Историјска панорама и српски тотем

Богдан Мишчевић већ дуже време ради на слици инспирисаној српском историјом, која има назнаке светости. Ако посматрамо слику, можемо рећи да њен „почетак” приказује древну европску културу (Лепенски Вир и Винча), њену светлост, која је прва у позној праисторији познавала металургију, писмо слично ћирилици и скулптуру у слободном простору. Из тог тла расту две руке, два стуба или две тврђаве, симболи српске снаге, првих држава Рашке и Зете, а касније ће нићи и друге државне творевине. Руке су пружене ка небу, јер Срби свет мере крајностима – или су уз тло или теже висинама. У средњем веку се појавила света династија Немањића, по лепоти, умној и телесној снази нека врста надљуди. Зато је толико пажње поклоњено цару Стефану Душану, врховнику српске историје, и његовој породици. Свети Симеон Немања, потоњи Мироточиви, отац династије Немањића, оставио је потомству две кључне поуке: умрети испод иконе и чувати језик, јер је горе изгубити једну реч него један град. Свети Сава, заједно са оцем Симеоном Мироточивим, ктитори су светог манастира Хиландара, светлости и светости свесрпства, Србима су донели много тога на шта су сада поносни, па Немањиће црквено сликарство приказује у виду лозе Јесејеве, као корен и цвет.
У средини слике је јаје, симбол духовног савршенства, идеала, али и васкрсења, јер из њега полеће Феникс, знамен обнове. Архетипска Мајка Југовића представљена је у виду свеће, јер је она, као свака права родитељка, светица. У виду фитиља она сагорева, али из њених суза поново се рађају деца, тај српски Феникс. Али еон насиља и даље траје под турским ропством, мукотрпна селеља, борба за голи живот и опстанак, а на тим страдалничким периметрима увек ће се рађати нови јунаци, нова периопа и светлост. Тако се рађају Први и Други српски устанак са Вождом Карађорђем и Милошем, привидан мир и слобода све до Првог светског рата, стварање Краљевине Југославије, Други светски рат, друга и трећа Југославија и на крају века и еона, рат који су неке светске силе повеле против Србије у виду тромесечног бомбардовања 1999. године у знаку обрнуте три шестице. Езотерици су одавно упозорили на опасност која долази од сваке инверзије. Сликарева визуелна представа, у којој се изједначава ликовно, симболичко и литерарно, спирално се успиње ка небу. На измаку историје блиста зора постисторије, светлост неког новог еона, оно исто небо које је свети кнез Лазар одабрао као вечну награду, као завет и опредељење – не царство земаљско, већ царство небеско. Сваки народ има неки свој значај или мисију, Срби се избављају херојством, страдално и подвижнички, а спремност на жртву плаши њихове непријатеље. Зато су и на небу те будуће историје двојица монаха, испосник и духовник Свети Сава, и научник, аскета Никола Тесла, најнапреднији људи свог времена, али укорењени у традицију. Свети човек и посвећеник науке, божјак и апостол електронског доба, повезали су Исток и Запад, дух и материју. То је једна од поука ове слике – слога, мир и мудрост у свим световима.
Зашто је у наслову српски тотем, а не апотеоза српског народа или омаж Србији? Збога тога што је наше православље окађено миомирисом смиља и ковиља, а корен му је у слојевима несталих огромних храстових шума, чија сеновитост одређује не само нашу свакодневицу и обичаје, већ и веру. Једном ногом смо у паганству, повезани с природом, вилама, змијама, вуковима и вампирима, а та реч је једина из богатог српског језика ушла у светски језички фонд. Зна се још за речи гусле и хајдук, и тиме је затворен круг српских магијских и историјских вредности. Слику Богдана Мишчевића, посвећену хиљадама година српске историје, странци и млади ће много боље схватити ако им се предочи њена тотемска, магијска снага него ако је вреднујемо као историјску панораму. Мишчевић је пре свега мајстор савремене ликовне и књижевне фантастике, ониричког реализма, који живи и ствара.
Његов српски тотем можемо посматрати као интегрално уметничко дело, духовну вертикалу, спој уметности, историје, езотерије и религије, или као исповест, сведочанство о духу времена и народа. То дело је вид синтезе, екстазе и климакса, ликовни резиме, капитал са којим уметник улази у двадесет први век. Можда је то и повест неког другог света, скрајнутог, унутрашњег, једна херметична историја. Његова меморија и материја, ламент над судбином, имају дубљи и виши смисао. Макс Ернст је окупио надреалисте и њихове претече из разних епоха на групном портрету, Оља Ивањицки је око стола Тајне вечере сабрала цвет духовности, а Милић од Мачве и Милован Видак су саборно сликали значајне личности српске историје и културе, као што је Иља Глазунов приказао велику, крваву повест руског народа. Нико од њих, као Богдан Мишчевић, то није урадио аксијално, усправивши платно, што симболизује вертикалу која повезује праисторију и постисторију, нико није слику свео на људску меру, на ширину рамена, а још мање у будућности назрео нову Нојеву барку.
Тема је универзална, има наде, човек ће се спасти уз помоћ своје маште, али и здравог разума, осећаја за живот, за реалност, основне одлике српског колективног бића. Магија, реализам и нада као божанско озрачје прожели су ово дело од корена до врха. Када се чини да је све изгубљено, појављују се неки брадати, космати древни Срби, барбарогенији, праоци Европе, да као сликар Богдан Мишчевић улију наду и наговесте да уметност није од овога света, јер је божанска.