Александар Хемон
Црна фантазија
Шта је надахнуло неизрециве злочине Радована Караџића? Пре-
ма речима Александра Хемона, одговор је дубоко уткан у српску
уметност и историју.
Октобра 14. 1991. године Радован Караџић је говорио на седници
босанско-херцеговачког парламента, на којем је расправљано о
референдуму за независност Босне и Херцеговине од остатка
Југославије. Караџић је био тамо да упозори чланове парламен-
та да не прате на ”аутостради пакла и страдања“ Словенце и
Хрвате који су се одвојили од Југославије почетком те године.
Он је грмео: ”Немојте да мислите да нећете одвести Босну и
Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак јер
муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овде“. Од
почетка до краја свог говора, препуног грдњи, хватао се за ивице
говорнице као да жели да полети на своје слушаоце, а онда би се
одупрео о њу и прорезао кажипрстом ваздух чим би рекао ”не-
станак“. Босански председник, Алија Изетбеговић, муслиман
пореклом, био је видно нерасположен.
То је била сензационално изговорена беседа, ако не и да се
крв заледи у жилама. Караџић, који је ухапшен прошле седми-
це након 13 година скривања, тада је био председник тврде стру-
је националне Српске Демократске Странке која је, већ тада,
управљала делом Босне, чију су већину чинили Срби, али он
није био члан парламента, нити је имао бирачко место. Сама ње-
гова појава чинила је парламент слабим и неважним; а он је био
заштићен доминантно српском Југословнеском народном арми-
јом, и говорио је из позиције неоспориве моћи над животом и
смрти људи које је парламент представљао.
Гледајући снимак вести о овом догађају, моји родитељи и ја
нисмо на почетку могли да схватимо шта је он мислио рећи када
је говорио о ”нестанаку”. За секунду смо се надали блажем, мање
застрашујућем тумачењу те речи – можда је мислио ”историјска
неважност”? Оно што је он говорио је било ван наше способ-
ности просечне замисли, и далеко преко уобичајне нормално-
сти за коју смо се очајнички држали док је рат прелазио преко
наших безначајних живота.
Онда сам разумео да је он махао штапом геноцида испред
босанских муслимана, док је неукусна шаргарепа представљала
њихов једини извор опстанка. ”Немојте ме терати да то радим”,
у суштини је то говорио, ”ја ћу се осећати као код куће у паклу
који направим за вас“.
Парламент је коначно закључио да је референдум најбољи
излаз. То се десило фебруара 1992. године; Срби су га бојкотовали
док је већина Босанаца гласала за независност. У марту су пос-
тављене барикаде на улицама Сарајева, док се пуцњава могла
чути са оближњих планина. У априлу су Караџићеви снајпери би-
ли уперени у мирољубиве антиратне демонстрације које су се
одржавале испред зграде парламента и две жене су страдале.
Другог маја Сарајево је било одцепљено од остатка света и нај-
дужа опсада у модерној историји је започела. До краја лета, ско-
ро свака насловна страна новина у свету је објавила слику из
српских кампова смрти. А то је трајало и превише дуго.
Јако је мала шанса да би Караџић са задовољством успорио
аутостраду пакла и страдања, не битно од исхода парламентарне
седнице. Машина нестанка је већ почела да се обрће, и све је већ
било на свом месту спремно за геноцид, чији једини циљ није
само био уништење и премештање босанских Муслимана, него
и неопозиво уједињење Срба и њихових етнички чистих земаља
у једну Велику Србију. После сам се питао зашто је уопште ис-
ценирао тај говор испред парламента када мир и коегзистенција
никад нису представљале могућност у његовим очима. Зашто се
упоште и трудио?
Поента тог говора, на крају сам закључио, бил је сам говор.
За нас многе неупућене, који смо били заинтересовани за мир
и коегзистеницију, рат у Босни је већ започео а Караџић је већ
био у улози коју је требао да одигра током рата, и то је трајало
све док није био смењен 1996. године са чела српског политичког
вође и његовог следећег живота проведеног у бекству. Његово
дело је значило много мање за обседнути босански парламент
него за патриотске Србе коју су ово гледали путем малих екрана,
спремно очекујући да се упусте у епски пројект који изискује
жртву, убиство и етничко чишћење.
