Јовица Аћин
Последњи залогај
1
– Мишкице, Мишкице, – тако ми се умиљава, и ја га волим, мада
га покаткад и мрзим, а сад му прилазим, па му се наместим у кри-
ло да ме мало глади и милује. – Ти си моја, једина, и ничија више,
– говори он, што му нимало не смета да ме убрзо затим руком по-
духвати и благо али одлучно склони с крила где сам му се, пош-
то сам и у томе вешта, баш угнездила тако, уосталом као и увек,
да сам осећала све његове карличне кости, сва његова тврда и
мека места, као и његову самоћу која стално и дубоко пулсира.
Склања ме као да се управо нечег важног сетио. Заиста, узима
неку књигу са сточића, листа је и понешто прочита из ње, мрмља-
јући. Одједном подигне поглед: – Мишкице!, – зовну ме опет, мада
бих више волела да ме ословљава правим именом – Лидија.
– Мишкице моја, слушај ово. Шта би ти рекла о овоме? Eво,
природно је и здраво, веома добар рецепт, и то чак за десет
оброка, па неколико дана не морамо да бринемо о исхрани.
– Четврт киле црне туњевине из уља, оцеђене;
– пет дека куване харинге, одеране;
– шест скуваних шаргарепица, изгњечених;
јаје једно, умућено;
– три кашике изрендисаног тврдог сира;
– две кашике пасте од парадајза;
– две кашичице пиварског квасца;
– четврт кашичице осушене и измрвљене мачје траве, као зачин;
– две кашике хлебних мрвица;
– две кашике пропрженог овса;
– две кашике житних клица.
Шта кажеш?, – пита ме он и не пита, јер додаје: – …рерна се
загреје на 350 степени, све се смеша, а мрвице, овсене пахуљице
и клице посебно. Онда се од прве смеше праве кугле, које се
уваљају у другу…
Више га не слушам. Признајем да тај месни куглоф делује при-
мамљиво, али у њему нема љубави, колико год да има здравља.
Иначе, цела ствар изгледа као да је за неку гладницу која би да
траје девет живота, а ја баш не верујем да сам од те врсте.
И тако, кад је завршио, ништа му не одговарам, наравно, иона-
ко ме не би разумео, али га гледам, хватам му поглед, хтела бих
да га погледам у очи, да му макар телепатски укажем на важност
љубави и у справљању јела по рецептима. Колико год ме мазио,
он одбија истинску везу са мном.
2
Такво неверство нисам очекивао од Лидије, баш згодне мачке
коју сам једном као сироче покупио с улице и увео је у свој топ-
ли дом, обасуо је сигурношћу, ма свим што се само пожелети
може. Проводио сам с њом све своје слободно време, грејао је у
својој постељи, шапутао јој на јастуку, чупкао јој длаке, чешљао,
бринуо о њеној хигијени, мада није да и она сама није била чи-
стуница. А тек каква сам јој јела спремао… Кад год бих их сам
пробао, прсте бих олизао. Нисам јој ни говорио него сам прео
и мјаукао. Мада нисам био неки напаљени мачор, трудио сам
се, играјући ту улогу у свакој прилици здушно, да ме као таквог
прихвати. И ништа, ето, као да јој нисам уопште ништа значио.
Кад сам јој недавно спремио специјалне рибље кугле, дивно за-
печене, миришљаве, већ сутрадан је она на то заборавила, и на-
просто нестала, напустила ме, отишла док сам спавао. Изјутра
сам је звао: – Мишкице, Мишкице, Мицко, миц-миц, дођи код
татице!, – али ње није било. Чак и ако јој је било време парења,
и хормони јој ударили у главицу, можда, и онда, то никако не
би требало да буде разлог за бекство, за повратак у хаос и не-
извесност спољашњег света. Поступила је сурово према мени.
Неверница! Издајница! Незахвалница! Уличарка!
3
Најпре је мој чврст став био да је он неки топли брат, и то ми се
допадало. Такви умеју да буду нежни и истински воле. Дошао
је по мене у хотел где сам боравио већ десетак дана и који моји
другари и ја зовемо ”Кафица”, пошто се у њему, колико ја знам,
ништа друго и не одиграва сем олајавања. Изабрао је баш мене,
не знам зашто. Допао сам му се, а и ја сам желео да му се допад-
нем, упињао сам се око тога, такорећи спонтано. Осетио сам да
ће он бити мој прави господар. Ваљда је и он исто осетио, па ме
је повео са собом. Платио је мој дотадашњи боравак у ”Кафици”,
потписао папире којима потврђује да ће се најодговорније одно-
сити према мени, па ми рекао да ће ме од сада звати Пит Бул,
иако ја баш никакве везе немам с псима које тако називају, чак их
уопште и не подносим. Ипак, прешао сам преко тог самовољног
крштења, уверен да ће се мој будући господар једном покајати
због имена и звати ме нормалније, Мишко, како сам и био
уписан у хотелску књигу, или Коља, како ми се обраћају другари,
чак Лука, због моје страсти за скитањем.
