13.
Владимир Јагличић

С путељка у страни

Мелвил
Класик. Читати, болестан, због лека,
као што гледам на кутак домаћи,
ил’ на град неки који ме не чека
а у ком могох топлину пронаћи.
Такви ликови, то бескрајно море,
брод, где ограда, тек, од смрти дели,
с ливада су где нам душе горе
ил’ гаја оног где смо се попели
ко деца, да се први пут љубимо.
Па чудимо се, плод суза и рана,
како нас није до сада убио.
Од сузе нема дубљег океана.
И ако на њој живот не губимо,
и не постоји земља обећна.

Баљковац
Дан напукао бојом млечном.
Гробље крај пута: сјај капела.
Међ’ Белошевцем и Ердечом
успон главе, без земног тела.
Плацеви, нове куће. Дела
савршена, у сну предвечном.
И трошна кућа накрај села,
што беше школом и претечом.
Ограде тихе, мар откоса,
за мене, и не тек за мене,
ту су лепоти да прислуже.
Говори све, не без поноса,
да ништа није без намене:
живот је нешто од нас дуже.

Денковац
На Дуленки смо били, на Дуленки.
Млади и лепши од свежих евенки.
Купали смо се, тада, скоро голи:
радости само човек нек се моли.
И прскали смо слаповиту воду
поверовавши, напокон, Господу
јер успео је, пре но нас умори,
такву лепоту на свету да створи!
Али и човек ствара. Над брзаком
на просветљеност неко беше лаком,
на ово дивно осамито место,
препуштајући човечанству ресто:
тако си никла, црквице под сводом,
да будеш једно с ливадом и водом.
Не морам ући. Могу ван да стојим,
да векове у поклоништво бројим
јер говориш ми, цркво, од искони
да је ту душа могла да се склони.

Чомића вила
Овде је некад била породица.
Авлија, дом, с бунаром испред дома.
Ал’ отишло се. И другде продиса
човеков живот неуништив, ломан.
То што остане мучи нас: да л’ вреди?
За шта се суза на хиљаде проли?
Смисао друкчи придаје победи:
од празне куће сваки гроб је бољи.
Говори шупљи, окаснела правда,
ниједна врата да задрже дах,
ниједан прозор свемир да отвори.
Шикара само. И врзина. Мада,
локва у коју неопрезно стах
сад зену неке скитнице прогори.

Годишњица
Кајсија се повија
од рода и цвета.
Моја нана Софија
ко да под њом шета.

Испод трема избице
поверих се нани.
Све се чини избиће
с путељка, у страни.

Још се није распала
слика: кад је свето.
А у гробу заспала,
двадесето лето.

Слични текстови


Ранко Јововић
Вијенац

Драган Лакићевић
Породични албум

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026