Караџић је показивао својим људима да је он отпоран и одлу-
чан вођа, а при том нити безуман нити неразуман. Он је покази-
вао да рат не би био брза одлука с његове стране, док је притом
схватао колико је неминован и неизбежност геноцид. Ако је
постојао посао да се изврши, он је био спреман да га одради не-
поколебљиво и немилосрдно. Он је био вођа који ће их водити
кроз пакао убиства све до земље где их очекује почаст и спас.
Калуп по којем је Караџић направио своју улогу вође је
лежао у епској песми Горски вијенац Петра Петровића Његоша.
Песма објављена 1847., је дубоко уткана у традицију српске епске
поезије и представља основни текст на којем се гради српски
културни национализам. Догађаји се дешавају у 17-ом веку, а
главни лик је владика Данило, владика и господар Црне Горе,
једина српска територија у то време која није била окупирана
свемоћним и свепрестижним Османлијским царством. Владика
Данило има проблем: Неки црногорски Срби су прихватили су
ислам. По његовом мишљењу ону су били петоколонаши турски
Ратом Будни
Хемонов/Демонов гебелсовски агитпроп
Шта је надахнуло неизрециву хајкашку мржњу Александра
Хемона? Према речима Ратома Будног, одговор је дубоко ут-
кан у презир квинслинга према народу и култури у којима је об-
разован и васпитан.
Дана 6. aвгуста 2008. Александар Хемон писао је у канадским но-
винама ”Национал пост”, у којима је ликовано над хапшењем Ра-
дована Караџића. Хемон је свој избеглички статус и своју задату
књижевност и новинарство инструментализовао додворавањем
водећим земљама у креирању тоталитарног Новог светског по-
ретка и подржавањем распарчавања преосталих српских зема-
ља, још неочишћених од Срба после одвајања Црне Горе, као и
Новим поретком наречене НАТО државе Косово.
Недељу дана пошто је Караџић ухапшен, Хемон је грмео у ка-
надском ”Национал посту” (као прави хајкачи, илити филистри,
који су тражили да се Христос разапне) да је Караџић пропове-
дао ”пакао” и ”можда нестанак муслиманског народа” у Босни и
Херцеговини. Као верни слуга Новог светског поретка није за-
боравио да се присети ни Радовановог кажипрста који је ”пре-
резао ваздух” у миомирисној атмосфери босанског парламен-
та, ни најситније црте лица ”видно нерасположеног босанског
председника, Алије Изетбеговића.”
Промакло му је да упамти како је Караџић молио да не увлаче
Босну и Херцеговину у грађански рат и тврдио да не може бити
мирног отцепљења ове федералне јединице од Југославије без
сагласности сва три конститутивна народа који у њој живе, на-
рода који су различити по нацији, вери и култури. Заборавио је
и да помене да се већ био упарио босанскохерцеговски двојац
против српског народа и да су се зелени барјаци и шаховнице
вијорили по свим чукама Босне и Херцеговине, а по свим тара-
бама и тунелима писало СДА, ХДЗ и оно злогласно ”СРБЕ НА
ВРБЕ”, које је ледило крв у потомцима Срба који су одрасли без
без дека и бака, многи и без родитеља, јер су доследно очишће-
ни у фашистичком рату половином минулог века уз помоћ збра-
тимљених усташа и ханџардивизлија ”лијепе наше” НДХ. И у
најновијем грађанском рату у Босни и Херцеговини муслиман-
ски поглавник Изетбеговић се удружио са хрватским поглавни-
ком Комшићем да прегласају Србе, иако је насилно осамостаљена
Хрватска већ водила рат против својих држављана Срба да их
тридесетпроцентно очисти из Хрватске. Заборавио је овај фари-
сеј да помене и фундаменталистичку ”Исламску декларацију”
Алије Изетбеговића. Заборавио је да наведе да су већину ста-
новништва Југославије чинили Срби, али није заборавио да ис-
такне да су ”већину у ЈНА чинили Срби”.
