Mi son fermato

(Застадох)

Са хриди погледах на леву страну. Од призора ми се следи дах: мо-
ре је побеснело. Таласи као да кључају, испрекидани, с троуглас-тим врховима који досежу неколико десетина метара. Не прости-
ру се у ширину. Широки су колико и високи. Неправилно се узди-
жу, сударају. Силовито пене. Највише ме је страх од боје мора: такву нисам никада видео. Чак ни у сну. Боја нестварна, али допад-љива. Некако злокобна. Па ипак, пријатна за око. Модрo–плаво–сива, јака, тамна, а исијава. Иако исијава, не смета очима.

”Биће буре” рече Marco. Mi son fermato и спусти поглед на на-
шу групу. Нешто ту није било у реду: море онако бесни, а на хриди-
ма се не осећа ветар. Па, морало би дувати тако снажно да нас полупа о ове хриди, као јаја о калдрму. Нисам стигао ни да завр-
шим мисао, кад неко узвикну с врха, до кога нам је остало триде-
сетак метара: ”Стој, ко иде!” Подигосмо поглед и видесмо младића
округле главе и слабог гласа. Обучен у маслинастозелену униформу, са ”шпагином” у рукама. С капе, некако нестварно, просто је сијала stella rossa. ”I patrigianи slavi: siamo arrivati!” помислих. Пожурих с лозинком: ”Бура!”, рекох. ”Бомба! Пролази!”, узвикну онај младић ниског раста, који је невероватно подсећао на мога оца с фотографија из младости. Кренусмо уз хриди, према врху. Ваљда неће бити проблема у комуникацији? Разумели смо њихов језик, али га нисмо говорили. Тик испод врха, с леве стране, женски
глас, продоран и одсечан, прекиде тишину: ”Quanti siete?” Таман да одговорим, кад Marco узврати: ”Una diecina”. Мој млађи брат увек је први одговарао на питања упућена мени. Хтедох да га млат-
нем преко зуба, али не стигох. Из правца одакле је дошао глас, угле-
дах стаситу девојку, широких кукова и рамена, у енглеској блу-
зи стегнутој опасачем у струку. Пиштољ на опасачу, капа накрив-љена, испод ње црна дуга коса. Сукња и цокуле преко вунених чарапа. Расна фигура као да је главом и брадом Elena, Principessa di Montenegro e Regina d'Italia. ”Славица”, помислих. ”Жена с ко-
јом бих имао троје деце и дочекао старост у Београду, да нисам по-
гинуо у кањону Мораче”. У истом тренутку се забринух. Какве су ово мисли? Зар видим будућност? Зар она може имати различите исходе? Зар ми не треба да се вратимо у Италију?

Избисмо на врх, и заклонисмо се у једну увалу. Стражар ми стег-ну руку, намигну ми, и врати се на своје место. С нама остаде де-војка. Уз широк осмех нам рече ”Benvenuti compagni Italiani! Io mi chiamo Slaviza. Sarò il vostro istruttore!”. Сви присутни се завртеше у круг, небо побеже од мога погледа, и ја изгубих свест...

Кад отворих очи, моја глава беше у Славицином крилу. Лице ми је било попрскано водом, а она ме је нудила да пијем из чутурице. Уместо тога, нежно је ухватих за подлактицу и рекох ”Iо… io mi chiamo Giorgio”.

Следећих дана открих невероватне ствари: не само да сам знао шта и како ће се десити са свима нама, него сам знао и какав ће бити исход рата. Да ће Мусолини завршити обешен као стрвина, да ће Руси ући у Берлин. Да ће се наши идеали прометнути у нешто што нисмо желели и хтели. Бар ми, партизани идеалисти. Најтеже ми је било што сам видео смрт неких мојих другова. У зависности од тога када сам на то помислио, моју будућност сам видео на два начина: како гинем од минобацачке ватре у кањону реке Мораче, као командир чете, и како умирем од старости у Београду. У тој варијанти поред мене је била Славица. Наше троје деце су своје дане живели по свету: две кћерке су биле уметнице, а син је радио у дипломатији Југославије.

Наша обука се састојала из идеолошког дела, који је водила Слави-
ца, и војног дела, који је водио друг са ожиљцима на лицу, искусни
старешина из шпанског рата. Кад дођосмо на полигон, у намери да нам покаже како ништа не знамо, он ми даде пушку и рече на шпанском, ”пеглајући” га мало, тако да смо све разумели: ”Ено ти мета, да видим како гађаш.” Нико од нас до тада није имао пушку у руци. Како узех пушку, ухватих је десном руком испод уста цеви, искорачих десном ногом и, истовремено, залежући и дочекујући се левом руком о тло, повукох пушку до висине браде. Она клизну преко мога десног бедра. Прихватих је левом руком за дрвени део испод цеви, а десном, коју сам спуштао према рукохвату, подесих нишан на две стотине метара, и одмах потом дохватих ручицу затварача, повукох је нагоре и уназад и тако, померајући затварач у крајњи задњи положај, отворих магацин. Из фишеклије извадих оквир и поставих га у жљеб за то предвиђен, палцем потис-
нух свих пет метака у магацин. Затворих и забравих затварач, на-
нишаних у мету, и погледах уназад, у инструктора и другове, кој-
и су стајали лево иза мене. Ова радња је трајала неколико секунди. Довољно да другови зачуђени зину и да им уста остану отворена. И инструктор је бленуо отворених уста, док му је цигарета,
прилепљена за доњу усну, догоревала. ”Кажеш, никад ниси узео
пушку у руке?” Marco опет одговори уместо мене: ”Никада, дру-же, никада, ја сам сведок!”. Потврдих. Инструктор командова: ”Брзом паљбом по мети у подножју брда, пали!”. Нанишаних у подножје средине мете, зауставих дах и лагано, равномерно по-
вукох обарач. Пушка опали. Затим брзо одбравих и повукох уна-
зад затварач. Чаура излети. Обрнут поступак: нови метак је забрав-
љен у цеви. Нишањење, опаљивање. И тако, док магацин не оста-
де празан. Оставих затварач у задњем положају и одложих пуш-ку. Инструктор махну другу, који са стране дотрча до мете. Он погледа бројећи поготке, а затим узвикну: ”Пет пута у средиште груди!” Схватих: не само да сам видео будућност, него сам и поседовао вештине које ћу тек научити. Од тада сам се понашао нормално. Никоме нисам показивао шта знам. Нисам знао која од две варијанте будућности је била боља за мене. Зато ништа ни-
сам чинио да покушам да утичем на то која од њих ће ме затећи. Једино сам се трудио да верујем у своје идеале. Надао сам се да ћу тако ипак допринети да у будућности баш све не буде онако како сам знао да ће бити.

Mi sono fermato guardando la mia compagnia. Знао сам шта нас че-
ка следећег дана. Сетих се доласка наше групе у Далмацију. И тре-
нутка пре него што ћу угледати Славицу. Никада више нисам ви-
део ону боју Сињег мора. Био сам убеђен да ми је она дала ову
чудну способност да живим, с вештинама и знањем које ћу стећи
у предстојећем животу. То је био велики терет. Морао сам да жи-
вим с њим. Нисам имао избора.