занимљиво је, ако се мало позабавимо тиме шта слушамо и
због чега, па се још и запитамо како то на нас утиче, до каквих
осећања и поступака нас доводи, пуно тога бисмо сазнали о себи
самима. Упознавањем себе, човек добија јасноћу и свест о томе ко
је, шта жели, које су му могућности и потенцијали, како да себе
развије и упути ка циљевима које жели достићи, као и то где се
налази у односу на људе око себе. Самосвест нам помаже да боље
разумемо и прихватимо и друге, те на тај начин олакшава наше
односе са људима.
С тога је важно да чујемо оно што слушамо.
Међутим, није музика само она сачињена од тонова. Музика
може бити шуштање лишћа и фијук ветра у јесење дане. Музика
је и Гулашово предење које почне и пре него ми је скочио у крило
да га мазим. Музика је и кукурикање петла, које ме у 5 ујутру
буди баш када коначно имам прилике да се наспавам у мом
селу… Музика је чак и крештање јата чавки слично оном које је
надлетало кућицу поред школског у Змај Јовино,ј у којој живи
особа коју неизмерно волим…
Музика су и речи које изговарамо или слушамо. Склопови
слова и речи које упућујемо једни другима, као и себи самима,
које имају своје фреквенције и невероватан утицај на наше биће.
Колико смо свесни Те музике? Шта изговарамо а шта бирамо
да чујемо?
Да ли слушамо рекламе које нас убеђују да нам је баш тај
производ потребан? Да ли слушамо масмедије? Програме који
нам сервирају “истине” на њихов начин. Садржаје који изгледају
као разбибрига а који су креирани са намером да скрену паж-
њу са озбиљних проблема? Да ли слушамо шунд музику у ко-
јој се пропагира јефтин морал, скупа кола, ниске страсти, порно-
графија и криминал? Да ли слушамо комшиницина оговарања
и препричавање догађаја? Да ли слушамо пријатеље који нису
успешни у својим пословима али нас саветују шта да урадимо
са нашим? Да ли слушамо родитеље који нам из страха и бриге
саветују пут мањег отпора и пут без ризика?
Каквом музиком напајамо наше уши? Чиме хранимо нашу
душу?
Да ли дозвољавамо да нам масмедији и друштво креира
мишљење или узимамо те речи са резервом? Да ли промислимо,
да ли проверимо? Да ли се запитамо: “Чије је ово мишљење?”. Шта
мислимо да нам је потребно а шта нам је заиста потребно? Да ли
је исправно оно што се ради у нашој породици генерацијама, оно
што ради наше друштво, оно што раде сви око нас? Да ли успемо
да изађемо из тих оквира и сами донесемо суд о томе шта је
исправно или просто по дифолту преузимамо облике понашања
наших најближих? Да ли одговарамо на нечија очекивања или
радимо оно што волимо? Да ли купујемо нешто јер нам се заиста
свиђа или зато што је то сада у моди? Шта уграђујемо у себе?
Како обликујемо себе? Или можда дозвољавамо да нас други
обликују…?
Бирајте своју музику! Искључите телевизоре! Немојте слушати
програме креирание за испирање мозгова! Сами изаберите
квалитетан садржај на интернету из кога ћете нешто ново на-
учити и надоградити себе. Погледајте предтсву, квалитетан
филм. Читајте класике. Прочитајте пар редака поезије. Научите
бар основне речи неког новог језика. Овладајте новом вештином.
Немојте изаћи на кафу са другарицом алапачом! Немојте, из
пристојности, правити друштво колеги који лапрда о истим
глупостима сваки дан! Радије будите сами и изаберите себи му-
зику која ће вам поправити расположење, улепшати ту паузу за
кафу. Бирајте друштво успешних људи од којих ћете научити
како бити успешан. Бирајте друштво људи од којих ћете научити
о успешним односима. Бирајте интересантне људе са визијом и
идејама, они ће обогатити ваш живот! Искористите своје време
квалитетно! Немојте само пустити да прође. Оно ће и онако про-
ћи исувише брзо.
Обратите пажњу на оно шта изговарате и оно шта слушате! То
што слушате то и постајете.
Паметно бирајте своју музику!
Ирина Павловић
Ритам као есенција џез културе
“Све у универзуму има ритaм, све плеше.” 10)
Некако, интуитивно, ритам сматрамо извором живота. “Ритам
бубњева који одјекује кроз векове”, има врло важну духовну улогу,
посебно у многим афричким културама и цивилизацијама. “Они
су одувек били присутни при рођењу, обредима, браку, смрти
итд., Такође као и у време рекреације …”
“Африка је краљ ритмова” 11) и “… континент бубњева и удараљки.
Афрички народи достигли су врхунац достигнућа у тој сфери.” 12)
У џез музици и култури ритам је заиста покретачка снага и
један од најважнијих аспеката који потичу из афричке културне
баштине. Ритам је осећај, а осећај се не може нотирати. Студенти
ове музике морају првенствено да се посвете слушању, што је и
једини пут ка истинском разумевању, јер само слушањем можемо
апсорбирати ритам, осећај, дух, емоцију, експресију, и све аспекте
који заправо дефинишу музику као уметничку форму.
“Где год би се Африканци доселили, створили би нову музи-
ку која је заснована на афричким ритмовима. У Бразилу посто-
ји велики утицај западне Африке, такође на Куби и у Порторику.
Госпел музика, спиритуали – све је то афричко.” 13)
Истраживање и учење афроамеричке историје, њихових ко-
рена и утицаја, од великог је значаја за очување њихове музичке
традиције која је не само преживела ропство, већ је постала и
прави културни феномен.
Упоредо са развојем џеза, ритам се рапидно развијао, поста-
јући све сложенији. Након ере свинга, која је била доба плесне
музике, ритам је постао компликован за слушаоце, њима тежак
за разумевање. “Нека џез музика је за плес, а нека је за слушање.” 14)
Рани џез је увек био везан за плес. Плес није само естетски,
већ је и важан друштвени елемент афроамеричке културе. Плес
и музика су дубоко повезани. Веза између ритма и плеса је врло
јака, јер оно што заправо инспирише људе да плешу јесте ритам.
“Људима није битно да ли свирате снижени пети или “разбијени”
129. све док могу да плешу.” 15) Другим речима, није важно који
тон или мелодију свирате, ритмички аспект је од суштинског
значаја. Спектар ритмова у џезу почео се нагло развијати у 40-им
годинама двадесетог века, под утицајем разних латино ритмова.
Ритам и плес су високо развијени у Латинској Америци, док
карипски и латино утицаји постају веома важни елементи и џез
културе.
“Ритмички гледано”, постоји значајна веза између џеза и ла-
тино музике: “… Веома је важно познавати историју. Људи морају
да знају одакле ритмови потичу, наше наслеђе. Они морају знати
да су робови доведени из Африке, да робови нису доведени само
у Њу Орлеанс, већ и на Карибе, у Бразил и Перу, и зато та веза
постоји, ритмички говорећи.” 16)
Осећај за ритам (полиритмија, синкопа), креативност и им-
провизација, дефинитивно су високо развијени у музици Aфро-
американаца, чији је допринос непроцењив.
Не треба заборавити да осим ритма, експресија и друштвени
аспекти имају важну улогу у свакој афроамеричкој музици и
култури, “… Музика и плес имали су кључне улоге у” некон-
таминираном “афричком друштву…” 17)
Без обзира да ли говоримо о џезу, блузу, госпелу или латино
музици, ово културно благо које потиче из афричке културне
баштине дефинише и чини ову музичку културу заиста аутен-
тичном и “душевном”, која лако може постати нечија фасцинација.
