Комшије

Пред очима су му играле сцене покоља и патње кроз коју је
прошао. Сјећао се очију мучитеља, које су сјале и радовале се над-
моћи и пруженој прилици да царују одлучјући хоће ли некога
оставити жива или не. И своје унижености се сјећао, беспомоћ-ности која ломи, и од човјека прави ништавило. И мрав кога гле-
даш и одлучујеш хоћеш ли га згазити или не, и ваздух који без ње-
гове воље удишемо и сваки предмет који користимо, све је слобо-дније од човјека који лежи у затвору и зависи од воље злотвора.

Не, нема с њима живота. Данас ја, сутра неко други. И овај ов-
дје ми нешто баљезга, ко саосјећа, ко он разумије, а одмах је полетио у СДА. Е, само да сам ја на његовом, како би ми глава платила, а он овдје још може да протура идеје због којих сам могао да платим главом, које су ми живот уништиле…

Тако је размишљао Жара, док га је Смајо запиткивао о разним стварима, од фудбала, кладионице, па до времена и цијена.

Како је које пиво доливао, слике су постајале оштрије, осјећа-ња јаснија, а тијело немирније.

Уши су отврднуле, а свака Смајина ријеч као лопатом га је уда-
рала по њима, па му у глави звони, звони…

То потраја све док Гоца не поче да уноси воће и поврће у продавницу, те је закључа, и остави да гори једно свјетло напољу.

То је био знак да је сједељка, за данас, завршена.

Остало је само још да се доврши започето пиво и да се покупе кесе, па да се крене кући.

Становали су близу један другог, ни на пет минута хода, а Жари-
на кућа је била прва по реду када се иде из града.

Смајо је једва корачао. Заплетао је блатњавим путем и држао се за Жару, који је био крупнији и стаменији. Све вријеме је неш-
то брбљао, некоме псовао матер, дрекењао се, објашњавао, а Жа-
ра га је повремено придржавао да се не скљока о ледину.

Пред очима су му само играле сцене мучења и гладовања. Како је киша сипила, осјетио је да му је лице мокро, као онда када су га мучитељи пљували, и помисли како му је тада било можда и лакше него сада, када му сви редом пљују у лице, од жене и дјеце, па до Бога, путем ове кише.

Народ се увукао у куће. Понеко свјетло гори пред кућом, а већи-
на их је или напуштена, или су у њима погашена сва свјетла, сем у дневним собама. Небо се саставило, магла, угашена свјетла, као
да дадоше и додатну снагу црнилу које обузе Жару.

И шта ћу сад и у кући? И да заспим, шта да радим кад се про-
будим прије зоре? И чему све ово? До ђавола и пиће и све кад ме не вади, кад ме не весели. А и овај Смајо, куд крену данас причати и за-
питкивати. Турску му матер, ево га и сад не затвара уста. Он би
још и да пјева, поставља Жара питања у себи и на њих одговара.

Утом Смајо поче да пјева, на што Жари паде мрак на очи. Осје-
ти само да га нека сила обузе, неописива мржња према свакоме балији на овом свијету.

Како су у моменту застали, осјети како му се душа опет одва-ја од тијела, као онда, у логору, и јасно видје себе и Смају како ко-рачају блатњавим путем. Тијело му претрну, преблиједи, као да
му је сва крв истекла кроз неку невидљиву рану. Гледајући одоз-го, одлучи да га више никад неће газити турска чизма. То све тре-
ба побити. Све до једног. И то прво треба кренути од овог Смаје. Нећеш ми се Смајо смијешити, а да ме сутра шуташ. Нећеш. Пре-
судићу ти ја прије тога.

Како то помисли, скрену мисли са Смаје, који објешен о њега иђаше путем, и поново се врати у садашњост.

Сврати га до себе уз изговор да ће наставити да пију. Смају су
ухватили добро расположење и пјесма, и не треба га много нудити.

Степеницу по степеницу дођоше преко веранде до улазних
врата, а Жара их неспретно откључа. Из куће су избијали устаја-
ли ваздух и хладноћа. Дођоше до дневне собе. Смају постави за сто, а кесу однесе до мале кухиње, у којој све бијеше разбацано, од хране до посуђа. Ту у једној од фијока нађе чврст канап и припреми чвор.

Затим се брзо окрену, направи неколико корака и из све сна-
ге удари Смају песницом по бради, од чега се овај стропошта са
столице на под. Затим га ухвати и свеза канапом за столицу. Сма-
ју као да није дотукла та песница, он је и даље брбљао, псовао му мајку четничку, викао да га одвеже, али се ничим другим, сем језиком, није могао опирати.