Укратко, пристао сам да се одрекнем слободе и лутања да бих
живео с њим. Ионако сам у стању много да поднесем. Томе ме је
научио живот. Једино не волим кад у хотелу истекне време бо-
равка и газда хотела одлучи да је тренутак за спавање. Ма коме
се још спава? Ко се успава, тај се више не буди. Верујте ми да ту
изреку ваља схватити дословно. Није вредело што смо друга-
ри и ја усмено саставили манифест против успављивања, чак и
онда кад је реч о екстремним случајевима болести или старости,
а да и не помињем произвољне одлуке газде да се светлост гаси
Небојша Радић
Човек који је хтео да постане Сфрбин
Сигурно је било много разлога зашто је Марселинус Јоахим
Анабела ван де Мосдајк лутао светом. Један је свакако и тај што
је рођен у граду Нунену, у Брабанту, на југу Низоземске, у истој
улици као и Ван Гог, сликар унутарње екстазе, духовног немира
и трагичног живота. Мора да у њима, тим Холанђанима, има не-
што што их тера, мислио сам, на пловидбе океанима, на путовања
диљем психе, на истраживање неистраженог и неистраживог.
Ту је, у Нунену, кућа његових деде и бабе, кућа у којој је про-
вео своје безбрижне дечачке дане. Ту је његова соба, окречена
у црно, и под је црн, и завесе, и покривач преко кревета, и кон-
цертни клавир, и пулт за ноте су црни. И тишина у ту собу пада
црна, поуздана, а задржава се густа и тешка.
Марсел је напустио Нунен да би се уписао на Музичку ака-
демију у Амстердаму, Одсек за флауту. Свирао је неколико ин-
струмената и певао на неколико језика, и понекад се чинило да
му је лакше да пева него да говори.
Марселов отац је тада путовао по Италији. У Верони је на-
ишao на један изузетно занимљив и, одмах је проценио, врло
вредан инструмент који је у белом мермеру с пурпурним пре-
ливима рукотворио чувени Антонио Микеле Гранди, у Грацану,
у другој половини 17. века, а по наруџбини Фединанда Карла од
Гонзаге. Инструмент је на себи са стидом носио, као ожиљак,
иницијале охолог наручиоца – ФЦГ.
Почетком 19. века, тај инструмент је нестао из видокруга поз-
наваоца да би се изненада поново појавио тек средином 20. века,
у никада објављеном и заборављеном роману аргентинског
писца Хулиа Кортасара:
Као и сваке суботе, дон Себастјан Бјанки је посетио ита-
лијанску пијацу у Палерму, италијанском предграђу Буенос
Ајреса. Годинама је ту долазио, не знајући заправо зашто.
Знао је само да га је нешто терало, као да је чуо гласове пре-
дака који га дозивају. Италијанског порекла, италијански
пак није говорио, нити је разумео поруке предака. Разумео
је једино тај исконски нагон да посећује пијацу.
Тако је времешни учитељ у пензији, дон Себастјан
Бјанки, те судбоносне суботе, на углу Палерма и Бан-
филда, на тезги сењора Асунте угледао ђавољи жиг, про-
извод зноја, гвожђа и ватре. Имао је коначно пред собом
решење загонетке за којим је (и сада је то поуздано знао)
трагао читав живот, једну стару флауту, с угравираним
иницијалима ФЦГ.
На велико изненађење сењора Асунте, дон Себастјан је
флауту купио без ценкања. Потом се вратио у своју малу,
скромну собу у Алмеиди, на миру је попио своју дневну дозу
матеа, спаковао своје највредније књиге и нешто ствари
у један кофер, те се укрцао на први брод за Италију. Док
је брод испловљавао из луке, дон Себастјан је стајао на
палуби и посматрао град. Поново је чуо глас предака. Овај
пут га је и разумео, и осетио је како му се једна топла суза
слива низ образ.
Ово је последњи пут да видим мој вољени Буенос Ајрес,
помислио је тренутак пре него што ће бродска сирена да
заглуши крик галебова који су летели над његовом главом.
