Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

У то време мог живота, већ је било протекло више од годину
дана од оне ноћи у којој се воз лагано кретао преко металног
моста, коме су колико-толико извидали
ратне ране. У сплату челичних града, у заглушној буци пнеу-
матских чекића, стотине осуђеника радиле су под заслепљујућом
светлошћу рефлектора. Таласи велике реке светлуцали су, а на
тамном небу, стара је тврђава тихо пловила у вечност.
У тренутку када започиње ова прича, која то и није, већ сам
живео у главном граду те велике земље слободе и имао посао
што ме је наводио на размишљање. Радио сам на новом гробљу
у Сен-Жермен-ан-Леу. Сваки дан, устајао сам у пет ујутро да бих
утонуо у огромни кртичњак станице Лион и да бих изронио на
станици Сен-Лазар. Тамо бих хватао воз за предграђе. Тачно у
седам часова, воз би улазио у станицу, истресао свој товар ста-
новника предграђа што раде у велеграду, да би се одмах потом
напунио становницима града што раде у предграђу.
Често сам се питао зашто ти људи не замене станове или по-
слове како не би толико путовали, али њих као да никада није
мучило такво стање ствари и настављали су своје непрекидно
долажење и одлажење упропашћујући имовину железнице и,
посебно, своје здравље.
Што се мене тиче, то се питање није постављало. Нико не би
пристао да замени свој стан за моју собу у Улици Хектора Малоа
број 24, у бедном хотелу у којем се на степеништу мимоилази-
ло са дамама у зрелим годинама, нападно нашминканим, и са
господом што погледају крадомице. Не бих нашао ни некога ко
би прихватио мој посао који се састојао у одржавању гробова
за рачун куће ,,Пикар, наследник Пајоа, надгробни споменици
сваке врсте”. Но, нисам се жалио. Истину говорећи, посао није
био тако непријатан. Целог дана садио бих цвеће или чистио
надгробне споменике. Право полирање за имућне муштерије
и глачање воском за оне који себи нису могли да приуште
полирање. Главно је било да западне за око на Све свете или за
годишњу црну мису за ,,драгог покојника”.
Ето типа нехајних размишљања што су ми пролазила кроз
главу када би, тачно у седам часова и девет минута, воз кренуо,
а одоцнели путници скакали на папучицу вагона већ у покрету.
Воз би убрзавао. Обично бих успевао да седнем крај прозора и
започињао би најпријатнији део дана.
Прво би промицала железничка складишта, а потом, како се
воз кретао кроз дубоки усек, над нама би се надносиле велике