Једна заиста стара изрека великог филозофа, Платона, објаш-
њава много тога: “Музика и ритам проналазе свој пут у тајна
места душе.” 18)
_________________________
10) Maya Angelou, www.goodreads.com
11) Sonny Rollins
12) Walter Rodney, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
13) Weston, Randy, “Notes and Tones”, Taylor, Arthur ,1993
14) Horace Silver, “The Art of Small Jazz Combo Playing”, p. 10, 1995
15) Dizzy Gillespie, http://www.azquotes.com/quote/527960
16) Ignacio Berroa, https://tedpanken.wordpress.com/tag/ignacio-berroa/
17) Walter Rodney, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
18) Plato, http://www.azquotes.com/
Наташа Ковачевић
Архива која ћути
Tурци са стране кнезу Милошу 2)
Увод
Кнез Милош Обреновић је значајна историјска личност, која је
одиграла велику улогу у стварању независне Србије у време када
је на Балкану владало Османско царство. Након непуних пет
векова дуге турске владавине, допринео је стабилнијој Србији и
бољим животним условима. Био је вођа Другог српског устанка и
кнез Србије у два наврата, од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.
Кнез је, иако неписмен, својим дипломатским умећем вешто
преговарао са земљама и народима у окружењу. У Архиву Србије
се, у фонду под називом Књажеска канцеларија, чувају документи
који представљају сведочанство тадашње политике и државне
управе. Део Књажеског фонда назван Турци са стране кнезу
Милошу је збир од око 1500 писама на османском турском језику 3) ,
међу којима се налазе и три за Србију веома битна документа, а то
су хатишерифи 4) и берат 5) на основу којих је кнез, између осталог,
добио и право на наследно племство. Ова архивска грађа нам
ствара јасну слику о свакојаким ситуацијама са којима се српски
народ сусретао, као и о политичким питањима на Балкану с
почетка 19. века. Но, подсетимо се прво ко је био кнез Милош.
Кнез Милош Обреновић
Милош Теодоровић Обреновић је рођен око 1780-83. године у селу
Средња Добриња (Ужичка нахија 6) ) као најстарије дете Вишње и
Теодора Михајловића. Милош је у детињству користио презиме
Теодоровић по свом биолошком оцу. Као дете остаје без оца и
због немаштине бива приморан да са мајком и два брата, Јованом
и Јевремом, ради као слуга у породици Аксентија Јечменице. Три
године је радио код поменутог богатог трговца стоком и због тога
пропутовао целу Шумадију и Босну и Херцеговину, све до Задра
и Венеције, где је присутвовао разним пословно-трговинским
преговорима, што му је донело добро животно искуство. Међутим,
1803. године се са мајком и браћом сели у Брусницу, у Руднички
крај, код Јакова и Милана, полубраће из мајчиног првог брака, са
којима почиње да се бави трговином. Тада од полубраће узима
презиме Обреновић, по Јаковљевом и Милановом оцу, а мајчином
првом мужу Обрену Мартиновићу. У својој аутобиографији
Милош каже: “Узео сам презиме полубрата Милана Обреновића,
морао сам да се одужим брату који ме је човеком направио.”
Жени се 1804. године Љубицом, кћерком Радисава Вукомановића,
и у том браку добија четири сина и четири кћери. Вожд Првог
срспког устанка Карађорђе је кумовао на том венчању.
Након немилог догађаја 1804. године, познатог као сеча кне-
зова, када су дахије 7) убиле око 140 виђенијих Срба и кнезова,
вожд Карађорђе подиже Први српски устанак. Кнез Милош је са
својим старијим братом учествовао у том устанку, наког којег је за
своје војевање добио Рудник, Пожегу и Ужичку нахију на управу
и одбрану. Већ 1811. године постаје вођа целе југозападне области
у Србији. Међутим, 1813. године ослобођена територија поново
пада у турске руке и вожд Карађорђе одлази у Русију. Сулејман-
паша Скопљак, који је у периоду од 1813. до 1815. године био на
функцији у Србији, харао је на све стране, Милоша звао обор
кнез, стално га понижавао и третирао као слугу и таоца. Кнез је
након неуспелог Првог устанка стхватио јачину Османлија и да
је за српски народ примирје тренутно најбоље решење. Управо
је из тих разлога није подржао Хаџи-Проданову буну 1814. го-
дине. Али, већ наредне године, након што је својим лукавством
поткупио Сулејман-пашу, те ослободио притвора себе и сто Срба,
а затим и због убиства народног херојa Станоја Главаша, кнез
Милош је започео Други српски устанак. 11. априла 1815. године
на Цвети испред цркве у Такову изрекавши: “Ево мене, а ето
вама рата са Турцима.” Поново је покеренуо устаничку борбу
српског народа. Пре свега, готово је сасвим извесно да је Милош
био једини од свих главних политичких руководилаца после 1815.
године, који је био дорастао Турцима да Србију, и то не само у
границама Београдског пашалука, извуче из турске власти и
оствари националну аутономију. (Стојанчевић, 1965: 110) Као вођа
Другог српског устанка, знао је да војевање није довољно и да је
дипломатска борба такође важна. Добивши две битке, кнез стиче
услове за преговоре о мировном споразуму и прво, ризикујући
живот, одлази у логор Хуршид-паше. Међутим, боље разумевање
налази код Марашли Али-паше, са којим успоставља усмени
договор, чији су резултати били следећи: Марашли Али-паша је
прешао на место Сулејман-паше, спахије 8) у 1818. године напустиле
Србију, а кнез Милош добио потпуно овлашћење да суди и
пресуђује хришћанском становништву и да прикуплља харач 9) ,
чибук 10) , кирије, кулук 11) и остале порезе, који су били обавезни у
то време. Кнез је врло мудро у периоду од 1816. до 1826. године
спроводио прикупљање пореза. Харач је плаћао сваки радно
способан мушкарац, а Милош је Османлијама, уместо броја
мушкараца, приказао број домова као број лица који плаћају
државне дажбине. Дакле, фалсификовањем броја пореских
обвезника, разлику је стављо у своју личну ризницу. Поред тога,
кнез је имао и низ других извора прихода, као што су: кнежева
плата, поклони, разни закупи, трговина стоком, кукурузом и
кожом, затим, царински порези итд. На тај начин је постао један
од четири најимућнија човека на Балкану. Његово иметак се
након абдикције процењивао на пола милиона златних дуката.
У јулу месецу 1817. Године, вожд Карађорђе Петровић се враћа
у Србију и бива убијен секиром на спавању у близини Смедерева
од стране Николе Новаковића, којег је за тај чин упослио Вујица
Вуличевић, а по наређењу кнеза Милоша. (Стојанчевић, 1966)
Неки историчари тврде да неспоразуми између два великана
потичу из ранијих година. Заправо, кавга је почела због једног
Милошевог коња, којег је Максим Рашковић 1809. г. изубио у
бици са Сулејман-пашом. Милош је за коња тражио надокнаду,
на шта му је Карађорђе запретио да ће му одрубити главу уколико
тако нешто опет буде тражио. Две године касније, кнез Милош
се супроставља вождовом државном уређењу и бива изведен
пред суд, понижен и замало стрељан, што је код Милоша само
повећало мржњу и непријатељска осећања. Убиством Карађорђа,
Милош Обреновић испуњава оно што је Турска влада од њега
тражила, а себе ослобађа опасног политичког противника. Овим,
за свој народ издајничким, чином показује блискост и оданост
Османском царству. (Јилмаз, 2012)
Између 1821. и 1826. Године, Абдурахман-паша завршава своју
функцију у Београдском пашалуку и на његово место долази
Милошев пријатељ Хусеин Гаванозоглу-паша. Исте године народ
бира Милоша за врховног кнеза, а хатишерифом из 1830. кнез од
султана Махмуда II добија наследно право на престо. Оставши
неутралан у Руско-турском рату 1828-1829, кнез је турској страни
показао још већу наклоност, а политички подржавајући Хусеин-
пашу, још више је учврстио своју позицију и пријатељство са
пашом довео на виши ниво. Зато је, на обострано задовољство
и корист, послао службено писмо у Истанбул ради пашиног ос-
танакa на служби у Београдском пашалуку. Хатишерифом из 1830.
