Човек који је хтео да постане Сфрбин

Сигурно је било много разлога зашто је Марселинус Јоахим
Анабела ван де Мосдајк лутао светом. Један је свакако и тај што
је рођен у граду Нунену, у Брабанту, на југу Низоземске, у истој
улици као и Ван Гог, сликар унутарње екстазе, духовног немира
и трагичног живота. Мора да у њима, тим Холанђанима, има не-
што што их тера, мислио сам, на пловидбе океанима, на путовања
диљем психе, на истраживање неистраженог и неистраживог.
Ту је, у Нунену, кућа његових деде и бабе, кућа у којој је про-
вео своје безбрижне дечачке дане. Ту је његова соба, окречена
у црно, и под је црн, и завесе, и покривач преко кревета, и кон-
цертни клавир, и пулт за ноте су црни. И тишина у ту собу пада
црна, поуздана, а задржава се густа и тешка.
Марсел је напустио Нунен да би се уписао на Музичку ака-
демију у Амстердаму, Одсек за флауту. Свирао је неколико ин-
струмената и певао на неколико језика, и понекад се чинило да
му је лакше да пева него да говори.
Марселов отац је тада путовао по Италији. У Верони је на-
ишao на један изузетно занимљив и, одмах је проценио, врло
вредан инструмент који је у белом мермеру с пурпурним пре-
ливима рукотворио чувени Антонио Микеле Гранди, у Грацану,
у другој половини 17. века, а по наруџбини Фединанда Карла од
Гонзаге. Инструмент је на себи са стидом носио, као ожиљак,
иницијале охолог наручиоца – ФЦГ.
Почетком 19. века, тај инструмент је нестао из видокруга поз-
наваоца да би се изненада поново појавио тек средином 20. века,
у никада објављеном и заборављеном роману аргентинског
писца Хулиа Кортасара:

Као и сваке суботе, дон Себастјан Бјанки је посетио ита-
лијанску пијацу у Палерму, италијанском предграђу Буенос
Ајреса. Годинама је ту долазио, не знајући заправо зашто.
Знао је само да га је нешто терало, као да је чуо гласове пре-
дака који га дозивају. Италијанског порекла, италијански
пак није говорио, нити је разумео поруке предака. Разумео
је једино тај исконски нагон да посећује пијацу.
Тако је времешни учитељ у пензији, дон Себастјан
Бјанки, те судбоносне суботе, на углу Палерма и Бан-
филда, на тезги сењора Асунте угледао ђавољи жиг, про-
извод зноја, гвожђа и ватре. Имао је коначно пред собом
решење загонетке за којим је (и сада је то поуздано знао)
трагао читав живот, једну стару флауту, с угравираним
иницијалима ФЦГ.
На велико изненађење сењора Асунте, дон Себастјан је
флауту купио без ценкања. Потом се вратио у своју малу,
скромну собу у Алмеиди, на миру је попио своју дневну дозу
матеа, спаковао своје највредније књиге и нешто ствари
у један кофер, те се укрцао на први брод за Италију. Док
је брод испловљавао из луке, дон Себастјан је стајао на
палуби и посматрао град. Поново је чуо глас предака. Овај
пут га је и разумео, и осетио је како му се једна топла суза
слива низ образ.
Ово је последњи пут да видим мој вољени Буенос Ајрес,
помислио је тренутак пре него што ће бродска сирена да
заглуши крик галебова који су летели над његовом главом.

Марселов отац, Теодор, био је послован човек, изданак чувене,
трговачке породице из Хага. Ван дер Мосдајкови су се обогатили
тргујући на Далеком истоку, у Индији, Кини, на Борнеу, у Макау,
на Филипинима и Јужној Африци. Свила, зачини, оружје, алко-
хол и опијум су већ несметано текли њиховим венама, а злуради
гласови су проносили вест да у њих више крви и нема, јер ни
срца више нису имали.
Тео је имао занимљив хоби – балканске богумиле. Тема га је
фасцинирала: непостојаност као главна одлика балканске исто-
рије, реторта испуњена разноликим ветровима, тутњавом коњ-
ског копита, фијуком сабље, пијачном вревом, нарицањем и прок-
лињањем, митовима који су пустили корење у стварност да се
више нити зна нити памти ко је кога сањао. У тој реторти, испу-
њеној хаосом, Тео ван дер Мосдајк је открио једну себи разумљи-
ву, дакле, мислио је, поуздану, логичну нит. Нит у коју су били
спремни да до крајњих консеквенци поверују чак и холандски
протестанти, уз чашу шампањца, између два разговора о послов-
ним подухватима – богумиле. Шта ја мислим о богумилима у
средњевековној Босни, питао ме је једном Тео ван дер Мосдајк
на травњаку, у процвалој башти породичне виле у Хагу, све
држећи чашу сока од шаргарепе у руци. То су митолошка бића,
мислим да сам узвратио испијајући гутљај алзашког ризлинга,
исто као и комунисти.
Тео је свакако био обзиран човек и хтео је да се одужи сину,
ваљда за све оне године које нису и никада неће провести заједно.
Та је флаута, пореклом из радионица два велика мајстора, занат-
лије и писца, сада била заточена у јапанску, позлаћену кутију од
резбареног ружиног дрвета и вредела је читаво богатство. Мно-
ги музеји и приватни колекционари би се њоме поносили.
Марсел је тада писао поезију и није много марио за тради-
цију, за било какво устројство, нити за поретке било које про-
венијенције. Уживао је у пролазности годишњих доба, у лету
пчела и чудотворном дејству љубави и марихуане на постојаност