Кружиле су беле и црне овце, о, како су кружиле беле
и црне овце трагом вучије крви. Ходале су са
скривеним небом у себи и несазнајном душом
да је неки чудан демон... демон именом својим
непретвореним... извесни демон је у њима мирисао
ружу дивљег кестена. То је смрад великог брђанина,
назовимо га Сократ, бриљантног баснописца који
је у свакој прилици
говорио да воли
да збија помало неслане а тако захвалне шале
на рачун стварно трудних жена.

Неко је вриштао гласом пренапрегнутог века,
новорођенче, управо! Неко је угледао крваво
новорођенче помахнитало у плачу!
Неко се радовао сузама радосницама
и започео да пише прави почетак
великог
епа. Али негде... ту је... смртоопис
врелог огња, његовог леденог брега и
њихове свагдашње потаје. Негде,
ту је, стварно!

У мало-великом, у свету томе постоји
стаза коју заоравају, по којој мокре, по
којој мокре, по којој стварно ходочасници
мокре. Постоји и углачана стаза
над којом се крвоследници надмећу и
над којом,
над којом осионе причалице тако
вртоглаво бдију.

Мртве овце: заклане, искасапљене, непоједене,
остављене, издробљене, овековечене.
Оне су и данданас, управо тако,
Хермесове љубавнице!

Моја ватра

Сам сам и разговорљиво свој и у томе нема ничег
лошег. Право ће чудо бити када у светлој будућности
мрака живог себе поделим са другим. Значи, треба да
сретнем неког које прилика са својим лицем и ко
зна чијим наличјем.

Његово лице изгледа нестрпљиво, прикрива бол који
је чини сјајним аметистом. Несигурно показује то што
је спасоносна, способна звезда великог хода. И верује!
Верујем и ја! Ја верујем у човечанство њене седе власи
која прецизно збори.

Постоје још неке прилике које изгледају као привид и
служе да импресионирају огледало. Огледалце, огледалце,
кажи ми, Бога ти, кога амбициозно притиска слатка,
паперјаста слобода? Твоја ватра је празни понор моје
изазване ватре! Моја ватра: неосветљени предео
свакодневне тајне.

Огледалце, огледалце:
ја јесам сам и разговорљиво и зачудно свој, у празној
соби неко ми сигурно прилази носећи страшну олују
још страшније испуњености.

(Често) спомињање историје

Делимиру Решицком
Све је почело у најдубљим понорима
временског дела који се назива истинска
коб, та зла је коб вазда јасна, недвосмислена,
жигосана, појединачна као и сам самцити Бог,
кажеш ми. Нешто мало касније у
опседнутом граду чули су се умирујући
крици одсечених језика, љубичастих наречја,
јуродивих погледа, хроме историје, и вечности,
и вечности, него шта!

Вечни град?! Недосањани сан?! У
његовој непојамној дубини само скелети костију
не ломе неко бивше битисање и човеков
човек умљем простире неумље.

Испред њега, испод вечног града, испред његовог
града, у његовој дубини, уствари, у њој, у муку
који се именује именом својим птичурине,
пацови, бауљине, недовршени људски измет, балаве
змије у клупку спаривања, множе пустош од
кидања, пуст од памћења.

Самоћа

Нико, ама баш нико не може да објасни
моју бесомучну жеђ као сталну и
вечиту радозналост која је
озбиљно важнија од чарног живота. Она
блиставо настаје зато што ће се
неподношљиво изгубити у поплави таквих
потпуности, врло моћних, опет ће
изронити удахнувши ваздух, појавиће се
као жестока последица мрака и светлости,
стање од јуче и
од сутрашњих и преко тога, уживања.

То је немарно и намерно варварски
неограничено, забринуто, индивидуално,
деградирано а крвожилно. Постоји
само испљувана сметња, препрека,
о, тако превелика, прећутани океански јаз,
мук да је бити сам исто што и поново
наћи себи себе самог.