је направљен договор о српско-турској граници, а пар година
после, дакле 1833. године, још једним хатишерифом Србија доби-
ја многобројне бенефиције, као што су: београдска царина је
прешла у Милошево руководство и турско становништво је своје
поседе продавало само Србима, паша у Београду је био задужен
_________________________
1) Докторанд на Одсеку за турски језик и књижевност, Факултет
књижевности, Институт друштвених наука Универзитета у
Истанбулу; тема докторске дисертације: Језичка анализа и османска
дипломатика у документима (писмима) упућеним кнезу Милошу од
стране Турака; natasa.kovacevic.83@gmail.com
2) Део овог рада је под називом Кнез Милош и његова архива на
турском језику усмено изложен на Међународном симпозијуму
постдипломских радова о Балкану, Фондација за науку и уметност,
Истанбул 13-14. мај 2016. год.
3) Османски турски је службени писани језик који се користио у
Османском царству, писан је арапским писмом, са великим бројем
арапских и персијских речи. Турска Република 1928. године језичком
реформом прелази на латинични алфабет.
4) Указ или наредба турског султана делимично написан или потписан
руком самог султана, која се морала извршити као највиши државни
акт
5) Султански декрет о именовању, додели положаја и сл.
6) Ужички округ
7) Јаничарски (војни) старешина;
8) Поседник велике земље
9) Порез који се Турцима плаћао на сваког мушкарца немуслимана
10) Данак на овце и козе
11) Принудни физички рад за другог
Божидар Трифунов Митровић
Две цивилизације у Европи
Овим текстом разочараћу многе, а пре свега оне који се надају
да ћемо тек уласком Србије у Европску унију постати део циви-
лизоване Европе. Разочараћу и оне поете који се баве геополитиком
па поетски израз “Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку”
прихватају као основу конципирања политике Србије. Овај
поетски израз су приписивали Светом Сави Српском. Иако
нико није нашао такву тврдњу у делима Св. Саве, таква изрека се
укоренила иако је нетачна.
У Европи постоје две цивилизације већ неколико хиљада
година, па и данас. Нова, друга цивилизација на овим просторима
почела је да се успоставља падом Троје у Малој Азији и наставила да
се проширује током 509. односно 510. године пре н.е. с такозваном
Римском револуцијом. Наиме, с падом Троје и с такозваном
Римском револуцијом 509/510. године до н.е. војно-трговачка
олигархија сменила је родоверну цивилизацију и пољопривредну
културу, јер је дошло до заиста револуционарних промена. До 509.
године пре н.е. припадност појединца друштву одређивала се
кроз род. После тзв. Римске револуције 509. године пре н.е. “међа”
постаје једна од највиших вредности нове цивилизације, битна
карактеристика града Рима и касније Римске империје. Статус
појединца од тада се одређује преко територије, због чега се и
данас држава схвата као монопол физичке принуде на одређеној
територији.
Због тога у свим западним језицима реч “држава” потиче од
латинске речи status (положај, припадност): енгл. state, нем. der
Staat, фр. Etat, дан. stat, шп. Estado, порт. Estado.итал. stato, хол.
Staat. Пошто је међа постала највиша вредност у Риму, која залази
у сакрални аксиом виши од братоубиства, или обрнуто, и јесте
основ сталних братоубистава. Територија је постала основни
критеријум одређивања припадности целини, односно највишој
вредности – civesu, као омеђеној цитадели ограђеног простора
града Рима, који је војна олигархија (формирана реформама
етруског цара Сервија Тулија) стално ширила, покоравајући све
нове територије. Али ова новина 509/510. година пре н.е. пројек-
тована је у прошлост и везана за 754. г. пре н.е, када се, наводно, по
епу из “Енеиде” и десило братоубиство и када је Ромул убио брата
Рема, управо због међе/границе.
Овај текст сам намерен да понудим рубрици “Погледи”
листа “Политика”, али сам вероватно овим помињањем давне
прошлости коју називамо историја, осудио свој покушај, јер
кад се уђе у забран или ловиште којим управљају историчари и
делимично археолози, тамо престаје свака могућност различитих
погледа, јер постоји општеприхваћено гледише, или догма, у коју
нико не сме да дира, иако је то супротно свакој науци и негира
могућност нових научних открића, иако су нова научна открића
услов постојања науке.
Превладавајућа историја представља развој људског друштва
у најцрњој геноцидности, где стално нестају цели народи и стално
се појављују нови народи. Српски народ и српски језик су део те
чудовишне геноцидне пројекције у којој, чак и на почетку XXI
века, из српског народа настају многи нови народи који прете да
Срби као народ потпуно нестану. То је могуће јер нико, а посебно
политичари и новинари, неће да уочи карактеристику коју носи
са собом српски народ као носилац те најстарије цивилизације у
Европи.
Наиме, Европа је давно прихватила римски принцип успос-
тевљен кроз Римски сенат: “Сви становници на територији Римске
империје су – Римљани”, који важи и данас у свим земљама на
Западу: “Сви становници на територији Италије су – Италијани”,
“Сви становници на територији Француске су – Французи”.
Сједињене Америчке Државе прихватилe су многе каракте-
ристике, па чак и називе Римске империје: Сенат, Капитол,
концепцију по којој немају све атрибуте државе јер не штампају
новац, али представљају чисту форму – војне олигархије. У том
римском духу прихватили су римски принцип: “Сви становници
на територији САД су – Американци”. Пошто имају историју од
свега двеста година, морали су да смисле термин “мелтинг пот”
(котао за топљење (нација)).
Али у Србији тај римски принцип civesa, или грађанског
друштва, једноставно не важи. И највећи заговорници грађан-
ског друштва никако не би ни помислили да се то може на
њих применити и констатовати Уставом земље Србије да су –
Србијанци, како су “Сви становници на територији Француске –
Французи”, “Сви становници на територији САД – Американци”
па, према томе, “Сви становници на територији Србије су –
Србијанци” или “Сви становници на територији Србије су –
Срби”. Иако сам Србин, кажем, слава Богу да то није тако јер
треба поштовати сваком његово порекло.
Одговор зашто је то тако и зашто у Србији не важи принцип
“Сви становници на територији Србије су – Србијанци/Срби”,
крије се у теорији државе и права.
То је управо због тога што и данас у Европи постоје две
цивилизације: цивилизација рода (Словена/расСена/руских), која
је најстарија у Европи, а коју данас називамо Россия/Русија (чије
се извориште налази у Лепенском Виру и Винчи), на просторима
које се очувало 192 (на)рода, благодарећи томе што у Русији и
српским земљама на Балкану не важи принцип: “Једна територија
– једна нација”, пошто, слава Богу, “нису сви становници Русије –
Руси”, и “нису сви становници Србије – Србијанци/Срби”, што је
цивилизацијска вредност од огромног значаја за цео свет, јер је то
пут избегавања територијалних конфликата и етничких прогона,
територијална цивилизација (Рима, Римске империје, која је
зачета 509. године пре н.е.), тако да је Римски сенат, после неколико
векова, прогласио: “Сви становници на територији Римске
империје су – Римљани”, који важи и данас у свим земљама на
Западу: “Сви становници на територији Италије су – Италијани”,
“Сви становници на територији Француске су – Французи”, “Сви
становници на територији САД су – Американци”.