”Гледајући снимке вести” са седнице босанскохерцеговачког
парламента господин Хемон и његови родитељи су се питали
шта је Караџић ”мислио рећи када је говорио о нестанку” и, пос-
ле ”надању блажем”, закључио да је то што је ”он говорио било
ван наше способности просечне замисли, и далеко преко уоби-
чајене нормалности за коју смо се очајнички држали док је рат
прелазио преко наших безначајних живота”. А писац ових ре-
дова се у исто време питао са својом децом и женом: ”Што овај
Ђерзелез гура те несретне народе у рат који му већ пламти, на
најбруталнији начин, у суседству?” Иако сам избегао из Сарајева
још далеке 1974. због бруталног спровођења у дело Алијине фун-
даменталистичке Деклерације и префарбавања свега у ”зелено”
од стране муслиманских национал-комуниста на власти, бринуо
сам о тим народима јер сам међу њима провео најлепше године
дечаштва и младости, а породице моје сестре и брата остале су
и даље међу њима. То што муслимански и хрватски прваци у
босанскохерцеговском парламенту гурају већ завађене народе у
рат било ми је ван здраве памети, а не само ”ван наше способно-
сти просечне замисли и далеко преко уобичајене нормалности”,
како то квинслишки замотава госпон’ Хемон.
Не чудим се опскурној машти г. Хемона када домишља Кара-
џићеве неизговорене мисли: ”Ја ћу се осећати као код куће у пак-
лу који направим за вас”, док га је гледао за парламентарном
говорницом како моли за миран останак у Југославији. Не чу-
дим се јер доживљавам Хемона као хајкача коме добро плаћају
да напише задати чланак недељу дана после хапшења Караџића,
да би се и у Вашингтону и Отави додворио ловцима чији су бом-
бардери немилице сручивали бомбе по српском народу и у Ре-
публици Српкој и у Србији. Његов квинслиншки его говори: ”Ја
се осећам као код куће служећи, предано и одано, у агитпропу
Америке и њихових новина у паклу који сам направио за вас,
српски сужњи, којима ми судимо и владамо”.
И онда г. Хемон одахне: ”Парламент је коначно закључио да
је референдум најбољи излаз”, а ми додајемо: да се народи Босне
и Херцеговине гурну у међусобни рат до истребљења, уз скупо
плаћено америчко, европско, исламско и – хрватско оружје. И
онда, кобајаги, чуди се што су Срби тај референдум бојкотовали.
Најуспештнији је Хемон, чланкописац канадског ”Национал
поста”, у тенденциозном чешњању реса на опраном ћилиму пос-
ле извршеног злочина. Ни на крај памети му нису бројке сто-
тине хиљада младића који су устрељени у овом наказном гра-
ђанском рату само зато што је Алија хтео да практикује своју
Деклерацију. Не помиње ни децу, девојке, младиће и беспомоћне
старце, којих су више устрелили муслимански снајперисти у
Сарајеву током рата него све српске мине, ракете и бомбе које су
Вјекослав Вукадин
Есеј о Људима
Ових дана, на моју велику радост, добио сам очекивани 2/3 број
вашег часописа ”Људи говоре”. Одмах сам почео с читањем. Већ
након летимичног прелиставања, закључих да се ради о ваљано
уређеном часопису за књижевност и културу. Проза, поезија,
есеји и критика, разговори, прећутана књижевност, они који до-
лазе, језик и писмо, прећутана историја, тренутак историје, стран-
ци о Србији, прича о уметнику, прича о задужбинару и полеми-
ке и одјеци – широко поље разноврсних тема које су у овом броју
часописа окупиле велики број звучних књижевних стваралаца,
како из матице, тако и из расејања.
Драго ми је да се, баш у ери интернета и разних електронских
часописа, појавио овакав, класични књижевни часопис. Као све
добре књиге и он нуди изузетно вриједан садржај. Његовој до-
падљивој форми допринијело је и проницљиво графичко рјеше-
ње насловне стране.
Између поглавља одређених тема своје мјесто нашло је три-
наест репродукција слика академског сликара Ђура Лубарде:
(”Кишна јесен – Водно”, акрил на платну; ”Дринска визура”, аква-
рел; ”Јахоринска рапсодија”, суви пастел; ”Забрђе”, уљни пастел;
”Иза Греде Оштре сунце», суви пастел на картону; ”Вајање свје-
тлости”, уље на платну; ”Жута греда”, акрил на платну; ”Београд-
ске визуре”, уље на платну; ”У плавим стазама”, суви пастел; ”До
црвена греда”, пастел микс; ”Зелени долови”, суви пастел; ”Модро
око”, суви пастел; ”Уз ловћенске стране”, суви пастел).
