Радивоје Керовић
Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)
а) Растакање идентитета и опојност новога и туђега
Ера интеграције и глобализације истовремено је и ера дезинте-
грације, фрагментације и прекомпоновања животних и смисао-
них веза и чинилаца. Неутралисање разлика, при чему оне ду-
бинске и даље остају, уједначавање образаца понашања и бриса-
ње органских кругова људства и карика људске свијести, које
поспјешује савремена цивилизација, доспијевају са површинске
равни у дубине психичке и друштвене стварности у којима иза-
зивају још несхваћене и непредвиђене потресе, претумбавања
и кризе. Ти потреси, претумбавања и кризе, најчешће слабо
уочљиви и занемаривани због свог подмуклог утицаја и убрзане
ритмике живота, испољавају се на различите начине. Један од
познатих и признатих, иако недовољно схваћени, начин тог испо-
љавања јесте и растакање и криза идентитета. Зато се поставља
питање, шта је то идентитет, о коме се тако пуно говори, пише
и мисли? Како се баш у дубље схваћеној кризи идентитета очи-
тује свеопшта криза наше индустријске и научно-техничке ци-
вилизације? Питање је овдје и какве везе имају криза и растакање
идентитета са српским језиком, именом и писмом као важним
чиниоцима српског националног бића и идентитета?
Покушаћу на ова питања да одговорим на сљедећи начин.
Идентитет се испољава у различитим видовима и на различите
начине. Зато и говоримо о различитим врстама идентитета, на
примјер, о идентитету мисаоне свијести, личном идентитету,
вјерском, језичком, националном, или пак, завичајном идентите-
ту. Као људски идентитет, он је дејствен у свим видовима и свим
облицима свога испољавања, али га ниједан посебни облик
не исцрпљује у потпуности. Рекао бих да га не исцрпљује ни
укупност његових видова и облика испољавања. Ближе је истини
да је човјеков идентитет такав чинилац људске природе и бића
који као несупстанцијалан по својој природи, дјелује на људску
природу и постојање на супстанцијалан начин. То ће рећи, суп-
станцијалан и неопходан по своме дејству и стварном утицају, он
није супстанцијалан као аутономни чинилац попут личности,
духа или слободе као чинилаца човјека као самобитног бића.
“Извирући негдје из изворишта људског бића и самих логоса
бића идентитет на свеобухватан али загонетан начин прониче
све слојеве људске природе и бића почев од генског кода, преко
органског тјелесног живота и душевног живота све до личног и
духовног живота и личне самосвијести. Стога је идентитет човјека
на неки чудан начин уткан у људску природу и егзистенцију не
мање изворно од ума и слободе, али ипак другачије, са другачијим
статусом и начином функционисања” 2) .
Тај и такав идентитет представља базични и конструктивни
чинилац човјековог живота и егзистенције који “поспјешује њи-
хову смисленост и уређеност, пружа им правац и смјер дјеловања”,
као и “вриједносну оријентацију за мисаону и практичну раван
живота”. Уз то идентитет и идентитети “уобличују и стилизују
кругове људства, згушњавају људску егзистенцију и пружају јој
емотивни набој, обезбјеђују ослонац и сигурност, посредују осје-
ћај извјесности нада и перспектива”. Имамо ли у виду да иден-
титет означава такође и јединственост и незамјењивост индиви-
дуалног људског бића и личности, њихов неотуђиви интегритет и
достојанство, па тиме и неповредивост људског бића и личности,
онда се, захваљујући идентитету, човјек показује као самобитно,
мисаоно и слободно биће предиспонирано и способно за морал-
но понашање, духовно усавршавање и стваралачки однос према
свијету и животу. Отуда слиједи да човјек као биће таквих особених
квалитета и вриједности оправдано заслужује поштовање и
дубоко уважавање од стране људи. Како појединачни човјек и
личност, тако и самобитни изворни народи попут српског народа.
Наша неприродна, вјештачка и изопачена цивилизација не-
пријатељска је према свим органским облицима живота и при-
родном поретку постојања. Здраву логику ума и расуђивања она
потискује и изврће, а природне идентитете попут личног, наци-
оналног, вјерског или језичког, рецимо, скрнави и неутралише,
већ и тиме што поспјешује и фаворизује неприродне и измишљене
идентитете хомосексуалаца, феминисткиња, секташа или слич-
них категорија унесрећених људи. Заклањајући се иза хуманих
начела, она подрива саме основе хуманости у човјеку и људима, у
људској свијести и психичкој стварности. Умјесто да уцјеловљује
и подржава развиће органских и природних облика људства и
идентитета, који би омогућавали стабилну и осмишљену, садржајну
и позитивно усмјерену егзистенцију човјека и народа, она својом
природом и болесним карактером производи раскоријењене,
отуђене и очајне људе лишене животног ослонца, наде и вјере
у смисао живљења. На мјесто да јача здраве и усавршитељне
доживљаје човјекове јединствености, интегритета и достојанства,
она их немилосрдно гази својим видљивим и невидљивим
подмуклим механизмима. Тако она продукује кризу и растакање
идентитета као битијне окоснице и функционалног формативног
чиниоца човјека као самобитног бића, којој захваљујемо здраву
устројеност, центрираност и усмјереност човјекове егзистенције.
С друге стране, опет, та несретна цивилизација, ми са њом и у
њој, порађа људе без идентитета, са окрњеним идентитетом,
или пак са неком врстом покретног и транзитног идентитета.