Ово је најпроблематичније за спортске новинаре, који и не
сањају да, када извештавају, на пример о финалу светског шам-
пионата у ватерполу, улазе у (чине) биће кривичног дела “геноцида”
српског народа, јер не говоре да су се сусрели Србијанци и
Црногорци већ извештавају смело и надахнуто да су се сусрели
горостасни Срби и горостасни Црногорци, иако самим тим
одвајају Србе из Црне Горе од Срба из Србије, или прецизније
речено, једним (не)спортским гестом/изразом уништише (пре-
црташе) цели српски народ у Црној Гори, што није падало на
памет или, прецизније речено, није успевало чак ни нацистима.
Ипак, нису криви спортски новинари, него научници који неће
да читају нова научна открића и посебно они научници који
сматрају да је историја далека, давно завршена прошлост.
Али, ето, то није тако. Право је, у неку руку, сенка друштвених
односа који су материјални извор права. Али сенка често преживи
сталне промене друштвених односа и, посебно, тзв. друшвено-
економске формације, које су, не само као кабинетске моделе
него и као реалност, покушале да наметну неке идеологије. Тако
нам право данас говори “што је негда било”. Наиме, и дан-данас у
Европи постоје две цивилизације, баш онако како је то зачето и у
време Римске империје.
Услед тога што је у територијално конципираној организацији
друштва право прописивао законодавни орган, у науци се право
погрешно везује искључиво за постојање државе.
Рим се територијално ширио, али је ван територије Римске
империје остао доминантан принцип да род представља основ
одређивања припадности целини, а породица, породична за-
друга, род, братство, племе и савез племена, изборним већима као
облицима одлучивања на братственим скупштинама, остали су
извори права рода (gens – род, одакле је: ius gentium/право рода).
И управо због тога Србија и српски народ нису “Исток на
Западу и Запад на Истоку”. Они су део цивилизације Рас, или
РасСенске цивилизације, коју данас називамо РасСија. И управо
због тога постоји стална потреба Запада да измишља нове називе
народа на Балкану и да потискује Србе у свом делу “Drang nach
Osten – продор на Исток”.
Да би се ове научне чињенице разумеле, историчари и обични
људи морају схватити да Рас није неки град или тврђава, па ни
митски српски град Рас, и да нема никакве везе са територијом,
већ напротив, означава припадност роду који је под појмом
Бато Бијелић
Са доајеном српске дијаспоре
Бањолучанин, једноставног имена Бато Бијелић или Душан Бо-
санац, како га годинама знају у Торонту и Канади, а пријатељи га
само зову Бато (Бијелић), потиче из пристојне грађанске породице,
европског васпитања, доселио се у Канаду после започетих нацио-
нално-политичких промена које ће доцније изазвати љути верско-
политичко-национални рат. Оно што је битно за његов друштвени
рад и због чега су ови редови поред ауторове Аутобиографске
приче која ће уследити, у којој је представљен његов регуларни
посао америчко-канадског дизајнера, са свим специфичностима
и карактером који откривају начин рада овдашње примењене
уметности, односно дизајна, јесте огроман аганжман који је он
индивидуално остварио као предани Србин и интелектуалац
за вишедеценијског боравка и рада у Канади. Да одмах наведем,
мада то није његов временски редослед, навешћу да је он један
и најзаложнији оснивач Српске националне академије у Канади,
њен потпредседник и уредник и водитељ свих значајних култур-
них, образовних и уметничких програма. Познат је и као чести
предавач и беседник међу Србима у Канади. Деценијама је пи-
сао најзапаженије чланке у Гласу канадских Срба, најстаријем
српском листу после београдске Политике. Унапређивао је озбиљ-
ном лектуром Глас без које би он био провинцијске новине једне
мало познате етничке групе. Водио је савремене аналитичке ко-
ментаре на српском радију о свим значајним проблемима у српс-
ком народу у матици и расејању,а писао је историјске и култур-
но-књижевне текстове, као што рекосмо, искључиво под псеу-
донимом Душан Босанац. Ово име узео је највише због нацио-
налне неутралности и слободног начина изражавања у средини
пуној националистичких ексцеса, с једне стране, а са друге због
самозаштите и мира при отворенијим културно-просветним ана-
лизама и улажењима у сложене прилике темељно пољуљане Југо-
славије. Штета је што за српску културу, управо као имигрант,
досад није објавио ни једну књигу, али већина његових чла-
нака, искључиво под именом Душан Босанац, приступачна је у
снимљеном целокупном издању Гласа канадских Срба, похрање-
ном у Библиотеци Универзитета Торонто. По скромности, бесед-
ништву, култури и васпитању најсличнији је београдском про-
фесору Рашку Димитријевићу. Обојица су добри људи и по чисто
хришћанској и енциклопедијској дефиницији. Заборављају све
оно што су другима помогли, а памте само оно добро што су дру-
ги њима учинили.
Када сам се нашао у добровољном изгнанству у Канади 1996,
поред Бранка Марковића и Миле Миличевића, Бато Бијелић је
препознао страх и тугу у мојим очима. Сва тројица су према мени
показала непатворену хришћанску осећајност и открила глад
моје душе за светлошћу и искреним људским разговором. Бато је
гетеовски препознао и моју физичку и метафизичку осећајност и
несебично притекао да ми спасе душу. Да не дужим, ако на крају
тако могу рећи, наиме, ако смем рећи да етичнијег, смиренијег,
културнијег и образованијег пријатеља са најлепшим манирима
нисам могао добити. Хвала Богу. Жао ми је што није свештеник
да га изаберем за духовника. Иако изразито светован, он јесте
мој духовник у најбољем значењу те речи, што показују и његове
године. На стандардно постављена биографска питања која сам
му упутио, у своме стилу је аутобиографском причом, у којој су
изостављени многи одговори, а тиме и имена, чиме је покушао
да остане свој, ипак је дао неколико изјава, без устезања и страха
на три-четири питања која ћу доле навести. Након ових, за њега
карактеристичних питања, уследиће његово дуже излагање, мање
познато домаћој публици, боље рећи, на изненађење његових обо-
жавалаца који га знају само као говорника и писца, а не као
универзалну личност с другог краја интелектуалне активности
која се ни не наслућује у његовом јавном наступу, а којом ће се
представити као дизајнер и познавалац овдашње примењене
уметности и њених проблема. Изношење анализе дизајна и њего-
ве улоге редак је прилог у нашим одговарајућим чаописима, те
је срећна околност што је један признати активиста у тој области
представио своје виђење као део свога аутобиографског излагања
и оцену овдашњег дизајна. Најпре да чујемо оно што он има да
каже о друштвено-политичком стању у земљи ради подсећања
на његов стил и начин мишљења, али више као реминисценцију
културнијег третмана политике и улажења у њену финоћу.
– Написали сте многе чланке и коментаре о друштвеним, поли-
тичким и политичко-економским проблемима у старој Србији и
у Југославијама. Затим немачким, енглеским, америчким и дру-
гим мешетарењима и растурању обе Југославије, о властима у под-
ваљивачки креираним банана-државама, односно, боље речено о
протекто-ратима поробљивача. Која је сада Ваша мисао о свему томе?
Одговарајући на овдје постављено прво питање, одлучно ћу
рећи уз тврђење да о ранијим и садашњим властима нисам про-
мијенио мишљење о њиховом прилично примитивном и бесмис-
леном понашању, а о америчко-европском мешетарењу, а не ра-
зумној политици, данас имам још критичније ставове, негативне,
не налазећи ама баш ниједног активног политичког субјекта поли-
тичара, међу њима, који би заузео достојније мјесто које би могло
бар мало поправити њихов непојмљиво негативан однос према
Србији, односно српском народу у цјелини. Банана-државе, на-
стале од бивше Југославије, још су мизерније него што су биле по
непосредном осамостаљењу и прикључењу Европској заједници,
а оно што је карактеристично и аналитички недовољно потен-
цирано, остало је без примједбе релативно објективнијег страног
посматрача, ако објективних посматрача данас има, бавећи се
проблематичним и биједним европским пословима и ставовима.