Овај број је уредник с правом започео са рубриком прозе.
На почетку је прича ”Вампирска деца” Милорада Ђурића која је
веома успела алегоријска и метафорична слика генерације која
води савремена душтва у свим српским земљама. Ту су и кратка
прича ”Свети Ђорђе и везир” изузетног српског писца Жељка
Продановића са Новог Зеланада, актуелана и модерна новела
Небојше Радића, професора са Кембриџа, и почетак романа у
наставцима Радомира Батурана.
Прве две објављене главе романа у наставцима ”Кукстос
Мемезија бележи” прочитао сам неколико пута. У ”Напомени
приређивача” аутор пише о настанку овог романа који је за-
почео 1976, под радним насловом ”Путуј, игумане”. Како каже
писац, рукопис је више пута прерађиван. Друга верзија романа
носи другачији наслов ”Кустос бележи”. Трећа верзија, аутор
се нада – и коначна, остаје при наслову приче из ”Браничева”
”Кустос Мезезија бележи”. До имена кустоса и драгоцене додатне
грађе писац је дошао у Канади 1996. године, прве године његовор
добровољног изгнанства. Ту нову грађу дотурио му је ”јуродиви
избјеглица из Сарајева, Богумил Копиловић”. Његова магне-
тофонска трака, коју је снимио у подруму Земаљског музеја у
Сарајеву, забиљежила је казивање кустоса Мезезије. Вјероватно
је Богумил стекао наклоност према писцу оног тренутка када
се Батуран умијешао у жучни разговор Богумила и бошњачког
избјеглице Екрема Балије о бошњачком и српском народу и отре-
сито негирао потурице, новонастале Бошњаке. Писац у напо-
мени каже: ”У жељи да останем интелектуално поштен и као
писац, с пијететом према Богумилу и вама, читаоцима овог ро-
мана, текст кустоса Мезезије са траке штампаћу под наводни-
цима, Богумилове коментаре курзивом, а моја досањавања нор-
малом. И Антоније Мезезија, кустос, чији је текст Богумил, кон-
зерватор – оба из Земаљског музеја у Сарајеву – учитао у магне-
тофонску траку, били су ијекавци, а ја сам екавац. И по томе
ћете разликовати наше текстове.”
”Напомена првог читача” – У овом дијелу Богумил каже:
”Ево вам читам и снимам на магнетофонску траку у каменом
гробу из Родопоља у подруму Земаљског музеја у Сарајеву док
и мене и овај саркофаг не прекрати ракета зараћених милиција
и војски муслиманских, српских и хрватских, или пристигли
мухаџедини из Авганистана. Елем, свједочим из овог гроба оно
што кустос Антоније Мезезија биљежаше мјесецима на овом
џиновском подсјетнику.”
У двије главе овог необичног романа у наставцима Радомир
Батуран, како је и обећао у напомени, уплиће три казивања у
једну причу. Најважније му је оно што казује ”оронули кустос
Антоније Мезетија” који ”фантазмагорично оживљава легенду
и историју својих предака у подруму Земаљског музеја у Сара-
јеву док зараћене милиције и војске трију закона истог народа
(православног, католичког и исламског) својим савременим арти-
љеријама разарају град”. За ту бајковиту историјкку причу кус-
тоса Мезезије из 663. године писац умјесно веже своје изузет-
не описе амбијента, из којег се оглашава стално присутни Богу-
милов глас који свједочи о кустосовим забиљешкама Препли-
тањем временских сфера – далеке прошлости и новонасталог гра-
ђанског рата у Босни и Херцеговини, уз проницљиве коментаре,
Батуран расвјетљава неке историјске нејасноће и наметнуте исто-
ријске фалсификате. Мезезија одмотава клупко историје изно-
сећи мноштво важних историјских чињеница. Ту су датуми, го-
дине, епохе, цивилизације; протагонсти минулих вјекова: царе-
ви, егзарси, црквени великодостојници, војсковође, ратници, за-
вјереници, робље, народи, државе, градови, тврђаве, морске луке,
поморске флоте зараћених страна.
Стални сукоби, ратови, издаје, завјереничка убиства. Вјечита
човјекова тежња да се домогне власти, да стекне богатство и да
царује над другима.