Марселов отац, Теодор, био је послован човек, изданак чувене,
трговачке породице из Хага. Ван дер Мосдајкови су се обогатили
тргујући на Далеком истоку, у Индији, Кини, на Борнеу, у Макау,
на Филипинима и Јужној Африци. Свила, зачини, оружје, алко-
хол и опијум су већ несметано текли њиховим венама, а злуради
гласови су проносили вест да у њих више крви и нема, јер ни
срца више нису имали.
Тео је имао занимљив хоби – балканске богумиле. Тема га је
фасцинирала: непостојаност као главна одлика балканске исто-
рије, реторта испуњена разноликим ветровима, тутњавом коњ-
ског копита, фијуком сабље, пијачном вревом, нарицањем и прок-
лињањем, митовима који су пустили корење у стварност да се
више нити зна нити памти ко је кога сањао. У тој реторти, испу-
њеној хаосом, Тео ван дер Мосдајк је открио једну себи разумљи-
ву, дакле, мислио је, поуздану, логичну нит. Нит у коју су били
спремни да до крајњих консеквенци поверују чак и холандски
протестанти, уз чашу шампањца, између два разговора о послов-
ним подухватима – богумиле. Шта ја мислим о богумилима у
средњевековној Босни, питао ме је једном Тео ван дер Мосдајк
на травњаку, у процвалој башти породичне виле у Хагу, све
држећи чашу сока од шаргарепе у руци. То су митолошка бића,
мислим да сам узвратио испијајући гутљај алзашког ризлинга,
исто као и комунисти.
Тео је свакако био обзиран човек и хтео је да се одужи сину,
ваљда за све оне године које нису и никада неће провести заједно.
Та је флаута, пореклом из радионица два велика мајстора, занат-
лије и писца, сада била заточена у јапанску, позлаћену кутију од
резбареног ружиног дрвета и вредела је читаво богатство. Мно-
ги музеји и приватни колекционари би се њоме поносили.
Марсел је тада писао поезију и није много марио за тради-
цију, за било какво устројство, нити за поретке било које про-
венијенције. Уживао је у пролазности годишњих доба, у лету
пчела и чудотворном дејству љубави и марихуане на постојаност
Милан Р. Симић
Портрети Месеца
Прича прва
Анђелија је добијена на картама. Изненада. Као златан сат. Мла-
да и прелепа, допала је пријатељу свог очуха, ислуженом проби-
свету, што је ноћивао и дањивао код њих још од времена кад је
почело страдање њеног оца.
Згадило јој се. Лепо је осетила како јој крв друкчије кола те-
лом и потискује онај тешки оштар страх у коме је, после очеве
смрти, расла као што други расту у кревету или љубави. Чинило
јој се како у ту празнину иза страха, у врелим млазевима, навире
презир – чист и чврст, скоро опипљив.
Гледала је очуха и мајку како копне, како се пресамићују пре-
ко сопственог једа – он у немоћном бесу што је припала другом
мушкарцу, и то његовом, несмотреном заслугом, и мајку, на коју
се сручивала све већа и већа мужевљева срџба. Коначно је почела
да разумева речи покојнога оца, при последњем сусрету, да увек
дође време кад се рачуни мире и учињено домили на чистину.
Била је још сасвим мала када су оца осудили због убиства
учитеља. Неколико година је одлежао, па се, оронуо и болестан,
једног дана изненада појавио; сударио се са заузетим креветом,
посрнуо и умро.
А она је и тада, а и после, стално, годинама, погледала пут гра-
не на липи пред кућом, о коју је отац везивао љуљашку, да је обра-
дује и развесели, и себе и њу.
Исте оне вечери кад су га ухапсили, мајка је широм отворила
врата и у кућу су почели да долазе многи. Тако је један и остао.
Анђелија се увек живо сећала како су онда имали богату вечеру
као да нешто славе, како је замирисaла опеглана постељина, како
се мајка после купала, а она јој истрљала леђа, и како се те ноћи
пробудила дрхтећи у мраку. Сама. По први пут. После, кад је до-
расла да штошта разазна, докопала се истине, али она више ни-
чему и никоме није била од користи.
Учитељ је био од оних што пред другима млате језиком као
просјак патрљком руке на раскршћу. Једном се распричао о Анђе-
лијиној мајци и себи, и ујутро су га нашли у корову иза школе.
Мртвог. Сумња је пала на Анђелијиног оца, јер је он једини имао
разлог за то. Некo je рекao да је својим рођеним ушима слушао
покојника кад је претходног дана претерао меру, а неко да га је те
ноћи сусрео близу школе. И све се стекло и сложило како треба.