Отворено говорећи, у ту заједницу уврштене су, да не кажем
све, нацистичке и фашистичке пријатељице, међу којима једи-
но Пољска служи као ошамућеник, изгубљеног сјећања на пе-
риод нацизма и употребљени субјект од стране данас својих
пријатељских земаља. Ове државе као да не знају колико су
служиле злочиначком нацистичком режиму, па играјући на кар-
ту тобож жртава неправде, прихватају сугестије водеће земље
међу њима, Њемачке, да би и саме оптужиле највећу жртву
прошлих ратова, Србију, и најважнијег побједника – Русију.
Тешко је и замислити већу подвалу и лоповлук од овог да се обје
земље – и Русија и Србија – искључе из побједничких земаља,
а да се побијеђене кукавице представе као да су оне свладале
нацизам и потом формирале невиђену нову Европу за примјер
неупућенима.
– Шта мислите о актуелним властима српских земаља?
Оно што мислим о актуелним властима у Србији и дјелимично
о властима Републике Српске можда би било боље да прескочим
питање, будући да видим да гори замјењују лошег и да се никаква
политичка промјена не може извести, изузев да се од поносних
српских крајева начине још биједније несрећнице које, по њима,
вапе за недокучивом добром вољом свјетских хохштаплера,
својих мајсторских противника, без познавања политичке
историје и основних норми државности.
– Молим Вас прокоментаришите, за читаоце часописа Људи
говоре, злочине актуелних, ратнохушкачких империје над
српским народом и српским земљама и њихове колонијалне
управе у њима?
Да лаж није превладала у свим савезницама Европе, ваљда би се
неко међу њима одлучио или усудио да бар с ријечју-двије каже
нешто добро и поштено о Србији. Психолошки је несхватљиво
колико се ружноће и злочина приписује српском народу, док
се други претварају у жртве, у наивне страдалнике. Ваљда неће
бити да је нетрпељиви став према православној земљи Србији,
а с њом и Русији, до те мјере у савременом свијету, његовим
муклим и скривеним ћутањем, узео маха (овог првог разлога
нетолерантности) да та нетрпељивост прелази средњовјековне
трауме и обијест капиталиста католичке цркве према европским
Јеврејима, за које је углавном само ислам, правовремено,
показао извјасну, рекао бих, самилост и дао им прилику да
преживе. Тренутно не видим никакав знак који би дао наде да
се ови проблеми, боље рећи, ставови Запада, ако ништа друго,
ублаже, савременују или дјеломично отклоне уколико Србија
(али за то би морала бити нормалнија и захтјевнија њена власт)
одбаци своју жељу и намјеру да се увуче под реп таквој Европи
и задовољи поменуте прохтјеве САД, односно да савезништво
са Русијом подигне на један виши степен, па да, по мени, чак, на
неки начин, буде дио ње! Не само да би сви негатори српског духа,
као значајног и нешто друкчијег од духа и свијести сусједних
народа, одмах промијенили свој став према Србима, него би
почели уважавати дотад свога омаловажитеља и смјестили би
га тамо гдје он заслужује да буде као духовит субјект и морални
историјски пратилац и актер свих позитивних догађаја у Европи
и свијету.
Одговори на неколико претходних питања само показују
типичан став у Бијелићевом познатом друштвеном и политичком
раду, а оно што је заиста мање познато и што желимо читаоцима
представити јесу мисли о овдашњем дизајну и учешћу нашег
креатора у њему.
Разговарао Радомир Батуран
Бато Бијелић
Једноставна аутобиографска прича
Студирајући, са још само четворицом бруцоша, тзв. чисту фило-
зофију и психологију и потом одвојено историју културе и умјет-
ности, а око ове посљедње групе и улогу магистра, ни у сну
ми није долазила мисао да се нећу бавити професуром и да ћу
читавог радног живота зарађивати као дизајнер. Као склоност
практичној умјетности (у подсвијести сам дизајн називао занат-
ством) дубоко и неотуђиво сам рођењем био везан за овај вид
дјелатности, затим привређивањем, док у мени није спласнула
унутрашња потреба за бављењем ликовним и док се, захваљују-
ћи околностима политичким, националним и у свијету матери-
јалним, нисам смирио и прихватио да живим као превасходно
примјеран, непоправљиви графички дизајнер. Овај смисао за ли-
ковним представљањем живота око себе у извјесној форми која
се разликовала од моје средине и која је била упрошћена скоро
до непојмљивог симбола, у ствари, умјесто да сплашњава, прет-
варала се, вјероватно захваљујући приликама, у нешто без чега
ми касније није било нормалног живота у социјалном виду а, по
укусу, морам рећи, и грађанском стандарду. Не знам да ли је ико
око мене у мојој раној младости имао сличне импулсе спремне
да у прихватању свога израза који већ граничи са, од друштва и
времена уваженим и прихваћеним нормама, паралелно егзистира
слиједећи стандардне и умјетнички назване облике. Не могу рећи
да је мој најранији наведени смисао имао само дизајнерску страну
у данашњем смислу ријечи него и сликарску, будући да се он
изражавао и у склоности портретима, углавном необично великог
формата тада познатих главних руководилаца рата и револуције
у Југославији који су уживали да се виде импресивни на сваком
кораку. Када сам се усудио, када ме је моја унутрашња сила
натјеравала да радим на тим сликама, још сам био средњошколац
и без икаквог претходног ликовног образовања или посматрања
како се раде портрети и слике уопште. Чак до тада нисам посјетио
ни један озбиљан атеље, а смионост и унутрашњи нагон водили
су ме да се усудим да радим тако одговорне ствари. Као што мо-
жете претпоставити, двије-три године по окончању другог свјет-
ског рата био сам још тинејџер, а моји су портрети главних југо-
словенских политичара, од неколико квадратних метара, били
довољно, рекао бих, допадљиви да никад нико од одговорних
није имао никакву примједбу. Још су захтијевали нове варијанте
вјешајући их на веће зграде мјеста Босанске Крајине. Шта је са
тим портрета било након извјесног времена никад нисам сазнао
нити сам их видио и веома жалим што нисам имао прилику да
их доживим ни на црно-бијелој фотографији, тада могућој, мада
претпостављам да их је морало бити. Сјећам се упечатљивијих
тренутака када сам два-три пута користио позорницу Бањо-
лучког позоришта да, помоћу уређаја за манипулисање кулисама,
подигнем своја платна са пода, на којем сам радио, да бих видио
шта сам до тада постигао, а често, уз аплауз – да се похвалим –
својих пријатеља који су сједјели у партеру пратећи резултате
мога необичног талента, а нарочито моје слободе да се усудим
портретисати значајне руководиоце, неопростиво осјетљиве на
евентуално промашен или мртав изглед. Рад на позорници од-
вијао се за вријеме затвореног здања и само, како рекох, с неколи-
ко заинтересованих пријатеља у његовом серклу. С обзиром на
вријеме, без игдје ичега, непосредно послије рата, боје које сам
користио биле су најпростије зидне боје у праху. Умјесто да буду
мијешане водом, измислио сам оплемењивача – евапорирано
млијеко, неразријеђено, из америчких конзерви што их је било
на све стране, а чија маса на сликама је чувала и неизмијењену
количину и квалитет нанесене боје, отпорне на кишу и влагу.
Овдје ћу споменути и послијератну послушност Бањалучког по-
зоришта које је морало, за тако важну ствар (политику), дозволити
жутокљунцу и далеко веће услуге, с ангажованим позоришним
особљем, наоко срећним што може помоћи!
