Усташки злочини у Врховинама

Врховине – Плитвичка Језера, најпрометнија жељезничка станица на личкој прузи Огулин-Книн, позната у цјелом културном свјету као градић из ког се цестом наставља за Плитвичка језера, удаљена 22 км.

Некад малено и забачено личко селце, неплодно и дивље, с великом својом надморском висином, проласком пруге и с богатом шумском индустријом, разви се нагло у велико и напредно мјесто које, по пространству и броју становника, представља највећу општину у срезу оточком (са селима: Залужница, Дуги Дол, Црна Власт, Долац, Турјански, Рудо Поље, Јаворник, Стаза, Бабин Поток, те Љесковац, Плитвичка Језера и Језерце, који ће се касније издвојити као засебна, плитвичка општина.

Цјели овај крај, осим неких шест кућа католичких у засеоку Чоркова Увала, у Врховинама, насељен је искључиво србским православним становништвом.

Како поче рат и огласи се НДХ и појавише се пароле попут оне: ”Србе на врбе”, размилише се ”браћа” по пространим селима и кућама србским, тражећи тобоже слике ”балавог краља”, а уствари пљачкајући и уцјењујући.

Магазин Југославенске војске, у кући Ђуре Делића, већ сутрадан развукоше и наоружаше се. На трговинама и предузећима замјенише ћирилске натписе латиничним и поставише усташке комесаре.

У Врховине најприје стижу усташе под вођством емигранта Орешковића и наредника Лисца из Оточца, као припомоћ жандармерији, и почињу с хапшењима. Прва жртва бијаше уп-равник поште, Богдан Боћа Рајчевић, из Госпића, честит чинов-
ник, те угледан соколски и национални радник. Позван је из свог уреда у жандармерију да потпише нека акта, откуда је отпремљен у Оточац и тамо је занавјек нестао.

Други дан одводе сина проте Јове Делића, Николу, студента права, и Мићу Ђурђева Зјачића истим мрачним путем.

Ухапсише Дејана Срдића, жељезничког прометника, али га на захтјев талијанских власти, као потребног у служби, пусте. Након тога ове усташе буду разоружане и све до половице јула наста у Врховинама затишје.

Али већ 15. јуна 1941. нахрупише нове, праве крвопије, из Госпића, њих 36 на броју, већ увјежбаних у свом крвавом послу: Јуцо Угарковић, Звонко Верзан, Иван Кесић (гимназијалац, наводно погинуо у Крижевцима), пропали ђак Самарџија (син над-
лугара из Госпића), Милан и Славко Мравунац, (синови надзорника жељезничког водовода, из Синца), Пуба Здешић (син надзор. жељез. водовода, из Лешћа), Мато Поднар из Косиња, Јуре Јурковић из Оточца, Миле Ратковић из Личког Осика, Месић из Госпића (остала имена нисам могао сазнати).

Заузеше кућу мога зета Стеве Видака и сестре ми Стаке, у Врховинама, који су држали ресторан на жељезничкој станици, у који се сад и преселише, а усташе у кући поставише усташки стан, а у подруму тамницу.

Прво ударише ноћу на оближњу кућу трговца Ђуре Ђурице Делића, уз простачке псовке вичући: ”Знадете ли ви кога пред вратима тако дуго држите? Знадете ли ви да смо ми овђе богови?” и одвукоше Ђурицу у подрум. Стан претурише и узеше 100.000 дин. готовине. Престрављена жена једва дочека дан и оде да види мужа. Успјела је да га види кроз подрумски прозор, ал' спазивши је, крвожедни Угарковић нареди усташи да је избаци ван. Другу ноћ злочинци покушавају поново да упадну у Делићеву кућу у намјери да напаствују жену и кћер, али то им не успјева јер је у кући било талијанских официра на стану.