А такви људи представљају шаролику лепезу соја безличних
људи, без правог језгра зреле и самосвјесне људске личности, без
истинске части и поноса, савјести и достојанства, без личног
интегритета и сопствене памети, људи са маном и окрњеном
индивидуалношћу, неким личним дефектом који указује на
некомплетну и недовршену људску личност и биће које више
ствара раздор у друштвеној заједници, него што представља
здраву карику у друштвеном поретку. Па и ако нису све психичке
болести и патње изазване кризом и растакањем идентитета,
већ и другим узроцима, оне се ипак испољавају посредством
проблема идентитета и кроз његову мањкавост и одсуство. Када
помињем људе са покретним и транзитним идентитетом, онда
имам у виду заправо један тип људског идентитета у настајању,
изазваног свеопштом ужурбаношћу савременог начина живота
и покренутошћу људи у ширим размјерама, који се појављује у
бујици живота савременог свијета на тај начин што одређене
категорије људи, у жељи за бољим и лагоднијим животом, стресају
са себе супстанцу старог идентитета и на путу ка новоме усвајају
елементе другачијег и туђег идентитета. Само тај пут, било да је
хотимичан било да је наметнут околностима живота, ријетко и
само покаткада, ако уопште икада, завршава успјешно. Будући да
тај пут у нови идентитет, у нови живот и нови и другачији свијет
обавезно изискује раскорјењивање, одрођавање и излажење из
отачаствених врелишта живота и материнског окриља властитог
језика и свијета, те прекидање животодавних спона са њима,
он никада, по мом расуђивању, не може да се заврши и срећно
и успјешно. Јер, у окриље новог идентитета не може се ући ни у
старом руху ни са старим срцем. Или се претходно и старо биће
мора сасвим презрети и одбацити, а ново обличје свим срцем
пригрлити, или се пут у нови идентитет и живот неће успјешно
окончати. Раздор и напуклина у души остаје и онда када човјек
настоји да испоштује вриједност старога и усвоји правила новога
идентитета и живота. У том смислу покретни и транзитни
идентитет, као све масовнија појава нашег свијета, умјесто да
буде привремен, постаје трајна бољка савременог човјека. По
свему судећи он је подједнако неуспјешан и болестан као што су
болесни градови новог свијета, за које је савремени француски
антрополог Клод Леви Строс говорио да брзо живе, да се не-
умјерено и грозничаво шире, па онда, лоше рађени, морају на
брзину опет лоше обнављати. Зато су они по његовом мишљењу
“хронично болесни, вјечито су млади, али никад здрави” 3) .
Не треба се варати па мислити како покретни или транзитни
идентитет настаје само расељавањем људи у друге средине,
државе и поднебља, преласком у другачије свијетове од њиховог.
Он настаје нажалост и из ритма животне свакодневнице на-
шег доба, који нас све узнемирује и дестабилизује, покреће и
управља у све новије убрзање, све интензивније трошење и
_________________________
1) Радивоје Керовић, “Преумљење и српско становиште”. НУБ (Народна
и универзитетска библотека Републике Српске), Бањалука, 2019. Стр.
231-267.
2) Керовић, Радивоје, Самобитност и достојанство, Бернар/Ризница,
Стари Бановци/Београд – Бања Лука, 2015, стр. 211.
3) Погледати, Строс, Клод Леви, Тужни тропи, Zepter Book World,
Београд, 1999, стр. 69/70.
Драгољуб Збиљић
Како и зашто нису успели покушаји полатиничавања Руса, за разлику од Срба
Већ на почетку текста Рина Бикова полази од проверено тач-
не чињенице на овај начин: “Тема ћирилице коју потискује лати-
ница спада међу најболније теме српског друштва.” Она, дакле,
полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама
у нас објављених истраживања и доказа да су Срби после погуб-
ног Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) смиш-
љеног од комуниста у Југославији, специјалним мерама насиља и
политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас)
полатиничили за последњих седамдесетак година смишљено и лу-
каво, после више векова претходних успешних одолевања Срба да
замене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног
и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.
Р. Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које
потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других
народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо
долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с
подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим
ћириличким народима с подручја разбијене велике раније држа-
ве СССР-а.
Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који
су се бавили покушајима полатиничавања (и) Руса као највеће
православне (ћириличке) територије у свету. Странци, као и за-
падњаци у самој Русији, и после реформе ћирилице Петра Првог
истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље “није
довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто
савршенство”. (Веома слично југословенским комунистима који
су српску ћирилицу објашњавали као “застарело писмо с којим
не можемо у свет и Европу”.) У отпору полатиничавања Руса
истицао се цар Николаја I у чије време је истакнута ћириличка
одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности,
чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.”
Међутим, 1833. године објављен анонимни рад “Искуство увође-
ња нових руских слова” (OПЫT ВEДEНИЯ НOВЫХ РУССKИХ
ЛИТЕР). Главна идеја тог рада је било зближавање “варварског”
руског језика са европским.
Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију
латинице, даје “лепоту словима”, и када се то уведе онда “странци
неће наша слова доживљавати као полуазијска”. Још даље је
отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу
“Поједностављење руске граматике”, где је предлагао да се руска
ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски
књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао
да она предлаже “отежавање” руске писмености, мада је и сам,
као западњак, предлагао да се “Й” замени словом “Ј”. Занимљиво
је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који
је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински,
у раду под насловом “О значају Русије у породици европских
народа” (1840) писао је следеће: “Ако се пође од азбуке, може се
стићи до формирања језика, до облика грађанског начина жи-
вота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на
латинском језику”. Чувени професор је сматрао да латиница не
може адекватно пренети гласове словенског језика: “Погледајте
овај низ латинских слова (SZCZ), окупљених само са циљем да у
пољском језику изразе један словенски глас: “Щ”.
Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Мило-
сављевића!