Тај период свога, другима тешко појмљивог сликарства и ди-
зајна, и тад већ из моде изашлих портрета, проширио сам и
доцније за вријеме студија у скоро полупрофесионалан рад који
ми је омогућио студирање, јер никад нисам примао никакву
стипендију и, будући да ми је мајка била породични пензионер,
ипак ми је нико никада није ни понудио ни дао. Ни данас не
знам да ли је одлука да напустим своју земљу и пређем океан
донесена пребрзо и прерано. У муци и дуго времена држало ме је
помало прикривено стање неизмијењеног држављанства, све док
тамошње вјерске и националне неприлике и посљедњи рат нису
утицали на одлуку да постанем Американац односно Канађанин,
с претпоставком да оно тамо више неће бити иста земља којој сам
интимно тежио. Тако сам узео канадско држављанство и до данас
сам искључиво и формално Канађанин, без показане озбиљне
тенденције да се вратим оригиналнној националној припадности,
јер се тамо више не зна ко је ко и у чијој је земљи и чије би папире
истински затражио.
Посао у Канади у то давно вријеме, прије педесетак година,
није било тешко наћи, те сам након три семестра универзитетске
праксе носећи се с преводом с њемачког на енглески за студент-
ска предавања, по сили суђеног, урођеног (па помало већ и изгу-
стираног дизајна) прешао, зараде ради, у торонтски, један од ве-
ћих студија универзалног дизајна да бих тамо, уз већу плату,
провео све вријеме до своје пензије радећи као први дизајнер или,
по позицији, тзв. арт-директор међу тридесетак, у пуном саставу,
професионалних, школованих дизајнера. С обзиром на моје са-
мостално и, слично Вуку с језиком, самоуко откривање дизај-
нерских тајни разноликих рјешења, нисам заостајао у процесу
и начину овдашњих приступа, него сам, чини ми се, био још
напреднији од овдје школованих примијењених умјетника и
њиховог начина обраде тема према захтјевима клијента и, на-
равно, руководеће групе у студију, неприкосновене у ставу сво-
га схватања онога како је она (та група) примила клијентово
објашњење и жељу. Да би ово функционисало како треба, било
би природно и да дизајнери који ће радити на одговарајућем
пројекту буду присутни за вријеме клијентовог изношења за-
хтјева, оног и онаквог како он види ствари, а не како су је по-
средници доживјели и, затим, по своме, сугерирали непотребно
разрађивање да наручиоцу покажу букет разних рјешења до-
стојних његовог повјерења, а у ствари да од њега узму паре за
добро прорачунато утрошено вријеме, пречесто да би се пре-
сипало из шупљег у празно што ће показати и упућен рачун
добро стојећем наручиоцу. Да је то овдје била устаљена прак-
са, откривали су и многи дизајнери тражећи нови посао код
новог послодавца јер нису били задовољни сличним поменутим
третманом и интерпретацијом која се базирала само на измиш-
љотинама и само ради зараде, проширивајући се на непотребне
варијанте, а не да би се понудиле боље идеје. Начин оваквог рада
и по изјавама многих долазећих или, пак, одлазећих из нашег
студија слободних примијењених умјетника, карактеристичан
је, дакле, и у многим другим студијама. Није само наш офис
користио поменути начин понашања, међутим, он је, ипак, бу-
дући да је био један од највећих у милионском граду, имао и
релативно најбогатију клијентелу према којој се односио сходно
њеној моћи, што ће рећи да је настојао да све пројекте протегне
колико је било могуће и да их обрађује према способности
(и вољи) клијентовог плаћања. Када је један од наших бољих
дизајнера успоставио приватни однос са сличном фирмом и на-
пустио наш студио, предострожност руководства се знатно по-
већала, те је предсједник настојао да обично и искључиво сам
посјећује клијенте и да све што је у вези с њима држи у својим
рукама. То је још више удаљило наше дизајнере од повиновања
наметнутој пракси. Таква атмосфера могла је још негативније
да дјелује и није био далеко дан када је руководство (директор и
три његова замјеника) уступило име (што је овдје начин продаје)
и посао студија новом купцу, а они, задовољни добром послом
и обогаћени новцем зарађеним преко леђа својих послушних
дизајнера, расули се којекуда по свијету… Тешко је знати да ли је
у оваквим аранжманима и начину рада дјеловао и договор из-
међу одговорног наручиоца и водеће, власничке групе студија о
могућем материјалном споразуму око реципроцитета и међусоб-
ног награђивања, а ради одржавања везе и искључивања других
студија и да ли је играо озбиљнију улогу. То је морао бити веома
Душан Босанац
Послије одлуке Међународног суда правде по тужби БиХ
НИ СРБИЈА НИ СРПСКИ НАРОД НИСУ КРИВИ
Под горњим насловом уводника десетак година старог броја Гласа
канадских Срба, од четвртка 29. марта 2007, броја спонтано
одабраног међу сачуваним примерцима да покажемо како је наш, у
биографији представљен, Душан Босанац мислио и у своме стилу
описао једно виђење значајног догађаја за српски народ и Србију
и како се, уопште, обраћао читаоцима чиме потврђујемо речено
у биографском тексту о специфичности и карактеру његовог
писања, за које се може рећи да је достојно квалитета многих
светских листова, а не само једне сиромашне етничке групе у
Канади. Значај догађаја, обрађеног у тексту, чини га необичнијим
и у извесном смислу доводи га у линију са светским новинским
стандардом.
(Р.Б)
Међународни суд правде у Хагу ослободио је, крајем фебруара,
Републику Србију најтеже оптужбе у њеној часној историји да је
учествовала у геноциду широм Босне и Херцеговине. Истовремено
она није одговорна ни за саучесништво у тзв. геноциду, али ни
за његово подстицање, како је тужба нечасно оквалификовала
посљедице грађанског и вјерског рата у Босни и Херцеговини.
Као што се зна, тужбу за агресију и геноцид поднијела је
муслиманска ратна БиХ против Савезне Републике Југославије
још у марту 1993. године позивајући се на тобожње кршење Кон-
венције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.
године. Главна расправа је трајала од фебруара до маја прошле
године. Званични Београд је разложно негирао да је у БиХ по-
чињен геноцид, у чему су му, природно, помогли и званичници
Републике Српске, настојећи да оспоре легитимност тужбе тврд-
њом да ју је 1993. поднијело (ратно муслиманско-хрватско) Пред-
сједништво без сагласности Срба, трећег конститутивног народа
Босне и Херцеговине. Самим тиме тужба је и формално-правно
постала нелегитимна и нелегална, јер је против ње било и остало
више од једне трећине становништва ове републике. Па како
је испало да је то тужба само једног народа (муслимана), а не, у
ствари, БиХ као државе (још је тужба финансирана из приватних
фондова, а не из буџета!), она, ipso facto, не обавезује све чиниоце
у БиХ, те суд (какав год био да био) нема основа да донесе пресуду
која би негативно утицала на Републику Српску и српски народ,
будући да је цијели случај везан за њега…
Подношењем тужбе само једног дијела БиХ против Србије
(тада и Црне Горе) прекршен је и Устав БиХ игнорисањем воље
српског народа, јер је, како рекосмо, нарушен принцип равно-
правности конститутивних народа.
Друго питање је “гријех” Србије као државе и правног лица
на коју се тужба и односи, будући да је дотични суд надлежан за
међународне расправе. Па ако се Србија ослобађа одговорности за
геноцид у Сребреници и уопште агресије на Босну и Херцеговину,
онда се злочин свакако мора приписати коме другом него српској
страни и пребацити га на српски народ Републике Српске и на
њене институције. И будући да је послије одлуке МПС Србија
слободна, бијесни сарајевски политичари и заговорници само
српског гријеха, сада показују да неће прихватити ништа мање
од колективног “самопосипања пепелом”, цјелокупног босанско-
херцеговачког српског корпуса и његовог коначног одрицања
од Републике Српске, те свим средствима настоје да хашку пре-
суду представе као осуду свих политичких институција РС.
