”Песме и слике моје нека ветрови понесу где и куд желе,
а птице одцвркућу ако је лепо и ведро јутро кад се буде…”
Јелена Шаула

Када неки милионер прискочи у помоћ редакцији или издавачу
часописа да би му обезбедио континуитет излажења, захвални су
сви које повезује тај часопис: и уредници, и издавачи, и аутори, и
читаоци. Али, када то чини један песник и сликар, тада радости,
захвалности и чуђењу краја нема међу свим захвалницима који-
ма тај часопис живот значи. Сви знају да песници и сликари пара
немају у овој посрнулој цивилизацији, а поготово на њеном изво-
ру и ушћу – у Северној Америци. Чуде се и хватају за главе јер су
потпуно изненађени питајући се откуд песнику паре да помаже и
часопис. Он је обично схваћен као неко ко просјачи за своје књи-
ге и од кога сви који новац имају беже.

Они који познају Јелену Шаулу, песникињу и сликарку, од ка-
ко су ступили на северноамеричко тло, нимало се не чуде јер зна-
ју да је управо то карактеристично за Јелену. Помагала је она и
штампање њихових књига, покретање часописа и новина и отва-
рања изложби, куповала и књиге и слике превасходно да помог-
не ауторима, али и онима којима ће поклонити по примерак,
јер је знала да нису у прилици ни да помогну ни да купе. Јелена Шаула воли и помаже из срца, а све то захваљујући својој марљи-вости и скромности у непрохтевном животу прво емигранта, кас-
није инвалидског пензионера.

Јелена живи у Канади од 1971. Упознао сам је 1997. године као рецезент и искрен љубитељ њене поезије. Изврсно смо се разумели још тада и остали духовно блиски до данас. Помогла ми је у покретању часописа новчаним прилозима за сваки број. Бунила се када сам јој име штампао међу задужбинарима часописа. А кад
сам јој рекао да ће у овом броју бити прича о њој, никако није при-
стајала. У више наврата сам скретао воду на ту воденицу. И увек се опирала. И сада, док састављам ову причу, видим је онако бледу, прозрачну, гостопримну и захвалну за богоугодан разго-вор, али не и да пишем причу о њој. Дуго се опирала иако је зна-
ла, као и сви моји пријатељи, да сам непоколебљив у избору те-
ма и људи о којима ћу писати. И кад је пристала да само разгова-
рамо о тој теми, нерадо и несигурно причала је о себи. Понавља-ла је да је она ”безначајна личност” и да то све што она ради ”не за-
служује пажњу јавности”. Разменили смо и неколико писама, све са жељом да бар тако прикупим бар мало података из њене душе, како бих могао написати причу о најискренијем посвећенику часописа ”Људи говоре”, као о његовом поузданом, редовном чи-
таоцу и аутору, а изнад свега задужбинару, дародавцу, који нена-метљиво, али редовно, дарује наше ”Људе”, само да би часопис редовно излазио, да би преживео сва спотицања злих волшебни-
ка већ пуних шест бројева. Мислио сам да је ово прилика да људ-ски и уреднички истакнем пример Јелене Шауле, која се искено радовала покретању српског књижевног часописа у Торонту и која је од срца помагала његово штампање још од првог броја.

Када сам све ове наше разговоре и писма, тј. њене одговоре
на моја запиткивања, откуцао, схватио сам да моја питања само
ремете причу да спонтано, природно тече, онако каква је иначе и личност Јелене Шауле. Тог тренутка указала ми се и визија ње
бледолике, шћућурене на двоседу међу сликама и витринама пуним књига, с новим бројем часописа ”Људи говоре” у рукама, како га прелистава, чита и, када наиђе на ”Причу о задужбинару”, протестује што сам ово објавио. Угледао сам је, у тој визији, коначно распричану, међу стварима бираним са осећајем за естетску нијансу, још несигурнију у то да ли је ишта требала причати, да ли је требало попустати после вишемесечног одбијања мојих упорних покушаја да ишчупам као клештима нешто из њених топлих, дубоко доживљених успомена. Та визија ми је помогла да
се одлучим на контрапункт и оставим нараторку без ових мојих мучитељских питања. Избрисао сам сва своја питања, одгурнуо скеле и алате, почистио шут и заблистао је унутрашњи монолог лика-наратора Јелене Шауле. Нисам је смео питати да одобри овај
мој књижевни поступак. Бојао сам се да ћу остати без приче о за-
дужбинару у овом броју. Када чаосопис изађе, знам да ће ми опро-
стити и то што сам спојио наше вишемесечне разговоре и допи-
сивања и то објавио као Јеленину причу за ”Људе” и моју последњу самовољу да своја питања побришем и оставим је саму и у овој причи као што је сама и у животу. Драга Јелена и ви, драги чита-оци ”Људи”, не судите ми престрого.

Јеленина прича за Људе

Која моја прича? Ко сам ја да би се о мени писало? Каква моја прича? Ко сам ја да бих била задужбинар? И још прича о мени у оваквом часопису? Где сам ја, а где задужбинари о којима сте до сада писали? Миљама сам далеко од ових задужбинара о ко-јима је објављена прича у Људима. Ради се о надалеко познатим људима, веома успешним и уједно хуманим добротворима, како је већ и писало о њима више пута. Читала сам и слушала о њима и раније.

