Страхор

1
Стравич

Боже, који у Слави ходиш,
По дјелу бројни! Ти све памтиш
Прволиком низ који сходиш
У ум из кога Христом пламтиш.

Промислитељу свих Закона,
Свега живога и свег мрлог;
Ти који гледаш с мудрог Трона
На овај мрачни – плачни брлог –

Одбрани ловца – од ловине!…
Нек душа, срцем, к Теби крене
Из тијела – као из рова…

Да се у Твоју свјетлост вине
Прије но предам мраку мрене,
Оче, од Оца… Сине – Слова…

2
Окошт

Оче од Оца… Сине Слова!
Трисвети штите – од грд крила:
Од глувог духа – лудог лова,
И пута који слави сила…

Пас Твој спаси од Себе сама,
Јер да нијесмо – длаковиди!
Познали би Те кроз плаз плама
Кад не по коби, ил застиди.

Помислим ли на Твој свет окошт
Којим дарива слуге сала…
Отежа душа – од јекова!…

А прогрије ли Твој глас немушт
Бјежим, ко некрст од гусала,
Лиро, од срца – човјекова.

3
Сухор

Лиро… од срца – човјекова…
Трско – на којој – суше дишу!…
Ведра ријечи!… пророкова…
Из које жедник – чека кишу…

Покај вај мој пред Царем Славе,
Смрзавам! Па сам црн дан згробљен!
Стрављен од слуха – сухор траве –
Свјетлослов иштем! за зрен здробљен.

Из хумља под трним крилима
Зовеш ме у пусте свјетове!
Као да кроз прах происходиш!

Бар сунцем са неглед ћилима
Васкрсни уснуле цвјетове,
Искро над тамом коју плодиш.

4
Неумље

Искро над тамом коју плодиш,
Зрако којом си свјетлост сково,
Лучо ријечи!… Троисходиш! –
Кроз богомрачје – страхорово…

Све да си сјенка – првомрака
Смрт је жив очај: њен пад лети!…
Јесам ли суша – сред облака?…
Ко нам се Спасе Тобом свети?

Како Те наћи с овим умљем,
А препознати простим видом,
И ословити – без муцања?!

Злим смо учени чим безумљем
Служимо Слави лажним стидом
Сушти, на ушћу – свију знања.

5
Ограна

Сушти, на ушћу свију знања,
Погледни с небног свевидника,
Низ омраз људског поимања –
Тебе и Твога зарног лика.

Пред вражјим вратлом, изнад ђатла!
Мрежи – од лажи и обмана...
А урлик, који чујеш са тла –
Није мој поклич! већ ограна –

И грцај из тог грозног гротла:
Зар се пуст свеждер сит не накла?…
Има ли стари крвник трему!

Коме се кези изнад котла!
Спава ли мирно на дну пакла?!
Творче! поновљен – ни у чему.

6
Тихоход

Творче поновљен ни у чему,
Првослављени кроз крик твари,
Ти који дајеш свелик свему
И дух, што се у души зари –

Сачувај ме од умне глуме:
Насити срцем зорне лаве!
Не буди ме сред страхор шуме
Која расте – из моје главе.

Пјевам од страха – а пун плача,
Да надвичем Твоје ћутање!…
Као да лутам, луд, по њему.

А што је моја ријеч – јача,
Све су тише Твоје путање…
Раздијељен… а сав – у свему…

7
Јез

Раздијељен, а сав, у свему –
Преблаг си и кад брз јез јеси:
Обругани смо на јачему…
Не препуштај нас адској преси.

Жежен лон жуди о злом вјетру
Дух зла прибира – ко вјекове…
Ревноме савјест кљује јетру;
Сваде нас страсти човјекове.

Ако смо кост из лудог брака
С камеником – што грми на Те! –
Савенућемо – без клијања.

Гром си у смутном рогу мрака,
Сузом чекани – Живи Сате!…
Анђеле – лишен пропадања.

8
Вај

Анђеле, лишен – пропадања,
Боре – прерушен, у човјека;
Славом измољен, од предања;
Злобом однесен из вијека…

Предајем душу и дах – духу,
А дух – у Твоје руке, Свети!
А овај кај у грешном руху –
Таштини коју бол просвети.