Све политичке махинације и сви механизми, познати још из
ратних дана када су глатко обмањивали свијет, укључени су у
игру. Закрвљени у својој простачкој дискриминацији и нето-
лерантности према “сељачким” Србима, непосредно по пресуди,
уз буку таламбаса, познати сарајевски политичари и политиканти
обзнанили су захтјев да се Сребреница одмах изузме из устав-
но-правног поретка Република Српска, уз пријатњу да ће мусли-
мани колективно напустити ово мјесто. Иницијатива за њихово
исељење упућена је свима – од најнижих институција до гене-
ралног секретара УН!
Члан Предсједништва (из рата познати хушкач и сарајевски
Барон Минхаузен) Силајџић, директно, у писаној форми, тражи
да се разбије уставна позиција Српске, да се одмах пређе на ново
конститутивно уређење БиХ, уз друге тачке којима се, између
осталог, тражи, како је наведено –успостављање уставног уређења
које ће у потпуности анулирати резултате геноцида!
Већ смо више пута упозоравали на неодговорну употребу тер-
мина геноцид и да се тај појам пречесто користи као политичка
подвала коју најнеодговорнији елементи сувисло лансирају на све
стране и у свим приликама, девалвирајући тако светост жртава
стварног геноцида. Али је несхватљиво да и високе правне ин-
станције нису имуне на криву употребу његову када се de facto
зна шта он искључиво представља. Јер је он, и према одређењу
самог Међународног суда правде, прецизно дефинисан као акт
почињен с намјером да се уништи, у цјелини или дјелимично,
нека национална, етничка, расна или вјерска група (Овдје није
сувишно поменути да је израз геноцид први употребио Рафаел
Лемкин у Пољској 1943. године комбинујући грчку ријеч генос
(раса, племе) и латинске: caedo, cecidi, caesum (убијати, клати), те
се од тада тачно зна шта тај појам значи и на коју врсту злочина
се односи!
Владимир Димитријевић
Преписка и интервју са Иванком Ајдарић-Вујић
За чињеницу да је Иванка, ћерка нашег угледног философа и књи-
жевног критичара, једног од идеолога светосавља и преводиоца
Шпенглерове “Пропасти Запада”, Владимира Вујића, жива, сазнао
сам од српског писца у емиграцији, Саве Јанковића, који се с њом
дружио у младости. Он ме је упутио на г. Предрага Пузића, који
се бавио судбином Светислава Стефановића, објавивши књигу о
његовом стрељању 1944. под насловом Ломача за Sensa. Ступили
смо у електронску преписку и Пузић ме је 29. новембра 2009.
обавестио: “Мејл Иванке Вујић-Ајдарић је: ivankaajdaric©uol.com.
br. Иначе, она је веома патријархална и скромна жена, од оних
старог кова, које време и даљина нису променили. Сигуран сам
да ће јој бити веома драго кад јој се јавите. Дајте јој и Ваш број
телефона, она воли жив разговор. Ако јој будете слали књиге,
најбоље је да то буде преко њене поћерке Богдане, која живи у
Београду.”
Јавио сам јој се и веома брзо добио одговор (чувам аутентични
запис од 16. децембра 2010):
“Поштовани Господине Димитријевићу, Ваш е-маил ме је много
дирнуо и узбудио. Сећање на мога оца је најдрагоценије благо
које носим у својој души. Мој Тата је умро овде у Бразилу још
1951. године, неочекивано, од срчаног напада. Мада је то за мене
онога момента, а и до данас, претстављало највећу трагедију мога
живота, ја сам данас свесна, а и онда сам била, да је то у ствари
било најбоље решење за њега. Живот у избеглиштву био би не-
подношљив за њега. У ствари, он је умро оног момента када смо,
још увек као борбене снаге, били принуђени да пређемо границу
Италије и срели се са нашим ’савезницима’ Енглезима, од којих
смо очекивали подршку за продужетак наше борбе, уместо чега
нам је било одузето оружје и били смо стављени у логор ратних
заробљеника. Бог је вероватно за мога Тату имао узвишеније пла-
нове, складне са његовим духовним развојом. А за мене је остала
велика туга и празнина… Срећна сам да сам пред крај свога жи-
вота још доживела да присуствујем рехабилитацији мога оца.
Пре три године сазнала сам сасвим случајно, преко интернета, да
је књига Спутана и Ослобођена Мисао била поново издата. Тако
сам успела да дођем у везу са Господином Момчилом Селићем,
кога сам и лично упознала када сам била у Србији пре две године.
Бескрајно сам захвална Господину Селићу и његовој супрузи
Ани, а и Господину Далибору Муратовићу, за њихове напоре и
улагања у смислу да ’враћају у живот Владимира Вујића’, како
они то кажу. Касније сам дознала да је и Задужбина Манастира
Хиландара такође издала ову књигу, где сам и констатовала да сте
Ви били уредник. Желела сам и да успоставим везу са Господином
Александром Миљковићем, али сам била обавештена да је он
нажалост преминуо.
Ја Вас већ познајем, прво преко Саве Јанковића али и преко
читања Ваших чланака на разним сајтовима. Срећна сам и за-
хваљујем Богу да људи као што сте Ви још увек постоје, што нам
даје сигурност да ће Србија опстати, поново се уздигнути и по-
казати свету свој сјај! Стојим Вам на расположењу ако икако могу
са неком инфомацијом да допринесем вашој тези, о којој бих
такође желела да дознам нешто више. Молим Вас да ми пошаљете
Ваш телефонски број и да назначите евентуално време дана када
би било најподесније да Вас зовем. У очекивању Ваших новости и
захваљујући поново за дивно изненађење које сте ми припремили,
Ваша Иванка Ајдарић”
Следеће електронско писмо Вујићеве кћери стигло је 16. марта
2011: “Господине Димитријевићу, шаљем Вам и копију мога писма
Господину Селићу (са његовим сазнањем) у коме ћете наћи ин-
формације о моме оцу. Наравно, о томе ћу писати још много више.
Иванка”
“Поштовани Господине Селићу,
Поново сам у закашњењу са мојим одговором, али била сам једно
време одсутна, и мада сам благовремено добила Ваш одговор на
моје прво писмо, нисам била у могућности да одмах одговорим.
Садржај Вашег писма ме је много потресао и донео моме животу
један нови смисао. То писмо, Ваш тако позитиван и охрабрујући
одговор, отворило је за мене једну потпуно нову перспективу за
могуће остварење мог недовољно израженог сна. који је, у ствари,
био несвесан део мога бића целог мог живота: могућност да за-
вршим циклус мог живота вративши се свом пореклу. За тај дра-
гоцени дар ја Вам остајем бескрајно захвална.
Као што сте ме замолили, почела сам већ да скупљам податке
о животу мога оца (па и мом), али, нажалост, морам да кажем да
имам јако мало материјала. Напустили смо Београд у великој
брзини, било је само мало времена да се спакује један куфер, и ту
је моја мама покушала, да спасе неке документе и фотографије.
Скупила је шта је могла, али је касније много тога изгубљено у
току нашег повлачења. Све је остало тамо, као и једна огромна
библиотека, чије стварање је почело још у време мога прадеде. Па
ипак, обећавам да ћу се потрудити да скупим што више могу и
послаћу Вам све скенирано, виа е-маил.
Желим само још да додам да, према мојим моменталним
финансиским могућностима, ја могу и желим да допринесем са
сумом од 500 евра за штампање будуће књиге. Молим само да ми
јавите на време када и на коју адресу треба да пошаљем ту суму.