Спомиње се, затим, познати руски лингвиста, Пољак Јан
Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста
простора описивању предности “обле” латинице у односу на
“угласту” ћирилицу, тврдећи да “постоје људи којима је време
драгоцено и који теже свеобухватном увођењу истог ка-
лендарског система, истих мера за тежину и других мера, исте
валуте, итд, итд.” Он је уједно сматрао да не постоји никаква
опасност по национални идентитет, с обзиром да се “и за изра-
жавање математичких вредности свуда користе латинска и
грчка слова у споју са арапским цифрама”. (Ми додајемо да је
њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар
Милосављевић који сматра да је Србима “ћирилица неважна за
идентитет”.)
“Одјек” латинице се примећује и у руском начину преузимања
израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској
позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример
“оккупация”, “иллюстрация” и др. Велики руски лексикограф и
етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду “О дијалектима
руског језика”, написао да је то “супротно нашем језику”. Посеб-
но су познати покушаји латинизације за време бољшевика.Вла-
димир Лењин после успостављања нове власти у Русији био је
склон увођењу латинице већ 1919. године. У то време министар
за просвету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици
нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против
те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али
у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих
других народа СССР-а прешли су на латиницу.
Успешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса
Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за
латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године
Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке
Радомир Батуран
Англиста Бугарски у тиму културног и друштвеног инжињеринга у Србији
Данас и џивџани на српској шљиви џивџијају да је и превише
српских интелектуалаца упрегнуто у пројекат културног и
друштвеног инжињеринга у Србији. Ово је само осавремењена
формулација квинслишке делатности српских интелектуалаца
на мењању свести српског народа. Да је и српски англиста Ранко
Бугарски, стипендиста Британског фонда и Фордове фондације
за југословенске студенте, члан Европске академије наука и
уметности и експерт Савета Европе за регионалне или мањинске
језке и, да не заборавим, идеолошког САНУ, у том пројекту, поред
овог силног и правичног европског и светског чланства, најбоље
су нам открила два његова поступка. А поступци човекови о
њему веродостојније говоре од његових и речи и чланстaва, мада
и ова другост није безизражајна.
Први његов поступак био је потписивање тзв. Сарајевске
деклaрације о крчмењу српског језика како коме падне на памет.
Он, англиста, и италијаниста Иван Клајн потписали су се на ту
политикантску декларацију са глумцима, народним посланицима
и члановима невладиних организација, обавезно антисрпским и
“другосрбијанским”.
Други поступак англисте Бугарског било је његово комитетско
реаговање и супротстављање само најави Предлога закона о
заштити српског језика и писма од стане Министарства културе
Србије.
Поред свог и сувише стварног, да не кажемо страсног, залагања
да се у том тек најављеном Предлогу закона о заштити српског
језика и писма осигура опстанак Србима туђег, латиничног писма
у српској култури и друштву као равноправног изворном српском
ћириличном писму, англисту Бугарског демаскирају и његове
камуфлиране формулације у честим изјавама и интервјуима које
свакодневно одашиље на све стране. Није тешко раскринкати
његову неолибералистичку идеологију у тим чланцима у којим се
тобоже залаже за стручно-лингвистичко мишљење о проблему
азбуке или и азбуке и абецеде.
Иако се у свом омиљеном латиничном гласилу “Данас”
англиста Бугарски вајка да тај предлог закона “није нико видео од
стручњака”, он му не налази никакве стручне замерке, него само
правне и социолошке, али је изричитo против “протеривању
латинице из јавне употребе”:
Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика
и писма још није видео нико од стручњака. Противим се про-
теривању латинице из јавне употребе.
… да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?
Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво.
Унеће несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију
која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало
да буде на ћирилици. Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за
шта ће да тужи, кога ће да суди? Све су то озбиљња питања…
Посебно је индикативан интервју са српским англистом Ранком
Бугарским, опет, у њему омиљеној латиничној новини “Данас”.
Прво, сва постављена питања новинара су крајње субјективна,
вођена као да их је постављао сам Ранко Бугарски: “ кампањском а
не систематском бављењу језиком у јавној и службеној употреби”;
“зашто се кренуло са предлозима и мерама о заштити и службеној
употреби писма, без претходних истраживања о употреби два
писма”; утисак новинара “да језичку политику у Србији воде
искључиво србисти, односно нормативни граматичари”…
Новинару није пало ни на памет да приупита англисту зашто
су латинисти толико против заштите српског вековног писма
ћирилице, али јесте, и изричито и протестно зашто то бране
ћирилицу србисти. Сличног је тоналитета и питање: “Зашто је
језичка политика у надлежности Министарства културе?” Ту је
и ауторитативно питање: …“да ли уопште знамо шта је језичка
политика и планирање?”, чини нам се више упућено србистима,
“граматичарима” (како их и новинар и Бугарски називају) него
интервјуисаном. У питању је и иронијска дистанца према “гра-
матичарима”: “Кнез Михаилова је за ћириличаре доказ да је то
(ћирилично – Р. Б) писмо угрожено”.
Иако је англиста Бугарски опрезан и шкрт у одговорима на
сервирана, сугестивна питања новинара, откривају му трагове
новопоредачке речи: “говор мржње”, “национални лингвисти”,
“националисти”, “национализам” (3 пута поновљењена!) и вапаји
да се у расправу о заштити српског језика (печата народа) и
писма (кôда народа) укључе “невладине организације (које су
суштински увек владине – домаће или чешће туђинске!), Кан-
целарија за људска и мањинска права (као да мањинска нису
људска!) и Београдски центар за људска права. Без сагласности
ових новопоредачких институција, латиниста Бугарски не мисли
да су србисти уопште компетентни у заштити српског језика и
писма, него су, каже, “заузели, да не кажем окупирали” позицију,
гле чуда, заштитника српског језика и писма. У новопоредачкој
етици, све што је нормално мора постати ненормално. Латинисти
Бугарском сметају србисти у Србији, а призива све латинисте и
новопоредачке тројанске коње у пројекат културног и друштвеног
инжињеринга у Србији. За њега је чињеница да је латиница
туђинско писмо “потпуно ирелевантно”, а то што је ћирилица
изворно српско писмо којим је, још у средњем веку, написан ста-
тут и српске државе и српске цркве, њему је вероватно релевантно.
