С путељка у страни

Мелвил
Класик. Читати, болестан, због лека,
као што гледам на кутак домаћи,
ил’ на град неки који ме не чека
а у ком могох топлину пронаћи.
Такви ликови, то бескрајно море,
брод, где ограда, тек, од смрти дели,
с ливада су где нам душе горе
ил’ гаја оног где смо се попели
ко деца, да се први пут љубимо.
Па чудимо се, плод суза и рана,
како нас није до сада убио.
Од сузе нема дубљег океана.
И ако на њој живот не губимо,
и не постоји земља обећна.

Баљковац
Дан напукао бојом млечном.
Гробље крај пута: сјај капела.
Међ’ Белошевцем и Ердечом
успон главе, без земног тела.
Плацеви, нове куће. Дела
савршена, у сну предвечном.
И трошна кућа накрај села,
што беше школом и претечом.
Ограде тихе, мар откоса,
за мене, и не тек за мене,
ту су лепоти да прислуже.
Говори све, не без поноса,
да ништа није без намене:
живот је нешто од нас дуже.

Денковац
На Дуленки смо били, на Дуленки.
Млади и лепши од свежих евенки.
Купали смо се, тада, скоро голи:
радости само човек нек се моли.
И прскали смо слаповиту воду
поверовавши, напокон, Господу
јер успео је, пре но нас умори,
такву лепоту на свету да створи!
Али и човек ствара. Над брзаком
на просветљеност неко беше лаком,
на ово дивно осамито место,
препуштајући човечанству ресто:
тако си никла, црквице под сводом,
да будеш једно с ливадом и водом.
Не морам ући. Могу ван да стојим,
да векове у поклоништво бројим
јер говориш ми, цркво, од искони
да је ту душа могла да се склони.

Чомића вила
Овде је некад била породица.
Авлија, дом, с бунаром испред дома.
Ал’ отишло се. И другде продиса
човеков живот неуништив, ломан.
То што остане мучи нас: да л’ вреди?
За шта се суза на хиљаде проли?
Смисао друкчи придаје победи:
од празне куће сваки гроб је бољи.
Говори шупљи, окаснела правда,
ниједна врата да задрже дах,
ниједан прозор свемир да отвори.
Шикара само. И врзина. Мада,
локва у коју неопрезно стах
сад зену неке скитнице прогори.

Годишњица
Кајсија се повија
од рода и цвета.
Моја нана Софија
ко да под њом шета.

Испод трема избице
поверих се нани.
Све се чини избиће
с путељка, у страни.

Још се није распала
слика: кад је свето.
А у гробу заспала,
двадесето лето.