Измирен са свим од чег страдам,
Не кријем Те и кад Те скривам
Граде! од земље незидани!

Твом се премилу крилу надам,
Црв Светом стаблу које снивам,
Храсте успети… невидани!

9
Замрак

Храсте успети – невидани!
Твој лист не жедни, нит сув пада,
Бесмртан зри на мишљен грани
Храни плод од ког род мој страда.

Пред пупољцима Твојим ведрим
Тежам од смрти: зар већ трулим?
На валовима сумње, једрим –
По лобањи – из које хулим.

Мјесто Твој олуј да нас згрије,
Однијеће нас – ко трун трине –
Прволакомством – жигосани!…

Враж је муж лажи – а зној змије…
У замрак оку – трн си – Крине!
Опрани смо… у Твојој… рани…

10
Нард

Опрани смо у Твојој рани…
Из каже рже љут хат – тмине,
Седла га, пред пут зачарани –
Озебло сунце – мјесечине…

Онај што Те је – предрекао!…
Њиме си, кроз смрт – избавио –
Живот – ког си се одрекао –
Да би нард пред злим прославио.

Сувом се сунцу нада – мртви:
Црн нежид пут нас мраком краче,
Низ ноздрве му цури пламен.

А милосно се клања жртви
Кад Ти подигнеш зарне маче!
Руком на којој стојиш стамен.

11
Дверник

Руком на којој стојиш стамен
Сатвори двери анђел Дверник,
А над небесјем пурпур пламен
Угледа прво, први вјерник.

Над огњем видје јасног Бога!
А у анђелу позна брата,
И смотри сјен од нечистога –
Одбјеже враже с царских врата.

На сунцу срца – Сунце Оца!
У дому Духа: и лаж згасну –
Ко молитва… и ријеч… јетка!

Сва прожубори твар за Творца:
А она Свјетлост, као на сну –
Отвори… двери – свепочетка…

12
Вил

Отвори двери свепочетка,
И вил је мрак кад умом горим,
И не сачувај ни споменка
На ову жеђ којом Те дворим.

Буди злу гост, а мост над замком!
У теби сви су пути скрити,
Засјени свемир свелом сламком…
Причести кап коју ћу пити…

И остави ме у тој жести –
Њоме се клањах Твојој стопи:
И глад зажедни сном зачетка!…

Сасуд си из ког треба јести,
Ја суд, који сам себе пропи,
Вапим ко душа – злога претка.

13
Узма

Вапим ко душа злога претка,
Обијељех од Светог Лова!
На клинима Распетог Петка
Цвиле времена – ихорова!…

Узме ли узма – млад хлад глога
Видим Срам Друмом убог крачеш!
А из појања – Завјетнога –
Чујем Господе! – за нас плачеш.

Са слабим дахом, ко у опни,
Грљен од неког вишег страха
Пузи кроз зној мој грешни пламен.

У нетраг Спасе траг Твој копни,
Похристи овај грумен праха;
Испењи ме на жедник камен.

14
Возглас

Испењи ме на жедник камен,
Што видјех духом, вјенчах вјером,
Завадио ме Твој лик пламен
С огрублим срцем, с гордим звјером.

Рођено из мог празнословља,
Зарежа – гажење светиње! –
Бос возглас уз глас славословља
Врати ме – у очи – дјетиње…

И при злој власти – умне коме
Тражи Те, зебно – ријеч моја –
Јер и кад лутам, Ти ме водиш!

Спомени ме у Царству Твоме,
И нека буде воља – Твоја –
Боже!… који у Слави – ходиш…

15
Страхор

Боже, који у Слави ходиш,
Оче од Оца, Сине – Слова.
Лиро, од срца – човјекова,
Искро над тамом коју плодиш!

Сушти на ушћу свију знања,
Творче, поновљен ни у чему,
Раздијељен, а сав, у свему;
Анђеле – лишен пропадања.

Храсте успети – невидани;
Опрани смо у Твојој рани –
Руком на којој стојиш стамен.

Отвори двери свепочетка,
Вапим ко душа злога претка;
Испењи ме на жедник камен.