Пошто латинисти Ранку Бугарском посебно сметају “ти на-
ционални лингвисти” српски, интелектуалног поштења ради, из-
јављујем да сам српски националиста онолико колико су то били
српски националисти хрватски филолог Томо Маретић и српски
ерудити Исидора Секулић и Радомир Лукић које сам цитирао
у претходном реаговању у одбрани српске ћирилице (“Људи
говоре”, “Србин инфо”).
И новинар латиничног “Данаса”и латиниста Бугарски упућују
читаоце на узор “националног идентитета”: Турака који су своје
писмо заменили латиничним. Латиниста Бугарски хита да на
ово питање одговари питањем: “Да ли су тиме Турци постали
мање Турци” и нуди крунски узор: “… прелазак на латиницу
Румуна”. Није ли и наш знаменити англиста Бугарски укључен у
мењање свести Срба, бар онолико колико и знаменити аустријки
психоаналитичар Фројд у мењање свести Турака, посредством
веселог револуционара Ататурка? Ако јесте, онда нам није тешко
погодити ко је посредник у српском случају.
Ето, драги Срби, шта нам нуди англиста Бугарски, стипендиста
Британског фонда и Фордове фондације за југословенске студенте,
члан Европске академије наука и уметности и експерт Савета
Европе за регионалне или мањинске језике и садашње идеолошкe
Академије наука Србије, па похрлите за његовим узорима и сва-
кодневним позивима српског посредника новопоредачке Европе
и Америке, са челa државе, да мењају свест српском народу.
Мирјана Ђошић
Биографија
Мирјана Ђошић је рођена 31.01.1981. у Трстенику. Факултет ли-
ковних уметности у Београду, одсек сликарство, завршила је
2005. године у класи професорке Анђелке Бојовић. Код истог
професора је 2009. године уписала је и докторске студије. Члан
је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 2006. године.
Статус самосталног уметника има од 2009. године.
Имала ја седамнаест самосталних изложби и учествовала на
преко педесет групних изложби у земљи и иностранству. Ayтор
је два мурала у Београду- на железничкој станици Прокоп и
Факултету драмских уметности. Годинама је водитељ Зимских и
Летњих радионица сликања за децу у организацији „Пријатеља
деце Београда“ под покровитељством Скупштине града Београд.
Једна је од директора приватне школе цртања и сликања Перо
Арт Центар, која се већ скоро једну деценију бави едукацијом
одраслих и деце.
Награде:
2012. Добитница Прве награде за истакнути допринос у савре-
меном српском сликарству, поводом Ревијалне изложбе сликара
Србије одржане у уметничком павиљону “Цвијета Зузорић”, Београд
Самосталне изложбе:
2018. Кућа краља Петра, Београд
2015. Галерија Библиотеке града Београда, Београд
2015. Галерија ФЛУ и Излози, Београд
2013. Галерија Прогрес, Београд
2012. Културни центар Нови Сад, Нови Сад
2012. Галерија 55 Ниш, Ниш
2012. Галерија Културног центра Вршац, Вршац
2011. Галерија Завода за проучавање културног развитка, Београд
2011. Галерија Куће Војновића, Културни центар, Инђија
2011. Дунавски уметнички излог, хол компаније “Дунав осигурање”
а.д.о. ,Београд
2010. Галерија “ Мостови Балкана”, Крагујевац
2010. Галерија Дома културе Трстеник, Трстеник
2010. Галерија “Блок”, Нови Београд
2010. Галерија “Qucera”, Раковица, Београд
2010. Ликовни салон Дома културе Чачак, Чачак
2009. Галерија Завода за проучавање културног развитка, Београд
2008. Галерија Задужбине Илије М.Коларца, Београд
Важније изложбе:
2019. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2018. Фестивал Девет, стара Циглана, Београд
2017. Салон у Октобру, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2017. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2017. Избор, Галерија УЛУС, Београд
2016. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2012. Ревијална изложба сликара Србије, Галерија
“Цвијета Зузорић”, Београд
2012. Прва београдска ликовна колонија Галерије Перо,
Галерија Општине Врачар, Београд
2012. “Изложба младих ”, “Niš Art Foundation ”, Ниш, Београд и
Нови Сад
2012. III Биенале међународне изложбе слика малог формата,
Галерија Отвореног Универзитета, Суботица; Галерија
Библиотеке “Сарваш Габор”, Ада; Art Gallery, Бачка
Топола; Градски музеј, Сомбор; КИЦ Лукијан Мушицки,
Темерин; Галерија “Добо Тихамер”, Кањижа; Галерија
ликовне уметности и Поклон збирка Рајка Мамузића,
Нови Сад; Велика сала Културног дома у Фекетићу;
Општински културни центар – Галерија “Меандер”,
Апатин; Градско позориште, Бечеј; Градски музеј Сента, Сента
2012. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2011. Групна изложба цртежа, Галерија средње школе “Младост”,
Петровац на Млави
2010. Групна изложба цртежа ФЕСТУМ, Студентски културни
центар, Београд
2010. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2009. 51.октобарска изложба, Народни музеј, Крушевац
2009. Групна изложба цртежа, Галерија Феникс, Београд
2009. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2008. Годишња изложба, Галерија Задужбине Илије М.Коларца,
Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Београдски излози, Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Галерија Графичког колектива,
Београд
2008. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Изложбени простор “Citroen”-a,
Београд
2007. Групна изложба колажа и ансамблажа, Мала галерија
УЛУПУДС-а и Кућа Ђуре Јакшића, Београд
2006. Јесења изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2006. Изложба слика “Yu Палета младих”, Врбас
2006. Изложба поводом пријема нових чланова УЛУС-а, Галерија
“Цвијета Зузорић”, Београд
2005. XXXIV Изложба цртежа и скулптура малог формата
студената ФЛУ, Галерија Дома омладине, Београд
2005. Изложба студената V године ФЛУ, Дом Војске СЦГ, Београд
2005. Групна изложба слика, Галерија СУЛУЈ-а под покрови-
тељством Aмбасаде Републике Грчке, Београд
Додатне активности:
2011. Коаутор поставке изложбе дечијих радова “Београд деци –
лето у Београду”, Дечја недеља, Галерија Војног музеја –
Калемегдан, Београд
2013. Аутор поставке изложбе дечијих радова Пријатељи деце
Београда, Галерија Војног музеја – Калемегдан, Београд
2010. Аутор мурала на станици “Прокоп” у Београду у
организацији доц. Весне Кнежевић под покровитељством
Скупштине града Београда
2009. Аутор мурала на ФДУ у Београду у оквиру кампање
“Карактером против насиља”, програм “Мурали” у органи-
зацији доц. Весне Кнежевић
Мирјана Ђошић
Илузије
Илузија представља обману чула, при чему се неки предмет
запажа другачије него што он изгледа у стварности. Илузије
могу укључити сва чула, али најчешће захватају визуелна.
