Усташки злочини у Врховинама

Ноћна пребијања понављала су се у подруму све до 28. јуна кад, око пет сати по подне упаде Угарковић са осталима, јављајући затвореницима: ”Ја сам премјештен у Долњи Лапац, са ових мо-
јих најбољих шест кољача. Тамо се буне влашки пси и идемо да их уредимо. Одлазак тек у по ноћи, но ви ћете ме запамтити још ових седам сати.” Потом пограбише Дану Вукмировића и Спасу Стојановића и испребијаше их до бесвјести. На одласку рекоше: ”Не брините за њи,. Скоро ће ионако свршити, за мог сретна пута.” Извукоше их на двориште и тамо дивљачки дотукоше и, наводно, одвезоше према Госпићу (вјероватно у Личко Лешће, у бездан). Истодобно ”за сретна пута”, крвници пребише Јову Грбића и Божу Ивковића. Божо није могао два дана проговорити.

Истодобно буде доведен у подрум, нова жртва, Раде Самолов
из Рудог Поља, ког оптуживаху ципелар Миле Каталинић и Сти-
пе Мравунац, с којима се отприје налазио у неком спору. Испре-бијан, буде пуштен кући (сигурно уз велику откупнину).

Сутрадан напише се Милан Мравунац, Томо Регвард, Стипе Стилиновић и још неки у кући Мане Крајновића, трговца, и уве-
че, колима покојног Стеве Миљуша, одоше у Рудо Поље, прона-ђоше отпуштенога Раду Самолова на кошњи у Брезовцу и убише га негђе између Долњег и Горњег Бабина Потока. Љеш су, наводно, довезли били до Врховина и показали Мили Каталинићу, који је ту смрт тражио, а вјероватно и платио.

Дне 29. јуна отишао је Милан Мравунац са усташама до цес-те, гђе је радило 30 Рудопољаца. Ухватио је осамнаесторицу и пу-
тем према Врховинама, пуцајући им изнад глава, тјерао их да пјевају србске пјесме и да кличу краљу Петру. Овај испад напра-
ви у Врховинама сензацију и узбуну и, на интервенцију тали-јанске команде и општинског комесара Жалца, морадоше их уста-
ше сутрадан, испребијане, отпустити, да наставе рад на цести.

У то врјеме буде допраћен из Загреба у усташки затвор неки Милан Грубор, из Брлога. Видјевши страхоте овога подрума, ухвати прилику и побјегне према мојим Брдима. Ја сам се управо са Брда привлачио кроз густе смреке кућама Срдића, к мојој синовици Драги, удатој Срдић, да се обавјестим о догађајима, кад спазих преко поља трчећег човјека и за њим пушкарање. Грубору је успјело дохватити се сретно првих грмова, гђе ми се изгуби, а прогонитељи се вратише, не смијући близу шипражју. Тражио сам га узалуд по свој шуми. Можда није имао повјерења да ми се покаже. Тек сам послије могао дознати његово име.

Гласови о устаничком покрету Срба по шумама пронашаху се већ отприје, а пушчани хици по околним шумским висовима опомињаху крвожедне усташе, па и окупатора, да шума није сама и да се у њој спрема народни отпор и праведна одмазда за свирепе злочине.

Крвничка чета у Врховинама све се више смањиваше.

Домаћи љешинари почеше увлачити своје отровне рогове, у страху пред будућим догађајима и одговорности. Вјера у вјеч-ност крваве окупације и срамотне НДХ постајаше сваким да-
ном све тања. У Врховинама се још задржаваше Верзан с неколико зликоваца, под заштитом Грге Зорића, трговца, и његових талијанских пријатеља (кћер му заручио талијански официр), к'о да им невино проливена србска крв не даде отићи одатле. У посљедњи час одводе још Мићана Милина Брекића према Госпићу, одакле му се траг губи занавјек.