Употребљавам ову прилику да Вам пожелим, Вама и Вашој
породици, Ани, Малени и Бодину срећну Нову Годину 2009 и
срећан наш Божић. Морам да признам да Вам помало завидим
што ћете провести Божић у Београду, надајмо се са снегом! Али, у
исто време, желим срећну Нову Годину и нашој толико напаћеној
Србији за коју, ипак и поред свега, изгледа да Бог спрема добра
изненађења и побољшања! Христос се роди!
Ваша Иванка Ајдарић
Додатак:
О Светиславу Стефановићу и његовом сину Антону
Следи моја преписка са Антоном Стефановићем:
Ваш пријатељ (надам се да може да буде и мој) Предраг Пузић, у
првом телефонском разговору који сам имала са њиме, на моје
велико изненађење, дао ми је на знање да је нешто о мени већ знао
и то преко Вас. Била сам веома дирнута његовим објашњењем.
После мог доласка у Бразил и за цело време комунистичке владе
нисам имала никакав контакт са Србијом. Овде има много мало
Срба, а са друге стране знала сам да је пошта у Југославији била
цензурисана. Тек почетком деведесетих година почела сам да
поново добијам пошту и да пратим (и у исто време да много патим)
све што се у Србији догађа. Преко интернета пратим све што је
могуће и вероватно сам боље информисана него многи људи што
тамо живе, већ и зато што ја преко светске штампе видим боље и
другу страну медаље. Ако бих се определила само на бразилску
штампу, буквално не бих знала ништа. Тако се и десило да пре
неколико месеци дознам да Сава Јанковић кога сам упознала у
логору Еболи, живи у Америци, да је књижевник и сликар. Успела
сам да уђем у везу са њиме (све захваљујући интернету) и преко
њега са Предрагом Пузићем, и сада са Вама.
Моје сећање на Вашег оца је дубоко урезано у моје памћење.
Импонентна статура, бела коса и благ осмех. Постојало је велико
пријатељство између њега и мога оца. И велико поштовање које
је било пренето на мене и на мога брата. И још пре него што сам
чула о његовом трагичном крају живота, знала сам тачно како
би се то десило. Иста судбина очекивала је мога оца, који је свим
својим пријатељима саветовао да изађу из земље док је још било
времена. Он сам у ствари није хтео да напусти своју отаџбину,
али, у последњем моменту преовладао је очајан апел моје мајке
која га је ставила пред избор између дужности према породици
или узалудног жртвовања свог живота. У ствари, мој отац је
духовно умро у моменту када смо изашли из Југославије (боље
рећи Србије) и ја се до данас питам шта би било боље за њега:
остати у земљи и дати свој живот у име своје вере и свих идеја које
је бранио целог живота, или отићи у иностранство и живети још
неколико година, у мукама и патњама, свестан ситуације у којој
се налази Србија и српски народ. До данас немам одговор на ово
питање. Све је то у Божјим рукама.
Ја још увек немам проблема са памћењем, али постоје мно-
Редакција
Културни догађаји у Клубу часописа Људи говоре
Београд, 15. фебруара 2019.
Поводом Сретења, Дана државности и уставности Републике
Србије, председник Александар Вучић уручио је 15. фебруара
Сретењски орден Србије истакнутим појединцима и институ-
цијама из земље и света. Међу укупно шездесет одликованих,
налази се и име Жарка Брестовца, председника Клуба двојезичног
српско-канадског часописа за књижевност и културу “Људи
говоре/People Say” и председника Српске националне академије у
Торонту, пословног човека, великог добротвора нашег часописа
и већ скоро пола века донатора српске заједнице у Канади, који је
финансирао реновирање наше цркве и зграду Српске националне
академије у овој северноамеричкој земљи, затим реконструкцију
Конзулата РС у Торонту и још много тога.
Торонто, 22. фебруара 2019.
Клуб часописа “Људи говоре” организовао је презнтацију дво-
броја 33/34 истоименог часописа који већ 12 година излази у
Торонту на српском и енглеском језику.
Промоција одржана је у Alternate Lounge, 333 Bloor St. W. у
Торонту.
Часопис је представила Мила Фокас, наставница музике и
културе, и др Радомир Батуран, уредник и покретач часописа.
Вечери је присуствовало више писаца и музичара из Торонта,
који су свирали, певали и казивали своје књижевне текстове. На
крају су вођени стваралачки дијалози.
Договорено је да се ови стваралачки дијалози одржавају јед-
ном месечно у овом пријатном простору.
Београд, 20. марта 2019.
Награда “Меша Селимовић”, коју додјељује компанија Вечерње
новости, уручена је 20. марта 2019. проф. Милу Ломпару, главном
и одговорном уреднику часописа Људи говоре.
Награда ”Меша Селимовић” једна је од најпрестижнијих у ре-
гиону за књижевно дело на српском језику. Велики жири Ве-
черњих новости, у коме је било 60 истакнутих књижевних кри-
тичара, теоретичара и књижевних историчара, равноправно су
доделили ову награду за 2018. проф. Милу Ломпару за књигу
“Црњански – биографија једног осећања”, у издању “Православне
речи”, и Алеку Вукадиновићу за збирку поезије “У ватри се Бог
одмара”, у издању “Конраса”.
Торонто, 28. марта 2019.
Добили смо обавештење да је часопис “Људи говоре” суфинанс-
иран са 120.000 динара за штампање двоброја 35/36 по конкурсу
Министарства за културу и информисање Србије. Комисија овог
министарства већ четврту годину суфинансира овај часопис, што
је велико признање за његовo уредништво и читаоце.
Београд, 8. маја 2019.
У среду, 8. маја 2019, у сали Српског културног центра “Ћирилица”
(Београд, Скерлићева бр. 12), одржан je округли сто под називом:
“Прошлост, садашњост и будућност ћирилице као дела српске
баштине“.
Учесници Округлог стола:
др Радомир Батуран, уредник и оснивач часописа “Људи
говоре” из Торонта;
Драгослав Бокан, председник Института за националну
стратегију из Новог Сада;
Драгољуб Збиљић, оснивач удружења “Ћирилица” из Новог
Сада;
Синиша Стефановић, историчар у Заводу за проучавање кул-
турног развитка из Београда;
Верољуб Вукашиновић, директор Народне библиотеке “Је-
фемија” из Трстеника;
др Милан Младеновић из Београда;
Лепомир Ивковић, глумац из Београда.
Др Батуран је на овом округлом столу представио и часопис
“Људи говоре/People Say”, који излази у Торонту на српском језику
и писму и на енглеском језику и писму.
Рума, 7. јуна 2019.
У петак, 7. јуна 2019. у 19 часова одржано је књижевно вече др
Радомира Батурана из Торонта у Народној библиотеци “Атанасије
Стојковић” у Руми. О романима “Кустос Мезезија” и “Кукасти над
Србијом” говорили су Мира Швоња, публициста, и Жељко Стоја-
новић, директор библиотеке, а о часопису “Људи говоре” гово-
рио је др Радомир Батуран. Ово веома успешно књижевно вече
је одржано пред пуном двораном заинтересованих посетилаца.
Грделица, 23. јуна 2019.
У грделичком Дому културе промовисан је роман “Кукасти над
Србијом” Радомира Батурана, уредника и покретача часописа
“Људи говоре”.
Роман је написан на основу истинитих догађаја, а ради се о
хероју београдског неба, ловцу – пилоту који је све што је имао
жртвовао у априлском рату 1941. године. Са неисправним авионом,
без довољно муниције, јуришао је на немачке бомбардере. Остав-
љен и издан, нови живот започео је у емиграцији и провео оста-
так живота радећи тешке послове. Смрт га је пронашла 1999. у
Србији, под ударима НАТО авијације.