У свом раду користим огледало, као и очи лао неку врсту
огледала, да створим сопствени простор који не мора нужно
бити и рефлекија стварног простора који мислите да посматрате.
Мој простор представља савремено “огледало” које је повезано
са монтираном сликом стварности коју сви пажљиво креирамо
о себи на друштвеним мрежама. Суптилним интервенцијама у
оквиру свог уметничког стваралаштва покушавам да укажем на
промене којима смо изложени у оквиру динамичних социјалних
и политичких кретања савременог друштва. У својим радовима,
које изводим у различитим техникама, компонујем расуте
фрагменте приватне и јавне свакодневице. Ове слике само на
наизглед одишу миром и тишином, али у исто време крију
одређену недоследност која се не слаже са нашим уобичајеним
очекивањима.
Дуго се бавим проучавањем лица, очију и усана, као и за-
мрзнутим тренуцима која та лица представљају у времену и
простору. Следим сопствену илузију коју покушавам да пред-
ставим као истину и трудим се да збуним вас, посматраче, и
наведем вас да ми поверујете.
Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког
истраживања
Током студирања моје истраживање је претежно било везано
за аутопортрет. Овде аутопортрет има релативно значење, и на
неки начин представља, али не мора да подразумева, само(ре)
презентовање мог лика. Очи виде свет око себе, и истовремено
осликавају доживљаје истог тог света па тако имају двојаку улогу.
Аутопортрет махом настаје у одређеним фазама живота и може
бити говор ега који нам говори о сопственој несавршености.
Управо кроз кадар ока покушала сам да визуализујем сопствено
унутрашње стање, да заузмем став и да поставим питања себи
и свету око себе. Морам да признам да на самом почетку нисам
била свесна симболике које око у виду аутопортрета може да
представља. Једноставно, једног дана, поглед на мој одраз у
огледалу нагнао ме је да схватим да је управо мој лик оно што
желим да истражујем.
Људи се свакодневно суочавају са својим ликом у огледалу
било да им се он допада или не, и већина би, гледајући се,
волела да промени нешто на свом лицу и телу, па макар то
била и најмања, само њима видљива ствар. Живимо у свету у
коме нас са свих страна засипају рекламним порукама које
нам говоре како би заправо требало да изгледамо. Лица и тела
људи које виђамо на телевизији делују толико савршено да то
изгледа готово нестварно. Ми и сами знамо да је то једна врста
илузије коју нуде масовни медији, али ипак је прихватамо.
Покушавамо да достигнемо нестварна тела и лица које видимо
на екрану, што нам наравно не полази за руком. Све то ствара
једну врсту тескобе и нелагодности, па је зато мало оних који
су задовољни оним што виде у огледалу и који се као Нарцис 2)
заљубљују у свој лик. Око Божије заменило је око медија према
коме се сви сада управљамо и обликујемо своје мишљење и
морални став. Иако сматрам да је лепота неопходна, чини ми се
да живимо у друштву које не само да нон-стоп пропагира лепо,
него поставља и немогуће стандарде истог, просто захтевајући
да уђемо у калуп.
Дакле, где се ја као уметник у свему томе налазим? Можда
сам у нешто бољој позицији јер суочена са својим ликом имам
прилику и могућност да га, као нека врста пластичног хирурга,
мењам по свом нахођењу. Такође, имам слободу да представљам
само оне делове свог лица и тела који ми се највише допадају, па
чак да и њих изменим, уколико то желим. Морам да признам
да сам се ретко служила оваквим триковима и да сам на
платно махом преносила стварне елементе. Ипак, желела сам
да се допаднем. Сматрам да је одређена врста допадљивости у
уметности потребна. Слика код посматрача треба да изазива
одређену врсту емоције и мислим да је неопходно да она буде
позитивна. Данас се већина уметника служи провокацијом,
па не бирају да ли њихово дело изазива љубав, страх, мржњу,
гађење или било шта друго, битно је да публика одреагује. Зато,
када се данас погледам у огледало, запитам се, шта заправо
тражим и колико од тога што сам пронашла желим да пренесем
људима и свету око себе, како желим да они одреагују? Да ли је
аутопортрет студија моје личности или нека врста фантазије?