Пребијене и напола мртве, жртве бивају отпуштене из је-зивог усташког подрума, својим до темеља опљачканим кућама. ”Србски пријатељ” Грга Зорић начини невино лице, перући пи-
латски своје руке и заборављајући срамотна дјела и изјаве учи-
њене у најтежим данима. Иако је могао, није хтио помоћи толиким својим дојучерашњим пријатељима, па чак ни политичким сарадницима – србским мачековцима. Напротив, цинично сусреташе своје муштерије рјечима: ”Ну, ну! А што сте код мене навалили, код толиких србских дућана?” – ови већ бјеху опљачкани и затворени. Оно јест, подруми су ове године опасни, али што ћеш, драга!” А жени која је тражили кило граха за крсну славу, Петровдан, одговорио је: ”Каква крсна слава! Па то више не постоји, нити смије постојати!” Тако се понашао тај дотупенац, чији се сиромашни отац, опанчар, доселио међу Србе, а он, као трговац-лихвар, међу доброћудним и лаковјерним Србима, постао за пар година многоструки милионер.

Тако се овамо увукао и опанчар Миле Каталинић (Грга га је ту с ђаволским рачуном намјестио), обогатио се, упропастио многу србску породицу, и с богатством отишао.

Једног дана јавише чобани да се у шумарку код Бабина Потока налази љеш у распадању. ”Комисија” из Врховина, Верзан са др Бујаном и својим усташама, оде на лице мјеста. Дође и жена Стеве Миљуша, Али не смједе рећи да је препознала свога мужа јер јој је Верзан запрјетио: ”Ако признаш да је то твој муж, и ти ћеш крај њега лећи.” Чим се др Бујан вратио у Врховине, отишао је са другим емигрантима, тајно, у Београд. Почели су људи увелико остављати своје куће и бјежати у иностранство. И саме усташе многе упућиваху на то, само да могу њихове напуњене вагоне путем опљачкати, те многи тако остадоше без посљедње имовине и голи и боси стигоше у Београд, а многи и нестадоше, скупа са својом имовином.

Неке, са цјелим породицама пребациваху Талијани, ками-онима, на Ријеку и даље. Тадање расположење овога бједног свјета најбоље осликава пародија на Шантићеву пјесму ”Остајте овдје”, коју је спјевао непознати избјеглица на Ријеци и упутио нам је, као поруку, под насловом:

Не остајте тамо!
Не остајте тамо! Сунце туђег неба
Боље ће вас гријат, но што тамо грије
И слађи су овђе залогаји љеба
Ђе ”свога” нема и ђе ”брата” није!

Што чекате браћо? Не губите главе!
За вас се боји земља – мајка ваша.
Баците поглед по кршу и пољу
Свуда су крвави трагови усташа.

Наставља се у таквом тону – шест строфа.

Право расположење и паклене намјере усташа открива окол-ност да све ове зликовце, након свих почињених и познатих зло-
дјела, примају на војну академију у Загребу уз почасти и одли-ковања. ”Нови лист” од 13. децембра 1941. доноси говор командан-
та свих усташких ”бојница”: ”Браћо академици! Мислим да се је
редак примјер у школама ма које земље догодио, као што се је до-
годио код нас. Тек што ступише на праг живота, ето ваши другови примају већ данас одликовања и похвале за свој несебични и пожртвовани рад, рад на очувању наше НДХ.”

Затим: ”Омладина је наша! … и док је има овакве, дотле ће бити и славне НДХ, дотле ће бити поштења, дотле ће бити оног старог хрватског духа. Наш дични Поглавник може без бриге обављати послове!”

Крволоку Јуци Угаркићу упућује похвалницу уз рјечи: ”Оста-ни и даље пун идеализма и поштења, вјеран нашим усташким идеалима, вршећи здушно своје дужности на понос и корист своје потешкоћама и мученичком крвљу богате Лике и цјелог Хрватског народа.”

Рукопис дневника Р. Узелца, као и целокупна заоставштина, на-лази се у Архиву САНУ. Одломак из дневника који објављујемо (УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ВРХОВИНАМА) приређивач није уврс-тио у штампано издање 2009, па га часопис "Људи говоре" ексклу-
зивно објављује (прим. П. Р. Д.).
Штампано изадање (приредила Љубица Наранчић) има следећу библиографску ознаку: Радослав Узелац Кипињанин. Родни грм: мемоарска проза. Београд: Просвете, 2009.