До вечери 18. јуна већ бијаше пун подрум невиних жртава: Ђуро Делић трговац, Јанко Узелац ратар, Вајица Радић ратар, Стево Миљуш ратар, Мане Крајновић трговац, Спасо Стојановић индустријалац и жена му Невенка, Симо Свилар трговац, Стево
Видак трговац (чију су кућу заузели), Буде Цвјетковић учитељ, Миле Бракус гостионичар, Данчић Срдић општински биљеж-ник, Божо Ивковић жељ. службеник, Јово Грбић жељ. службеник, Дејан Срдић жељ. прометник, Буде Бајић ратар, Јанко Будишин Срдић ратар, Михаило Арамбашић ратар, Мане Гријак морнарички наредник, Јово Н. Грбић ратар, Раде Миљуш ратар – сви из Врховина;

Дамјан Вукмировић Канал гостионичар, Мишо Штетић и жена му Боја, Ђурић Грбић ратар, Илија Чудић гостионичар, Јанко Тртица, Раде Тртица, Мане Кончар, Стевић Грбић, Никола Грбић и Петар Чудић – ратари из Црне Власти;

Ђуро и Мане Иванишевић ратари и Станко Ковачевић при-жењени жанд. наредник, Црногорац – из Рудог Поља;

Дане Мићин Вукмировић наредник-водник – из Бабина Потока;

Раде Скенџић ковач, Спасо и Симо Аралица – из Турјанског;

Томић прижењени жанд. наредник, Црногорац – из Љесковца

Милка Момчиловић жена скретничара Буде, ког су усташе већ убиле у Огулину – из Јаворника;

Дане Видак ратар – из Дугог Дола – укупно њих 44 на броју.

Сваки, доведен у усташку канцеларију, био је понајпре претресен. Одузели би му новац, сат ако има, прстење, а затим је морао пљунути на краљеву слику, која је лежала у куту, на поду, и трипут викнути: ”Живио др Анте Павелић”, а потом ударцима, ногама и кундацима, довучен у подрум. Стражар је дочекивао жртве рјечима: ”Зашто си затворен?” и уз истодобни одговор: ”Зато што си Србин и четник, мајку ти … влашку”, стрмоглавце убацивао низ подрумске степенице. То је била бестидна предигра страховитим ноћним мучењима.

Дне 18. јуна сиђе око поноћи прва партија крволока, њих де-сет, наоружани пушкама, револверима, боксерима и жилама на чијим врховима бијаху комади жељеза. На заповјед: ”Лезите потрбушке!”, ове су дивље звјери скакале по жртвама, тукући их немилице кундацима и жилама, све док се не би уморили. По том је наилазила друга група мучитеља, натјечући се у звјерским мучењима све до зоре.

Ујутру жене донесоше јело, кукајући по дворишту јер им не дозвољаваху приступ ни виђење с мужевима. Успјело је Дари Бракус, Марти Грбић и Љубици Цвјетковић да начас уђу у под-рум али, затечене по ”команданту” Јуци Угарковићу, биле су немилице изударане и избачене напоље. Несретне жртве гледаху немоћно страдање својих жена.

Преко дана усташе су, уморни, спавали, навечер су се напили, да у ноћи обнове мучења.

Дне 20. јуна напили су се опет у гостиони Соке Кмезић, дошли потом пред усташки стан, а Мате Познар наредио је затвореницима: ”Псујте матер краљу Петру!” Како се из подрума не чу псовање, усташе, разјарени, упадоше у подрум, ударајући по ухапшенима до бесвјести.

У ноћи саопштили су у подруму: ”На данашњи дан пао је у крвавом Београду Стјепан Радић. Одлучено је да данас, у свима затворима, зато буде по један Србин на сваке муке мучен и убијен.” Измучене жртве остадоше запањене, ал' у то већ Стипе Јурковић прозва с врата: ”Ђуро Делић!” Кобна коцка паде на до-брог и племенитог Ђурицу, који обезумљен пође пред својим крвником – да се више никад не врати. У канцеларији настаде бје-
сомучна свирка и пјевање и у том звјерском уредовању једва покаткад у конобу одозго допираху пригушени, очајни вапаји несретне жртве. Пред зору чуо се из дворишта шум аутомобила којим је леш умореног Ђурице одвезен према Залужници, вје-роватно до бездана у Бракусовој драги.

