Портрети Месеца

Прича прва
Анђелија је добијена на картама. Изненада. Као златан сат. Мла-
да и прелепа, допала је пријатељу свог очуха, ислуженом проби-
свету, што је ноћивао и дањивао код њих још од времена кад је
почело страдање њеног оца.
Згадило јој се. Лепо је осетила како јој крв друкчије кола те-
лом и потискује онај тешки оштар страх у коме је, после очеве
смрти, расла као што други расту у кревету или љубави. Чинило
јој се како у ту празнину иза страха, у врелим млазевима, навире
презир – чист и чврст, скоро опипљив.
Гледала је очуха и мајку како копне, како се пресамићују пре-
ко сопственог једа – он у немоћном бесу што је припала другом
мушкарцу, и то његовом, несмотреном заслугом, и мајку, на коју
се сручивала све већа и већа мужевљева срџба. Коначно је почела
да разумева речи покојнога оца, при последњем сусрету, да увек
дође време кад се рачуни мире и учињено домили на чистину.
Била је још сасвим мала када су оца осудили због убиства
учитеља. Неколико година је одлежао, па се, оронуо и болестан,
једног дана изненада појавио; сударио се са заузетим креветом,
посрнуо и умро.
А она је и тада, а и после, стално, годинама, погледала пут гра-
не на липи пред кућом, о коју је отац везивао љуљашку, да је обра-
дује и развесели, и себе и њу.
Исте оне вечери кад су га ухапсили, мајка је широм отворила
врата и у кућу су почели да долазе многи. Тако је један и остао.
Анђелија се увек живо сећала како су онда имали богату вечеру
као да нешто славе, како је замирисaла опеглана постељина, како
се мајка после купала, а она јој истрљала леђа, и како се те ноћи
пробудила дрхтећи у мраку. Сама. По први пут. После, кад је до-
расла да штошта разазна, докопала се истине, али она више ни-
чему и никоме није била од користи.
Учитељ је био од оних што пред другима млате језиком као
просјак патрљком руке на раскршћу. Једном се распричао о Анђе-
лијиној мајци и себи, и ујутро су га нашли у корову иза школе.
Мртвог. Сумња је пала на Анђелијиног оца, јер је он једини имао
разлог за то. Некo je рекao да је својим рођеним ушима слушао
покојника кад је претходног дана претерао меру, а неко да га је те
ноћи сусрео близу школе. И све се стекло и сложило како треба.
Причљиви учитељ је заћутао за свагда, оца су осудили, мајка
је добила новог мужа, он се разбашкарио у туђој кући, а Анђелија
је остала сама. И расла.
Кад се отац вратио још није билa кадра да докучи шта јој је
рекао, али је била довољно велика да упамти. А рекао је да јој је
име анђелима блиско, и да ће бар оно да је чува, штити и пази,
јер он више не може; али да мора и сама себе да пази. И рекао је
оно о рачуну, времену и чистини. Тада је умро, а дани су наста-
вили да надолазе као да се ништа није догодило.
Време је крупњало и расло, а Анђелија бивала све лепша.
Једном се затекла сама с очухом у кући. Зграбио је и почео
да стеже. Не сећа се шта је мрмљао, али памти да је дрхтао и да
му је заударало из уста. Угризла га је, отргла се и побегла. Тако
се родио пакао.
Кренуле су пијанке, коцка, мајчино кикотање час у очухо-
вом, час у крилу његовог пајташа, што је почео долазити чим
су јој оца одвели. Она се склањала, отимала, вриштала, после је
повраћала, дрхтала ноћу на мразу, стрепела… А једне је ноћи к
њој ушла мајка, сва рашчупана, уплакана и испребијана:
– Убиће ме, ћери, оће те у кревет – цвилела је – шта те кошта?
Па све се курвају. Ово ће да остане у кући. Преклињем те, на очи
му не смем.
Није могла да издржи. Побегла је у мрак, и отуд слушала
очухове урлике и јауке мајке; час њену песму кроз плач, час смех,
и њиховог сталног госта, који је већ увелико и живео с њима.
А једног дана је Анђелију зауставио пољски чувар, полуслеп
старац, који се полако већ опраштао од живота, као и од дневног
светла. Поздравио је, а она се тргла: сетила се, као кроз маглу, да
му је седела у крилу док јој је отац био жив.
– Сама си? – прошушкетао је.
– Нема никог.
– Намештаљка, Анђо, и оцу ти, и учитељу. И да знаш, све се
скувало у њеној глави. Јес, мати ти је, ал’ око јој оку о злу ради
– полако је палио напола угашену цигарету. – Дошао сам крају,
па и није штета ако ме кокну. А ти их се пази, и очуха и оног
што вам из куће не избија. И матере. Нећу, дете, пред Бога, а да
ти не кажем: с оцем сам ти целу ону ноћ играо домине у колиби.
Сад знаш.
Анђелија је отишла на гробље и плакала над очевим гробом
све до мрака.
А кад је следећег јутра ушла у кућу, после ноћи у коју се поново
била сакрила од очухових насртаја, мајка јој је саопштила да
су је удали.
Остало се зна.
Одлазила је у кревет с мужем, ислуженом олупином, коју је
презирала као и очуха, и мајку. Гледала како пропадају свако
у својој немоћи, како се у тој немоћи уједају и нестају. И дуго
је, дуго плакала, сећајући се оца – јединог чије је љубави била
свесна, и јединог који је њене љубави био достојан.
А онда се једне чисте, тек заплавеле зоре, пробудила у неком
слатком заносу, који до тада није осетила. Било је то оно што