Код мене је све у скромним оквирима. Код мене се ради о бом-
бонама, ситним прилозима за часопис, а код њих о манастирима,
мостовима и читавим градовима. Просудите и сами.

Имала сам 7-8 година када су ми родитељи врло ретко давали коју пару за бомбоне, рецимо. Наиђе просјак и испружи руку, а
ја му одмах и без жаљења дам – ту моју маленкост добијену свега 2-3 пута годишње. Знам да сам већ тада маштала да некако помо-гнем своје родитеље у оним тешким послератним, за целу земљу сиромашним, у свему оскудним годинама. Пазите, то су биле пе-
десете и шездесете године прошлог века, када сам све јаче маштала о Америци, па да могу оцу и матери купити авионске карте, јер сам била чула да вожња авионом може помоћи да се излечи астма од које је мој отац тешко боловао. Са мислима о оцу дошла сам у Канаду јануара 1971, а отац је умро у децембру исте године. Нисам могла да прихватим да га нема ни да одем у ”празну кућу”, иако сам била свесна да су у кући мати, бака и два брата још увек у борби са животом, а никад довољно новца за опстанак. И тако останем у Канади.

Кога још интересује оваква прича? Има их на милионе. Дола-зе нове, младе генерације, једна иза друге. Тка се вазда нова исто-
рија света. То што сам тешко радила и годинама помагала и помажем и сад своје, и поред скромних примања, такође је нормално и веома уобичајено код многих, а код Срба, рекла бих, много више. С друге стране, свака нова деценија узима своје, а мени је
четврта у Канади. Свака је узела свој део и наплату. Најтеже је не-
стајање најмилијих. Да не спомињем Борисову болесничку дра-
му у којој смо живели две деценије…

Једини излаз у свим тешкоћама, кроз цео мој живот, била ми
је књига. Увек само књига – од раног детињства, од момента када
сам научила нашу азбуку. Одмах сам почела да читам више од друге деце. Од почетка сам се напајала, да кажем тако, духом пе-
сама и прича свог народа, не само из књига него и преко мајке, баке и оца. Тада нас је било десеторо у кући, све док није умрла мамина сестра 1961. И сви би, рецимо, недељом и о празницима, а често и обичним вечерима, били са каквом књигом у рукама. Одрасли би нам казивали приче и бајке, Змај-Јовине песме, народне пословице и узречице – жива наравоученија преношена с колена на колено. Отац је бескрајно уживо када бих му читала наглас коју од јуначких народних песама: о Боју на Косову, о Ми-лошу Обилићу, о старом Југ-Богдану и његових девет Југовића, о Марку Краљевићу.

У школи је била позната моја глад за читањем, па су ми девој-чице које су имале кућну библиотеку доносиле књиге. Сећам се
једне од тих девојчица. Звала се Олга Мурдок. Још док смо били у тим првим разредима, отишла је са родитељима да живи у Америци. Њену доброту и пажњу нисам никад заборавила. У ста-
ријим разредима то је била једна од оних најбољих ученица у школи, изузетно паметна. Звала се Станка Бујновић. Она и ма-
ти јој живеле су саме. Отац јој је погинуо у рату. Обе су изгледале као да су из енглеског викторијанског времена. Чврсто затегнуте косе, са раздељком на средини, дебеле наочари и у наизглед
једноставним хаљинама. Када ме је Станка одвела код ње, видела сам праву ”кућну библиотеку”: собу, од пода па до таваница, са витринама пуних књига. Станка ме је упознала са Чарлс Дикенсом, Џејн Остин, сестрама Бронте… А могуће и са Шекспиром и још некима.

Сећам се да ме је учтељица из првог основне, Вера Ићитовић, волела и једном позвала код себе. Седеле смо у дивном врту и причале… После ми је чешљала косу и дала ми неку књижицу и бомбоне на одласку. Имала је сина и кћерку, а била веома лепа и млада. Била је удовица. Син јој је постао веома цењен румски песник, Јован Ићитовић. На жалост, чула сам да је умро пре коју годину. Жао ми је што нисам стигла да поразговарамо о његовој дивној мајци. После сам имала учитељицу Радић која ме ценила. Било је и других учитељица и наставница које су цениле моју склоност ка књизи, али не бих више о томе.

Све су ово драгоцености мога детињства и ране младости. Ку-
ћа нам је, и поред скромног живљења, била топла и пријатна, пу-
на мириса цветова, али и мириса тамјана, уз треперење упаљених свећа о празницима. И мати и бака биле су дубоко побожне и чес-
то би наглас изговарале молитву, а о Божићу обавезно певале ”Рож-
дество Твоје…” и још понешто.

Била сам другачија од своје три сестре. Два брата су дошла 5 и 15 година иза мене. Бејах дете које се вазда усамљивало, вазда скривало по кући или башти иза куће, у жбуњу малина и рибизли. Скривала сам се и на таване, али, ако сам јој заиста треба-ла, мати би ме свугде пронашла. Била је мој вечити цензор за књи-
ге које бих читала. У њеном детињству на селу и сама је била це-њена од учитеља, посебно због талента за цртање. У каснијем до-
бу писала је и песме, највише родољубиве или побожне. Долази-ла нам је у посету у Канаду више пута, све док је физички могла издржати. За време бомбардовања Србије 1999. није хтела у скло-ниште. Остала би у кући и молила се Богу док насиље траје, како ми је причала 2000. године у Руми.