Све и јесте почело искључиво од једне врсте љубави према себи
и свом лику, због жеље да се и другима допаднем. Вероватно је
ту било и самољубља и уображености и других, у неку руку, не
баш позитвних особина. Можда сам само покушала да идем у
корак с временом и себе прикажем у најлепшем могућем светлу,
да се уклопим у сопствену илузију, и сакријем несавршености
којих сам била свесна. То је био почетак, почетак када нисам
баш много размишљала о томе да ли желим нешто да постигнем.
Било ми је довољно да што верније пренесем свој лик на платно
и да будем задовољна оним што он представља. Приказати
лепоту ради ње саме, дивити се, и пустити да јој се други диве.
_________________________
2) Син Кефиза и Лириопе, веома леп младић који се видевши свој лик у
потоку толико сам у себе заљубио да је од чежње за самим собом умро;
његов леш су после богови претворили у цвет који носи његово име;
фиг. човек заљубљен у самог себе, леп младић.
Јелена Војводић
Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког истраживања
Они који живе на прелазу из XX у XXI век, сведоче узбудљивом и
трансформативном периоду који мења цело човечанство, ”новом”
времену које, између осталог, доводи у питање јасну поделу
између локалног и глобалног, утемељености и мобилности, ра-
да и слободног времена, културе и спектакла. Ове промене
дешавају се под директним утицајем нових комуникационих
и надзорних система, потрошачког друштва, глобализације и
њене технологије – Интернета, који је у претходних двадесет
година премрежио целу планету, непрестано упирући наш
поглед ка рачунару или “паметном” телефону, односно ка екрану
и нашем сопственом одразу у њему. Мирјана Ђошић уметница
је која суптилним интервенцијама у оквиру свог уметничког
стваралаштва, указује на простор испред и иза екрана, као и
на различите промене које се у савременом тренутку дешавају
нама самима, нашем погледу и нашем доживљају заједнице.
Већ у Мирјаниним раним радовима појављују се одређени
поступци и мотиви које касније истрајно понавља и варира. То
се пре свега односи на кадрирање и увеличавање ока/очију и
посвећено занимање за перспективе, (не)посредовани поглед
и оптичку рефлексију. У својим радовима, које изводи уљаним
бојама, пастелом, колажом или комбинацијом све три технике,
она расуте и бројне фрагменте свакодневице или сећања изнова
компонује, отварајући нове перспективе, стварајући слике које
одишу миром и тишином, али које, у исто време, крију неку
недоследност или “неприродност” – поигравајући се на тај на-
чин са нашим уобичајеним претпоставкама и очекивањима.
У првој фази рада, врши пажљиви одабир из обиља својих и
туђих дигиталних слика, којима је изложена свакодневно и ко-
је лако и инстантно путују уздуж планете, потом кадрира и
значајно увеличава њихове детаље, уписујући у своје радове
дуго трајање времена, дословно стварајући “време за рефлек-
сију”, које нам данас, у ери површности и ужурбаности, чини
се, свима недостаје. Слике додатно колажира, додајући им фраг-
менте новина и реклама, аплицирајући на слику материјалност,
речи, боје и императиве “стварног” света. У центар компози-
ције најчешће поставља увеличане наочаре за сунце са ре-
флектујућом површином стакала, која служе као простор за
проверу реалности околне сцене и у оквиру којих се одиграва
визуелна игра коју остварује са посматрачем. Рефлексија ко-
ју видимо у стаклима наочара не представља увек реалан одраз
призора који се налази у околини, постајући на тај начин
“посебна” или “хибридна” реалност која само делује природно
и неупитно, указујући на то да привиди и симулације ствар-
ности постају стварније од стварности коју би требало да
одражавају. Како и сама уметница каже у једном тексту, наочаре
користи као “замену за очи и замену за огледало”, остављајући
простор за тумачење тог предмета као алузије на површину
екрана, данашњег “прозора у свет”, толико присутног, да се
на њега понекад више ослањамо него на сопствена чула и само
физичко присуство. Ново савремено “огледало” проналази
се у Мирјанином поигравању са псеудо-аутопортретом, уве-
заним са феноменом селфија (digital selfportrait – дигитални
аутопортет) и – често нарцисоидне и пажљиво колажиране
слике коју “правимо” о себи на друштвеним мрежама и другим
местима на Интернету. Можда највише у дослуху са временом
чине се оне слике на којима се кроз стакла наочара назире и
људско око – слике које наговештавају већ сазрелу технолошку
идеју посредованог погледа и визуелног умрежавања људског
погледа са екраном/интерфејсом.
Мирјана Ђошић и други савремени уметници, још увек
су привилеговани посматрачи света, и сами упућени на рад
са медијумом, вероватно су и најосетљивији на оптичке и
когнитивне промене које можда промичу другим људима. Као
конструктори неке ”друге реалности”, или деловања које дирек-
тно интервенише у реалност, они најбоље уочавају промене
парадигми као и правце кретања развоја технологије, која све
више узима учешћа у нашој субјективизацији.
Маја Олић
Рефлексија погледа
Као реакција на концептуализам, у другој половини двадесетог
века из уметничког истраживања израња хиперреализам који
је отворио многа питања о егзистенцији уметности и уметника
самог у универзуму као најшире схваћеном месту настанка.
Оспораван и осуђиван од многих критичара који су донели
пресуду да је то “уметност ћутљиве већине, то је уметност
егзалтације, прихватања и ласкања симболима и митовима
данашње Америке”, каже Ђ. Де Ђенова. До пре врло кратког
времена, сматран је хладним, такорећи заустављеним у занатској
перфекцији, наводно представљајући стварност истинитијом
од истините. Али, да ли је то заиста тако?
