Есеј о Људима

Ових дана, на моју велику радост, добио сам очекивани 2/3 број
вашег часописа ”Људи говоре”. Одмах сам почео с читањем. Већ
након летимичног прелиставања, закључих да се ради о ваљано
уређеном часопису за књижевност и културу. Проза, поезија,
есеји и критика, разговори, прећутана књижевност, они који до-
лазе, језик и писмо, прећутана историја, тренутак историје, стран-
ци о Србији, прича о уметнику, прича о задужбинару и полеми-
ке и одјеци - широко поље разноврсних тема које су у овом броју
часописа окупиле велики број звучних књижевних стваралаца,
како из матице, тако и из расејања.
Драго ми је да се, баш у ери интернета и разних електронских
часописа, појавио овакав, класични књижевни часопис. Као све
добре књиге и он нуди изузетно вриједан садржај. Његовој до-
падљивој форми допринијело је и проницљиво графичко рјеше-
ње насловне стране.
Између поглавља одређених тема своје мјесто нашло је три-
наест репродукција слика академског сликара Ђура Лубарде:
(”Кишна јесен - Водно”, акрил на платну; ”Дринска визура”, аква-
рел; ”Јахоринска рапсодија”, суви пастел; ”Забрђе”, уљни пастел;
”Иза Греде Оштре сунце», суви пастел на картону; ”Вајање свје-
тлости”, уље на платну; ”Жута греда”, акрил на платну; ”Београд-
ске визуре”, уље на платну; ”У плавим стазама”, суви пастел; ”До
црвена греда”, пастел микс; ”Зелени долови”, суви пастел; ”Модро
око”, суви пастел; ”Уз ловћенске стране”, суви пастел).
Овај број је уредник с правом започео са рубриком прозе.
На почетку је прича ”Вампирска деца” Милорада Ђурића која је
веома успела алегоријска и метафорична слика генерације која
води савремена душтва у свим српским земљама. Ту су и кратка
прича ”Свети Ђорђе и везир” изузетног српског писца Жељка
Продановића са Новог Зеланада, актуелана и модерна новела
Небојше Радића, професора са Кембриџа, и почетак романа у
наставцима Радомира Батурана.
Прве две објављене главе романа у наставцима ”Кукстос
Мемезија бележи” прочитао сам неколико пута. У ”Напомени
приређивача” аутор пише о настанку овог романа који је за-
почео 1976, под радним насловом ”Путуј, игумане”. Како каже
писац, рукопис је више пута прерађиван. Друга верзија романа
носи другачији наслов ”Кустос бележи”. Трећа верзија, аутор
се нада – и коначна, остаје при наслову приче из ”Браничева”
”Кустос Мезезија бележи”. До имена кустоса и драгоцене додатне
грађе писац је дошао у Канади 1996. године, прве године његовор
добровољног изгнанства. Ту нову грађу дотурио му је ”јуродиви
избјеглица из Сарајева, Богумил Копиловић”. Његова магне-
тофонска трака, коју је снимио у подруму Земаљског музеја у
Сарајеву, забиљежила је казивање кустоса Мезезије. Вјероватно
је Богумил стекао наклоност према писцу оног тренутка када
се Батуран умијешао у жучни разговор Богумила и бошњачког
избјеглице Екрема Балије о бошњачком и српском народу и отре-
сито негирао потурице, новонастале Бошњаке. Писац у напо-
мени каже: ”У жељи да останем интелектуално поштен и као
писац, с пијететом према Богумилу и вама, читаоцима овог ро-
мана, текст кустоса Мезезије са траке штампаћу под наводни-
цима, Богумилове коментаре курзивом, а моја досањавања нор-
малом. И Антоније Мезезија, кустос, чији је текст Богумил, кон-
зерватор – оба из Земаљског музеја у Сарајеву – учитао у магне-
тофонску траку, били су ијекавци, а ја сам екавац. И по томе
ћете разликовати наше текстове.”
”Напомена првог читача” – У овом дијелу Богумил каже:
”Ево вам читам и снимам на магнетофонску траку у каменом
гробу из Родопоља у подруму Земаљског музеја у Сарајеву док
и мене и овај саркофаг не прекрати ракета зараћених милиција
и војски муслиманских, српских и хрватских, или пристигли
мухаџедини  из Авганистана. Елем, свједочим из овог гроба оно
што кустос Антоније Мезезија биљежаше мјесецима на овом
џиновском подсјетнику.”
У двије главе овог необичног романа у наставцима Радомир
Батуран, како је и обећао у напомени, уплиће три казивања у
једну причу. Најважније му је оно што казује ”оронули кустос
Антоније Мезетија” који ”фантазмагорично оживљава легенду
и историју својих предака у подруму Земаљског музеја у Сара-
јеву док зараћене милиције и војске трију закона истог народа
(православног, католичког и исламског) својим савременим арти-
љеријама разарају град”. За ту бајковиту историјкку причу кус-
тоса Мезезије из 663. године писац умјесно веже своје изузет-
не описе амбијента, из којег се оглашава стално присутни Богу-
милов глас који свједочи о кустосовим забиљешкама Препли-
тањем временских сфера – далеке прошлости и новонасталог гра-
ђанског рата у Босни и Херцеговини, уз проницљиве коментаре,
Батуран расвјетљава неке историјске нејасноће и наметнуте исто-
ријске фалсификате. Мезезија одмотава клупко историје изно-
сећи мноштво важних историјских чињеница. Ту су датуми, го-
дине, епохе, цивилизације; протагонсти минулих вјекова: царе-
ви, егзарси, црквени великодостојници, војсковође, ратници, за-
вјереници, робље, народи, државе, градови, тврђаве, морске луке,
поморске флоте зараћених страна.
Стални сукоби, ратови, издаје, завјереничка убиства. Вјечита
човјекова тежња да се домогне власти, да стекне богатство и да
царује над другима.