Жара застаде на тренутак.

Показа се неодлучним шта да уради. Како да га убије? Да ли ће га ко чути? Да ли ће остати трагови? Кад се пријави његов нестанак, њега ће прво претресати. Гоца ће рећи да је Смајо задњи пут виђен с њим.

Одједном му се у онај бијес умијеша и страх да не оде поново у затвор. Трже се још једном, одлучан да изврши своју намјеру, замахну да га настави ударати, али како би му се песница примицала Смајином лицу губила је снагу, и он је то јасно осјетио. Видио је да ударци на Смају не остављају никаквог трага, и нађе се у чуду.

Осјети како га обузима немоћ, како удови не слушају мозак, оду-
зеше му се и руке и ноге и он се свали на под као покошен неком невидљивом силом.

Немоћ у глави, у тијелу, мрак и безнађе. И Смајо сада већ ско-
ро заспао и не виче више него мрмља: – Пусти ме. Одвежи ме.

Жара устаде некако и скупи снаге да га одвеже, на шта се овај само љутито истетура из куће.

Жара остаде лежећи и ридајући на поду. Црнило, огромно црнило га ухвати и поче му притискати груди, тако неиздрживо да пожели да самог себе убије, само да се ослободи тог притиска.
У томе га спријечи само то што остаде прикован за под, и немо-ћан да било шта уради.

У магновењу је и заспао, и дочекао јутро. Хладан под од одузетости није ни осјетио.

Пробудили су га неиздржива жеђ и нужда. Чудно. Тијело је опет прорадило. Како је одлазио до купатила, сјети се шта се у то-
ку ноћи десило, и опет га обузе страх од последица тог његовог неразумног чина.

Олакша се, а затим се врати до кухиње и утоли жеђ оним пи-
вом из дволитарске флаше, што га је синоћ донио.

Е, сад си га надрљо, мајчин сине – помисли на своју судбину и поче смишљати оправдања и одбрану, ако се појави полиција.

Да ли нас је ко видио? Да ли је ико чуо Смајину вику? Да ли су му остале модрице од ударања? Све остало би било лако. Ријеч на
ријеч. Без доказа неће моћи ништа – овим мислима склепа у глави
некакву стратегију одбране.

Паде му на памет и то да се мало пропита одакле му све то до-
ђе, куда такве мисли и намјере воде, шта му је све то требало, али чим чу жамор ученика који иђаху путем, обрадова се отварању продавнице и поновном пијанчењу, и потисну све оне тешке мис-
ли што га већ почеше обузимати.

Убиједи себе да о томе више не треба да размишља. Правиће се да се ништа није десило. Многи су радили и горе ствари, па су прошли боље него што су мислили. Шта буде – буде. Тако се охрабри за нови дан.

Изађе на прохладан ваздух који је будио наду да ће дан бити топлији. Сунце је већ излазило иза густе магле.

Љуба је већ била отворила продавницу, надајући се да ће ученици нешто купити прије школе. Како је ушао, она је знала шта јој је чинити. Отвори му пиво и започеше разговор о времену, хладноћи и свакодневним којештаријама. Те приче још више по-
тиснуше страх и низвјесност.

Не прође мало кад примјети кроз замазан прозор да се и Смајо
приближава, и то му тако поремети мисли, да не стиже да доврши
реченицу коју је започео него застаде као да покушава да се сјети ријечи која му је наврх језика.

Смајо је корачао јасним и брзим кораком, и тако отвори и вра-
та продавнице. Жара је већ осјећао откуцаје срца у грлу.

– Добро јутро, радни народе – рече полетно и уз неибјежан осмијех.

– Добро јутро, Смајо – рекоше нешто тише и Љуба и Жара.

– ’Ало болан, што ’но ме синоћ не доведе скроз до куће, него ме
посла самог да обијам међе? – обрати се Жари започињући спрдњу.

– Ај’ што сам се изразбијо, ал’ што су ме керови могли подерати!
А ти, баш те брига, само да се ти свалиш у кревет – настави даље да
задиркује Жару, као да се синоћ ништа није десило, или као да се ничег не сјећа.

Жара се само осмијехну и прихвати нову флашу пива коју му Смајо ћушну у руку, истовремено се чудећи Смајиној реакцији.

Да ли се он то стварно ничег не сјећа? Јесте да је био пијанији од мене, али… па и масница… можда… – поче да се пропитује, али
у том се сјети да се заправо ништа није ни десило, и укључи се у празну причу, коју Смајо већ започе с Љубом.