Кустос Mезезија бележи

Легенда о три ратна друга
У време великих насртаја бугарског кана Крума с Балкана, Ви-
зантијом су колале легенде о три ратна друга: Лаву Јерменину,
Михаилу Аморијцу и Томи Словену. Они су били млади прати-
оци заповедника малоазијске војске, силовитог стратега анато-
лијске теме, Вардана Турчина. Легенда каже да су ови млади офи-
цири маштовито подгрејавали ратоборност и славољубље сил-
ног стратега. Спријатељили су га с калифом од Либије, краљем
Велике Јерменије, хазарским каканом, кавкаским кановима и
словенским кнезовима. Почели су да га ословљавају василевсом
Варданом Турчином у његовом логору. То је овом славном војс-
ковођи годило. Мало-помало, из победе у победу, силни војско-
вођа уистину одлучи да се дочепа круне. Тако непобедиви стра-
тег Вардан Турчин подиже устанак 803. године и крену на цара
Нићифора Првог.
Обесни младићи, вешти стратегови пратиоци, имали су нео-
граничену слободу и стратегово поверење. Иза сваког ратног по-
хода даривао их је најлепшим робињама. У опасно време Варда-
новог устанка, они своје најмилије робињице склоне у пустињу
код старца Авракија, видовњака који им је прорицао судбину. У
његов сворг често су залазили, с робињицама се међусобно дари-
вали плотским даровима, а старцу давали уздарје у дукатима за
бригу о њиховим милосницама и његово видовњаштво. Када
устанак букну, стратег их одлучи од робињица јер су морали
бити стално уз њега па убрзо заборавише и старца и робињице.
Једног дана појави се у логору стратега Вардана дрзак и не-
обуздан млад коњаник, с поруком за стратегове пратиоце. Не ма-
рећи за стражу, подбоде коња, а овај прелеће преко првог реда
коља, па преко другог. Једва га зауставише код трећег реда. До-
јавише стратегу, и он их пусти да изјашу с придошлицом у поље
и извиде шта хоће:
– Ако је ухода Нићифорова, донесите ми у бошчи његову главу!
– По твом наређењу и Божјој милости, пресветли василевсу!
У пољу онај гиздави дрзник, што заметну кавгу с логорском
стражом, скиде кацигу, одви умотану косу и – засја прелепо ли-
це младе робињице Персијанке:
– Свети старац умире. Шаље ме да вас доведем како знам и
умем док је при свести. Сагледао вам је судбину до краја. Саоп-
штити вам је мора лично пре него што издахне, како би се про-
рочанство могло испунити.
Измолише они дозволу да посете болесног старца од накло-
њеног им великог стратега Вардана Турчина.
– Идите, али не одустајем од орошеног лица у бошчи те дрске
робињице што ми сасече стражу. Три бошче! – одсече неприко-
сновени стратег.
Дан и ноћ јахаше Јерменин, Моријац и Словен до видовња-
ковог сворга у пустињи. Затекоше га без свести. Склопио очи, а
помодреле усне му подрхтавају стално. Клекнуше крај узглавља
старчевог да га целивају. Он им опипа руке, па лица, и разговет-
но проговори:
– Луди Турчин и његова војна пропашће ускоро. Оно што
цезару Вардану не пође за руком, поћи ће вама. Двојица ћете се
попети на престо, а трећи ће бити на домаку царске руке. Први
ће успети онај чији пре-ци… би-ли та-мо… за-вр-ши-ће… као…
он – и старац издахну. Три ратна друга погледаше се у чуду.
И поред мистичног краја пустињака Авракија, не заборави-
ше ни турчинове бошче. Без речи дограби сваки своју робињи-
цу и прободе јој груди. Положише њихова трупла испод старче-
вих ногу и засуше песком. Улаз у сворг зазидаше. Вратише се ве-
ликом стратегу Вардану у логор, сваки са својом орошеном бошчом.
Василевс Нићифор Први убрзо савлада Варданове устанике.
Уз помоћ његових младих пратилаца ухвати самозванца Турчи-
на, одсече му нос и уши, и погуби га. За малоазијског стратега пос-
тави младог Лава Јерменина.
Бугарски кан Круман намамио је цара Нићифора у планине
Балкана, у зиму 811. Огромну византијску војску је сатро, а цара
заробио и посекао. Победоносни, брутални кан направио је пе-
хар од цареве лобање, из које је пио на гозбама и наздрављао стра-
тезима и војсци пред нове походе. Тада је поставио ултимативни
мир византијском Царском савету, на чијем челу је седео зет погу-
бљеног василевса Нићифора Првог, Михаило Први Рангабе, ко-
ји се показа као веома слаб владар. Он и патријарх Нићифор за-
ступали су попустљиву линију у Савету како би се Крумановом
ултиматуму удовољило. То је још више разжестило ратоборне
зилоте Теодора Судитског и њихове представнике у Царском се-
нату. Одлучено је да се Византија енергично супродстави Кума-
ну. У сусрет Бугарима покренуте су огромне снаге стратега Тра-
кије и Македоније. И малоазијске трупе, под вођством новога
стратега Лава Јерменина, прешле су на Балкан да појачају визан-
тијски напад. Европске снаге судариле су се с Крумановим див-
љим хордама 22. јуна 813. Анатолијски стратег Лав, с два прати-
оца (она иста с којима је био и сам пратилац и ратни друг код
стратега Вардана Турчина), изненада се повуче с Балкана. Уђе
у Цариград и оптужи цара Михаила Првог Рангабеа за пораз
византијске војске. Царски савет, осокољен иконофилима Тео-
дора Судита и везама на двору три ратна друга, збаци с пре-
стола нејаког василевса Рангбеа, а постави за цара Лава Петог
Јерменина, заповедника анатолске теме, 11. јула 813. Када је при-
мио круну из руку патријарха Нићифора, уз титулу стратега
теме Анатолије, поменуто је да је потомак славног наваркоса
Антонија Мезезије, заповедника царске армаде под Сиракузом,