Црна фантазија

Шта је надахнуло неизрециве злочине Радована Караџића? Пре-
ма речима Александра Хемона, одговор је дубоко уткан у српску
уметност и историју.

Октобра 14. 1991. године Радован Караџић је говорио на седници
босанско-херцеговачког парламента, на којем је расправљано о
референдуму за независност Босне и Херцеговине од остатка
Југославије. Караџић је био тамо да упозори чланове парламен-
та да не прате на ”аутостради пакла и страдања“ Словенце и
Хрвате који су се одвојили од Југославије почетком те године.
Он је грмео: ”Немојте да мислите да нећете одвести Босну и
Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак јер
муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овде“. Од
почетка до краја свог говора, препуног грдњи, хватао се за ивице
говорнице као да жели да полети на своје слушаоце, а онда би се
одупрео о њу и прорезао кажипрстом ваздух чим би рекао ”не-
станак“. Босански председник, Алија Изетбеговић, муслиман
пореклом, био је видно нерасположен.
То је била сензационално изговорена беседа, ако не и да се
крв заледи у жилама. Караџић, који је ухапшен прошле седми-
це након 13 година скривања, тада је био председник тврде стру-
је националне Српске Демократске Странке која је, већ тада,
управљала делом Босне, чију су већину чинили Срби, али он
није био члан парламента, нити је имао бирачко место. Сама ње-
гова појава чинила је парламент слабим и неважним; а он је био
заштићен доминантно српском Југословнеском народном арми-
јом, и говорио је из позиције неоспориве моћи над животом и
смрти људи које је парламент представљао.
Гледајући снимак вести о овом догађају, моји родитељи и ја
нисмо на почетку могли да схватимо шта је он мислио рећи када
је говорио о ”нестанаку”. За секунду смо се надали блажем, мање
застрашујућем тумачењу те речи – можда је мислио ”историјска
неважност”? Оно што је он говорио је било ван наше способ-
ности просечне замисли, и далеко преко уобичајне нормално-
сти за коју смо се очајнички држали док је рат прелазио преко
наших безначајних живота.
Онда сам разумео да је он махао штапом геноцида испред
босанских муслимана, док је неукусна шаргарепа представљала
њихов једини извор опстанка. ”Немојте ме терати да то радим”,
у суштини је то говорио, ”ја ћу се осећати као код куће у паклу
који направим за вас“.
Парламент је коначно закључио да је референдум најбољи
излаз. То се десило фебруара 1992. године; Срби су га бојкотовали
док је већина Босанаца гласала за независност. У марту су пос-
тављене барикаде на улицама Сарајева, док се пуцњава могла
чути са оближњих планина. У априлу су Караџићеви снајпери би-
ли уперени у мирољубиве антиратне демонстрације које су се
одржавале испред зграде парламента и две жене су страдале.
Другог маја Сарајево је било одцепљено од остатка света и нај-
дужа опсада у модерној историји је започела. До краја лета, ско-
ро свака насловна страна новина у свету је објавила слику из
српских кампова смрти. А то је трајало и превише дуго.
Јако је мала шанса да би Караџић са задовољством успорио
аутостраду пакла и страдања, не битно од исхода парламентарне
седнице. Машина нестанка је већ почела да се обрће, и све је већ
било на свом месту спремно за геноцид, чији једини циљ није
само био уништење и премештање босанских Муслимана, него
и неопозиво уједињење Срба и њихових етнички чистих земаља
у једну Велику Србију. После сам се питао зашто је уопште ис-
ценирао тај говор испред парламента када мир и коегзистенција
никад нису представљале могућност у његовим очима. Зашто се
упоште и трудио?
Поента тог говора, на крају сам закључио, бил је сам говор.
За нас многе неупућене, који смо били заинтересовани за мир
и коегзистеницију, рат у Босни је већ започео а Караџић је већ
био у улози коју је требао да одигра током рата, и то је трајало
све док није био смењен 1996. године са чела српског политичког
вође и његовог следећег живота проведеног у бекству. Његово
дело је значило много мање за обседнути босански парламент
него за патриотске Србе коју су ово гледали путем малих екрана,
спремно очекујући да се упусте у епски пројект који изискује
жртву, убиство и етничко чишћење.
Караџић је показивао својим људима да је он отпоран и одлу-
чан вођа, а при том нити безуман нити неразуман. Он је покази-
вао да рат не би био брза одлука с његове стране, док је притом
схватао колико је неминован и неизбежност геноцид. Ако је
постојао посао да се изврши, он је био спреман да га одради не-
поколебљиво и немилосрдно. Он је био вођа који ће их водити
кроз пакао убиства све до земље где их очекује почаст и спас.
Калуп по којем је Караџић направио своју улогу вође је
лежао у епској песми Горски вијенац Петра Петровића Његоша.
Песма објављена 1847., је дубоко уткана у традицију српске епске
поезије и представља основни текст на којем се гради српски
културни национализам. Догађаји се дешавају у 17-ом веку, а
главни лик је владика Данило, владика и господар Црне Горе,
једина српска територија у то време која није била окупирана
свемоћним и свепрестижним Османлијским царством. Владика
Данило има проблем: Неки црногорски Срби су прихватили су
ислам. По његовом мишљењу ону су били петоколонаши турски