Ујутру су намјерно пустили начас затворенике у двориште, да виде гомилу наслаганих крампова и лопата, а Угарковић је цинично упозоравао појединце: ”Ово је за нашу башту”, што је значило: за копање њихових гробова.

Милан Мравунац се одмах сутрадан похвалио пред лугари-цом Јурјевићком како су несретног Ђурицу те ноћи мучили и уморили у усташком стану, а одатле одвезли и бацили у рјечицу Гацку.

Дне 21. 6. читаву су ноћ, скупа са Угарковићем и Верзаном, пијани, тукли и пребијали жртве у подруму. Многи се већ не могаху ни дизати са земље.

У недјељу 22. 6. одвели су Ђуру Иванишевића к његовој ку-
ћи, питајући га: гђе му је сакривена пушка? Овај пушке није имао, ал' они су му подметнули пушку у сјено, извукли је и почели га немилице тући, све док није казао да је његова. На то признање одговорише му да сад мора бити стрјељан. Несретна жена Ђурина, Невенка, са троје ситне дјечице, удари у врисак и преклињање, частећи их свиме што је у кући имала и нудећи им 300.000 дин. готовог новца. Разбојници су на то и рачунали, знајући да је Ђуро имућан човјек, побрали су паре и оставили јадног Ђуру код куће.

Вративши се у Врховине, позваше Михаила Арамбашића из
подрума, да им очисти ципеле, потом су га на дворишту ис-пребијали и онесвешћеног убацили у подрум уз повик: ”Не требате га освјешћивати, ионако неће дуго!” У тешкој неизвјесности чекала се мукотрпна ноћ.

Дне 23. 6. буде из подрума извучен Дамјан Вукмировић Канал на ”преслушање”, у канцеларију. Тројица су га ударала цјевима, тројица кундацима, тражећи 300.000 дин. откупнине. Он им је говорио да га пусте, да има 100.000, а остатак да ће прибавити за 24 сата. Наставише с немилосрдним ударцима док се Дамјан није разбјеснио и попут лава, голорук, навалио на дивље звјери, обарајући их око себе, те искочи и појури на улицу. Овђе га дочекаше и ухватише талијанске патроле, сакупљене на страшну галаму око куће, и предаше га назад усташама. Пребише му кичму, ребра и десну руку и бацише у подрум, међу несретне другове. Он је, у страховитим боловима, беспомоћно урликао читаву ноћ, псујући и позивајући другове да се бране од скотова. Сутрадан, у три сата по подне, одвукоше га више Врховина, код кућа Срдића, и ту јавно стрељаше, већ напола мртвог, а Верзан му даде још посљедњи револверски метак у затиљак. Мученик Дамјан тако заврши свој живот, уз посљедњи поклик: ”Живила Србија!” Иза њега остаде жена Милица и петеро дјеце.

Све се ово догађаше наочиглед талијанске команде. Неки тали-јански војници, револтирани, одоше на лице мјеста и усадише крст више главе Дамјанове, којему су још ноге вириле из песка.

Сутрадан усташе уклонише крст. Задовољни и сретни, пјан-чевали су тога дана по биртијама, а Верзан, наручујући богату вечеру код Црнковића, наређиваше: ”Госпођо, вечерас дуплу порцију – јер вечерас имам дупли апетит!”

Исте вечери извукоше усташе из подрума Стеву Миљуша. У канцеларији га, уз свирку и пјесму, испребијаше и онесвјешћеног избацише на двориште, гдје га бјесомучни Верзан крампом дотуче. И Стево се лавовски борио, кличући Србији и псујући Павелића – до задњег даха. Мртвог су га у зору одвезли до Долњег Бабина Потока и ту, у једном шумарку, лишћем и гранама затрпали.