Да овај правац не укида комуникацију са духом сведочи и
опус Мирјане Ђошић којим се она представља јавности. На
први поглед, она нас обраћа Чаку Клоузу (Chuck Close) и ње-
говом тумачењу фотографије: “Многи верују да се на основу
једне фотографије може урадити само једна слика, међутим, на
основу једне фотографије може се урадити мноштво различитих
слика, као и на основу стварности”. Увеличавањем до размера
већих од природних он доводи у питање стварност приказаног
портрета. Мирјана иде још даље у својим истраживањима. Она
приказује целокупну видљиву стварност као одраз појавне то
јест видљиве стварности. Њена прецизна, префињена и тачна
моделација само је огледало иза кога стоје сва стања духа
младе уметнице кроз која она покушава да проникне на уској
стази препознавања – стварности око себе и стварности у себи.
Као у Веласкезовим дворским портретима када се уметников
аутопортрет скрива у огледалу наспрам модела, тако се и њен
одраз појављује у огледалу нечијег ока. Ако постулирамо да
су очи огледало душе, онда и њено и свако око постаје место
сусрета- брвно на ком се традиционални и модерни принцип
сучељавају без изгледа да ће неки од њих победити.
Из свега реченог, читање уметничког доживљаја који има-
мо пред Мирјаниним опусом, постаје далеко комплексније не-
го што су критичари крајем прошлог века сматрали. Није са-
мо занатско умеће оно што слику чини занимљивом. Иза те
савршености крије се сплет разноликих искустава која својим
значајем превазилазе појавну страну и откривају двокрилна
врата једног новог начина у обраћању себи и другима. У њему
доминантно место има човек, а светлост велеграда тек је одраз
на стаклу сунчаних наочара.
Весна Кнежевић
Мимин колач
Узмите фотографију, поцепајте је и наново наместите приказано,
добићете нову слику са финим белинама које спајају, то јест
раздвајају интегралну површину дајући приказу једно ново
виђење, уводећи ново значење у посматрани призор. Овај јед-
ноставни покушај да се остваре нова значења са још много
различитих ликовних поступака својствених колажу, укључију
асоцијативне могућности како ствараоца тако и конзумента.
У колажима се дешавају извесна чуда која реалном већ
виђеном отварају врата новог света. Сада нам из другог плана
који се само наслућује у својим могућностима долазе уствари
праве препоруке за гледање на ситуацију приказаног, какво је и
само поновно остварење личног поступка кроз лични доживљај
исцепкане стварности. Магичност и огромна освојена слобода
да се играмо реалношћу даје ствараоцу особине домишљатог
мудраца који тумба свет и поигравајући се реалним садржајима
у свом приказу остварује нове циљеве.
Ево, дошли смо управо до Миме и њене фине, страствене
разиграности у колажу. Својим финим дугачким прстима и
својим оштрим оком она путује пространствима туђих записа
о животу и свим различитим облицима појаве то јест белешки
живота, а онда она лагано и промишљено исеца оком, телом,
душом оно њој битно и тка, тка… И гле чуда, пред нама лагано
ниче нови живот, нове форме.
Александра В. Мокрањац
Кратка повест о три Mокрањца
Одакле отпочети повест о Василију Мокрањцу (1923-1984), ака-
демику САНУ, композитору, професору Факултета музичке умет-
ности у Београду, а тек потом и ону о Фондацији Василије Мо-
крањац, основаној недавне 2016. године? Можда, тек на први
поглед занемарујући Витгенштајново упозорење да се “знаци
питања не смештају довољно дубоко”, те ћемо се тој кључној
недостајућој запитаности затим, како је и ред, вратити… Но, у
моментима обележавања тридесет пет година од Василијевог
упокојења (1984-2019), започнимо сећање на њега управо од тог,
мимо свих препрека, ипак оствареног културолошког минимума
дужне пажње и памћења. Концертом Симфонијског оркестра
РТС, 31. октобра 2019, у Коларчевој задужбини, под диригентским
вођством Бојана Суђића, публика је била у прилици да при-
суствује меморабилној музичкој светковини, моно-ауторској ве-
чери симфонијске музике Василија Мокрањца.
Обележавање тридесет пет година од упокојења
Василија Мокрањца (1923-1984), 2019. године
Остварење амбициозног програма Фондације Василије Мокра-
њац, у виду овогодишњег (2019) обележавања тридесетпето-
годишњице упокојења Василија Мокрањца, не би било могуће
у њеном најзначајнијем и најзахтевнијем – крунском делу цело-
вечерњег симфонијског концерта, без институционалне и финан-
сијске потпоре. Након што је такво разумевање изостало прошле
године – те је завршно вече реномираних интерпретатора клавир-
ске музике на премијерном Василије Мокрањац Фесту 2018. –
било добротворни прилог свих пијаниста те осталих уметника,
учесника и суорганизатора, ове године, наишло се на разумевање
надлежних. Минстарство културе Србије подржало је пројект
Фондације Василије Мокрањац, пријављен на редовном конкурсу
намењеном за овогодишње реализације. Тако је Симфонијски
састав РТС-а, на челу са маестром Бојаном Суђићем, недавног
31. октобра (2019) извео избор из симфонијског опуса Василија
Мокрањца – његову Пету симфонију (1978), Поему за клавир
и оркестар (1983), са солистом Ратимиром Мартиновићем за
клавиром, и Свечану увертиру (1962). Мало је таквих концертно
продубљених извођења својих партитура Василије Мокрањац за
живота имао прилике да чује. Један од разлога је и тај што се данас
његов трагизам – боље разуме, како из визуре извођача, тако и
из редова публике. Разлози неспорно темељнији – ауторски и
уметнички – у загонетним су слојевима кондензоване музичке
експресије што сеже до најчистијих дубина Василијевог мисаоно-
музичког универзума. Према речима музиколога Горда-не
Крајачић, Василијево “Из тмине појање”, мокрањчевско-наста-
сијевићевско – “Ни реч, ни стих, ни звук – тугу моју не каза” –
што се из њега отимало као крик – прожело је како изведбу
једноставачне Пете симфоније, тако и Поеме за клавир и оркестар
у рафинираном пијанистичком тумачењу солисте Ратимира
Мартиновића, да би местимично устукнуло пред повременим
непатвореним прозрацима ведрине снажног, “огромног инстру-
менталног набоја мајсторски написане и изведене Свечане увер-
тире Василија Мокрањца.” 1)
Програмом обележавања тридесетпетогодишњице упокојења
Василија Мокрањца, предвиђено је и одржавање ауторске вече-
ри камерне музике, за које се још чека тачан датум и место
одржавања. Затим, почетком децембра очекује се и представљање
компакт диска Целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца
у извођењу пијанисте Ратимира Мартиновића, који, подсетимо –
једини има у свом репертоару овако захтеван програм.