Причљиви учитељ је заћутао за свагда, оца су осудили, мајка
је добила новог мужа, он се разбашкарио у туђој кући, а Анђелија
је остала сама. И расла.
Кад се отац вратио још није билa кадра да докучи шта јој је
рекао, али је била довољно велика да упамти. А рекао је да јој је
име анђелима блиско, и да ће бар оно да је чува, штити и пази,
јер он више не може; али да мора и сама себе да пази. И рекао је
оно о рачуну, времену и чистини. Тада је умро, а дани су наста-
вили да надолазе као да се ништа није догодило.
Време је крупњало и расло, а Анђелија бивала све лепша.
Једном се затекла сама с очухом у кући. Зграбио је и почео
да стеже. Не сећа се шта је мрмљао, али памти да је дрхтао и да
му је заударало из уста. Угризла га је, отргла се и побегла. Тако
се родио пакао.
Кренуле су пијанке, коцка, мајчино кикотање час у очухо-
вом, час у крилу његовог пајташа, што је почео долазити чим
су јој оца одвели. Она се склањала, отимала, вриштала, после је
повраћала, дрхтала ноћу на мразу, стрепела… А једне је ноћи к
њој ушла мајка, сва рашчупана, уплакана и испребијана:
– Убиће ме, ћери, оће те у кревет – цвилела је – шта те кошта?
Па све се курвају. Ово ће да остане у кући. Преклињем те, на очи
му не смем.
Није могла да издржи. Побегла је у мрак, и отуд слушала
очухове урлике и јауке мајке; час њену песму кроз плач, час смех,
и њиховог сталног госта, који је већ увелико и живео с њима.
А једног дана је Анђелију зауставио пољски чувар, полуслеп
старац, који се полако већ опраштао од живота, као и од дневног
светла. Поздравио је, а она се тргла: сетила се, као кроз маглу, да
му је седела у крилу док јој је отац био жив.
– Сама си? – прошушкетао је.
– Нема никог.
– Намештаљка, Анђо, и оцу ти, и учитељу. И да знаш, све се
скувало у њеној глави. Јес, мати ти је, ал’ око јој оку о злу ради
– полако је палио напола угашену цигарету. – Дошао сам крају,
па и није штета ако ме кокну. А ти их се пази, и очуха и оног
што вам из куће не избија. И матере. Нећу, дете, пред Бога, а да
ти не кажем: с оцем сам ти целу ону ноћ играо домине у колиби.
Сад знаш.
Анђелија је отишла на гробље и плакала над очевим гробом
све до мрака.
А кад је следећег јутра ушла у кућу, после ноћи у коју се поново
била сакрила од очухових насртаја, мајка јој је саопштила да
су је удали.
Остало се зна.
Одлазила је у кревет с мужем, ислуженом олупином, коју је
презирала као и очуха, и мајку. Гледала како пропадају свако
у својој немоћи, како се у тој немоћи уједају и нестају. И дуго
је, дуго плакала, сећајући се оца – јединог чије је љубави била
свесна, и јединог који је њене љубави био достојан.
А онда се једне чисте, тек заплавеле зоре, пробудила у неком
слатком заносу, који до тада није осетила. Било је то оно што
Радомир Батуран
Кустос Mезезија бележи
Легенда о три ратна друга
У време великих насртаја бугарског кана Крума с Балкана, Ви-
зантијом су колале легенде о три ратна друга: Лаву Јерменину,
Михаилу Аморијцу и Томи Словену. Они су били млади прати-
оци заповедника малоазијске војске, силовитог стратега анато-
лијске теме, Вардана Турчина. Легенда каже да су ови млади офи-
цири маштовито подгрејавали ратоборност и славољубље сил-
ног стратега. Спријатељили су га с калифом од Либије, краљем
Велике Јерменије, хазарским каканом, кавкаским кановима и
словенским кнезовима. Почели су да га ословљавају василевсом
Варданом Турчином у његовом логору. То је овом славном војс-
ковођи годило. Мало-помало, из победе у победу, силни војско-
вођа уистину одлучи да се дочепа круне. Тако непобедиви стра-
тег Вардан Турчин подиже устанак 803. године и крену на цара
Нићифора Првог.
Обесни младићи, вешти стратегови пратиоци, имали су нео-
граничену слободу и стратегово поверење. Иза сваког ратног по-
хода даривао их је најлепшим робињама. У опасно време Варда-
новог устанка, они своје најмилије робињице склоне у пустињу
код старца Авракија, видовњака који им је прорицао судбину. У
његов сворг често су залазили, с робињицама се међусобно дари-
вали плотским даровима, а старцу давали уздарје у дукатима за
бригу о њиховим милосницама и његово видовњаштво. Када
устанак букну, стратег их одлучи од робињица јер су морали
бити стално уз њега па убрзо заборавише и старца и робињице.
Једног дана појави се у логору стратега Вардана дрзак и не-
обуздан млад коњаник, с поруком за стратегове пратиоце. Не ма-
рећи за стражу, подбоде коња, а овај прелеће преко првог реда
коља, па преко другог. Једва га зауставише код трећег реда. До-
јавише стратегу, и он их пусти да изјашу с придошлицом у поље
и извиде шта хоће:
– Ако је ухода Нићифорова, донесите ми у бошчи његову главу!
– По твом наређењу и Божјој милости, пресветли василевсу!
У пољу онај гиздави дрзник, што заметну кавгу с логорском
стражом, скиде кацигу, одви умотану косу и – засја прелепо ли-
це младе робињице Персијанке:
– Свети старац умире. Шаље ме да вас доведем како знам и
умем док је при свести. Сагледао вам је судбину до краја. Саоп-
штити вам је мора лично пре него што издахне, како би се про-
рочанство могло испунити.
Измолише они дозволу да посете болесног старца од накло-
њеног им великог стратега Вардана Турчина.
– Идите, али не одустајем од орошеног лица у бошчи те дрске
робињице што ми сасече стражу. Три бошче! – одсече неприко-
сновени стратег.
Дан и ноћ јахаше Јерменин, Моријац и Словен до видовња-
ковог сворга у пустињи. Затекоше га без свести. Склопио очи, а
помодреле усне му подрхтавају стално. Клекнуше крај узглавља
старчевог да га целивају. Он им опипа руке, па лица, и разговет-
но проговори:
– Луди Турчин и његова војна пропашће ускоро. Оно што
цезару Вардану не пође за руком, поћи ће вама. Двојица ћете се
попети на престо, а трећи ће бити на домаку царске руке. Први
ће успети онај чији пре-ци… би-ли та-мо… за-вр-ши-ће… као…
он – и старац издахну. Три ратна друга погледаше се у чуду.
И поред мистичног краја пустињака Авракија, не заборави-
ше ни турчинове бошче. Без речи дограби сваки своју робињи-
цу и прободе јој груди. Положише њихова трупла испод старче-
вих ногу и засуше песком. Улаз у сворг зазидаше. Вратише се ве-
ликом стратегу Вардану у логор, сваки са својом орошеном бошчом.
Василевс Нићифор Први убрзо савлада Варданове устанике.
Уз помоћ његових младих пратилаца ухвати самозванца Турчи-
на, одсече му нос и уши, и погуби га. За малоазијског стратега пос-
тави младог Лава Јерменина.
Бугарски кан Круман намамио је цара Нићифора у планине
Балкана, у зиму 811. Огромну византијску војску је сатро, а цара
заробио и посекао. Победоносни, брутални кан направио је пе-
хар од цареве лобање, из које је пио на гозбама и наздрављао стра-
тезима и војсци пред нове походе. Тада је поставио ултимативни
мир византијском Царском савету, на чијем челу је седео зет погу-
бљеног василевса Нићифора Првог, Михаило Први Рангабе, ко-
ји се показа као веома слаб владар. Он и патријарх Нићифор за-
ступали су попустљиву линију у Савету како би се Крумановом
ултиматуму удовољило. То је још више разжестило ратоборне
зилоте Теодора Судитског и њихове представнике у Царском се-
нату. Одлучено је да се Византија енергично супродстави Кума-
ну. У сусрет Бугарима покренуте су огромне снаге стратега Тра-
кије и Македоније. И малоазијске трупе, под вођством новога
стратега Лава Јерменина, прешле су на Балкан да појачају визан-
тијски напад. Европске снаге судариле су се с Крумановим див-
љим хордама 22. јуна 813. Анатолијски стратег Лав, с два прати-
оца (она иста с којима је био и сам пратилац и ратни друг код
стратега Вардана Турчина), изненада се повуче с Балкана. Уђе
у Цариград и оптужи цара Михаила Првог Рангабеа за пораз
византијске војске. Царски савет, осокољен иконофилима Тео-
дора Судита и везама на двору три ратна друга, збаци с пре-
стола нејаког василевса Рангбеа, а постави за цара Лава Петог
Јерменина, заповедника анатолске теме, 11. јула 813. Када је при-
мио круну из руку патријарха Нићифора, уз титулу стратега
теме Анатолије, поменуто је да је потомак славног наваркоса
Антонија Мезезије, заповедника царске армаде под Сиракузом,