Напокон, престижна Галерија САНУ, 24. децембра (2019) би-
ће домаћин пијанисткињи Сањи Бизјак, добитници Дипломе
Фондације Василије Мокрањац, увршћеној у званични програм
доделе признања Међународног такмичења Музичке омладине
2019. године.
Завршни пасус приказа Марије Адамов о завршној вечери
‘54. Мокрањчевих дана’ у Неготину, затвориће на свој начин
круг значења, зрачења и обележавања годишњица – сто пете
од упокојења Стевана Мокрањца и тридесет пете од упокојења
Василијевог. Као бисер потпуно астралне тонске и духовне ле-
поте и изражајности, уздижући се до васионских сфера, склад-
них и проосећаних хармонија и задржаних завршних “уздаха”,
зазвучала је “Вјечнаја памјат” Светлане Максимовић, чије се
премијерно представљање, као композиторкин помен и омаж
њеном професору, великану српске музике двадесетог века,
Василију Мокрањцу, управо савршено надовезало на одломак из
Опела Стевана Мокрањца.
* * *
Постојање три Мокрањца у култури и музичкој баштини Србије
– Стевана, потом његовог синовца Јована, и Јовановог сина Ва-
силија, истакнутих посленика српске музичке уметности – не
престаје да збуњује ни стручњаке из најуже области (музикологе,
историчаре музике, музичке педагоге… ствараоце и извођаче),
а камо ли не мање упућену публику. Осветлимо у најкраћем
њихове личности и улоге у стварању заоставштине уметничке
музике Србије, што се и њиховим деловањем убраја у допринос
Планетарних размера.
Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)
“Забележено је” – подсећа академик Димитрије Стефановић – “да
се први клавир у Београду појавио 1824. године, дакле – само
тридесет две године пре Мокрањчевог рођења. Београдско пе-
вачко друштво основано је 1838. када је увођење четворогласног
хорског црквеног певања у православним црквама у Трсту и Бечу
наишло на анатему Цариградске патријаршије. У Београду је
вишегласно хорско певање почело да се уводи прво на немачком
и француском језику. Шездесетих година […] [двадесетог] века,
освртали су се у Београду за онима који су носили виолину или
учили музику и називали су их ‘циганима’. А у [исто] то време,
1862. године Корнелије Станковић објавио је у Бечу прво нотно
издање Литургије.” 2)
Родоначелник лозе у настајању, Стеван Стојановић Мокрањац
(1856–1914), био је ренесансно свестрана стваралачка личност.
Рођен у Неготину, у Кнежевини Србији, високошколско образо-
вање стицао је на конзерваторијумима у Минхену, Риму и Лајп-
цигу, богатећи се и искуствима тамошњег развијеног музичког
живота. Интимно пасиониран мелограф са током живота са-
купљених око четристо шездесет записа народних песама, постаје
диригент Београдског певачког друштва (1887), аматерског хора с
којим, довевши га на висок уметнички ниво – прославља српску
музику на гостовањима у градовима Европе и Русије (1893-
1911). Један је од оснивача и директор Српске музичке школе у
Београду (1899, данас – Музичка школа Мокрањац) и предани
учесник у раду Српског гудачког квартета (од оснивања 1889),
првог ансамбла те врсте у Србији. Надахнут композитор, аутор
је Опела у фис-молу (1888), Литургије Светог Јована Златоустог
(1895), Две песме на Велики петак, Акатиста, Тебе Бога хвалим и
Три статије на Велику суботу. Сачинио је и уџбенике црквеног
појања – Осмогласник (1908) и Опште појање. Нашој лаичкој
јавности, Стеван Стојановић Мокрањац најпознатији је до данас
по својих јединствених петнаест Руковети, што се сматрају
каменом темељцем српске уметничке музике.
Велики, готово несамерљив пут прешао је први Мокрањац, да
будућност српске уметничке музике измести из средине богате
само аматерском љубављу – у већу извесност њеним просвећеним,
професионалним бављењем. Попутнина Стеванова на том путе-
шествију, што за њим оста и као вечит траг – беше тек “Мело-
дија, као срма, као најчистији извор горски. Ниједне немоћи
ни […] [уметничке недоречености] у њој. Та је мелодија, неспорно
народна, готово граждански млада, заводљива и знатижељна.
Она се пробија у слатко и племенито забрањено, то је она Сербија
што се из крвавих мука пела новим вредностим у сусрет, не
заборављајући клепала Атоса, трпељивост и молитвено надахну-
_________________________
1) Гордана Крајачић, “Вече Василија Мокрањца”, Политика број 38068
година CXVI Београд, уторак 5. новембар 2019, ‘Култура’, стр. 12.
2) Академик Димитрије Стефановић, музиколог, “[Беседа на отварању]
XIV Мокрањчевих дана (1979)”, Баштиник – Годишњак Историјског
архива у Неготину (Неготин: Историјски архив, 2006), 41.