Разговор са словачким академиком, др Јаном Јанковичем, преводилацем српских драма

Рођен у Повашкој Бистрици пре 67 година, словачки слависта Јан Јанкович далеко је најпродуктивнији преводилац јужнословенских језика у својој земљи, са више од 150 преведених и публикованих наслова. Након дипломског рада о Лази Лазаревићу и доктората посвећеног хрватском романтичару Антуну Немчићу, у својој богатој каријери Јанкович се налазио на више важних позиција, као што су место главног уредника и директора издавачке куће „Веда“ Словачке академије наука, односно научног сарадника и заменика директора братиславског Института за светску књижевност. Од 1991. године у сопственом издавачком предузећу „Југа“ објављује превасходно дела екс-ЈУ простора. Са овим аутором мноштва рукописа научног, есејистичког и публицистичког карактера – међу којима се издваја бриљантна књига „Југославија“, преведена на више великих светских језика – разговарамо на перфектном српском о позоришту и преводилаштву, пре свега, а затим и о словачко-српској наклоности.

Из обимне библиографије Ваших радова јасно се уочава приврженост театарској литератури. За потребе словачких позоришта, радија и телевизије превели сте и адаптирали велики број текстова штампаних, затим, у периодици и засебним књигама. Бавили сте се и организацијом представа, да би тај домен својих активности крунисали књигом „Српска драма у Словачкој“. Откуд толико интересовање за драмски израз?

– Вероватно би приличило рећи да сам драму преводио због магије позоришта, услед тога што сам увек неизмерно радознао како “моји” дијалози звуче уживо. Али, превођење драме можда ме је привлачило и због тога што волим пуно да причам и што сам почео као уредник на радију, дакле приватно и професионално одувек сам био поштовалац живе речи. Међу нама, најпре се ради о томе да сам увек био прагматик и радохоличар. Без превођења нисам могао замислити живот и хтео сам задржати преводилачку кондицију и онда кад сам био главни уредник велике издавачке куће и кад времена није било на бацање, а за превођење драме лакше сам га могао наћи. Као ђаво крста, бојао сам се да будем само чиновник.

Међутим, могуће је да су и битне функције које сте обављали, на свој начин, допринеле бољој проходности наших писаца ка словачким сценама.

– Није искључено да смо ми, јужнословенска драма и ја, имали среће што сам био главни уредник, дакле човек који се са директорима позоришта сусретао у разним службеним приликама, али њих, нажалост, нисам познавао на почетку своје каријере: коначно, сваки преводилац улази у позориште на мала врата, као и набављач за бифе. На „даскама које живот значе“ преводилац се не нађе чак ни на премијери свог превода. Са позориштима сам почео сарађивати релативно касно – половином седамдесетих година прошлог века. Бивша Југославија имала је, додуше, довољно добрих позоришних текстова, али се они најатрактивнији нису смели постављати. А превођење драмског текста представља својеврсну специфичност, међутим та тема захтева већи простор, па ћу то овако сажети: код превођења за позориште, преводилац се мора апсолутно трансформисати у човека позоришта, како у одабиру дела, тако и при самом превођењу. Он мора осећати позориште и радити за позориште.

Јасно је да су захваљујући Вама, многи овдашњи аутори „проговорили“ у Словачкој, па, ипак, колика је, реално, свест стручне јавности и публике у Вашој земљи о вредностима српске драматургије.

– Одговор није једноставан. Неоспорно је да традиционално добре словачко-српске и, шире, словачко-југословенске везе имају одјек и у драмској уметности. Штампање превода драме следи општу ситуацију словачког уметничког превода – значи да превода драме има релативно пуно, у сваком случају Словаци су, по броју преведених књига из књижевности бивше Југославије, трећи на свету, иза Руса и Чеха. Истовремено, можемо говорити и о извесном преферирању јужнословенских књижевности, посебно ако упоређујемо број превода са преводима из књижевности мање бројних народа. Но, ситуација са позоришним преводима је сасвим карактеристична. Како се историјом уметничког превода, већ годинама, озбиљно бавим, могу рећи да је позоришна средина „неумољива“ и много више него издаваштво захтева строг избор. Прво: одабрани комад мора задовољити низ специфичних критеријаума, а, пре свега, задовољити основну чињеницу да је позориште колективна уметност. То значи да комад мора одговарати тренутном концепту позоришта, укусу и уметничким тенденцијама режисера, могућностима и потребама ансамбла, па сам, на пример, нови превод Војновићеве „Смрти мајке Југовића“ припремао за познату глумицу која је славила јубилеј што је тражило велику улогу, док је други превод, тако, чекао у досијеу позоришта десет година док нису били на располагању одговарајући глумци…

И „ликови с оне стране рампе“ су неизбежан чинилац позоришних илузија.

– Апослутно, позориште воли проверене писце који гарантују успех код публике и пуне благајне и то је један од разлога зашто се, између два светска рата, из српске драмске литературе, на професионалним сценама играо само Нушић. Исто тако, српска драма је увек примана у јужнословенском контексту, што значи да је одабрани српски драмски писац морао бити у рангу тренутно најзначајнијих, најпознатијих и, у ширем европском контексту, признатих писца из других јужнословенских средина. Све се то лепо очитовало на позадини жанра: Нушић је, између два рата, неоспорно, био најзначајнији комедиограф ваших простора па су се играле само његове комедије. Са друге стране, изводиле су се озбиљне драме Крлеже и Беговића, који су, у датом моменту, били на врху тог жанра у бившој Југославији, што не значи да тадашња српска драма није имала велика имена, него говори колико су позоришни механизми стварно захтевни. Све ово је важило је, пре свега, у периоду између два рата који карактерише континуитет наших односа и када позориште није било оптерећено политичким императивима. Након Другог светског рата, ситуација се променила, али о томе сам писао у помињаној књизи „Српска драма у Словачкој“.

Узимајући све наведено у обзир, чини се да је само лидерска позиција Душана Ковачевића неприкосновена.

– Без сумње. Недавно се навршило четрвт века његове присутности на словачким сценама. Све је почело, данас већ давне, 1984. године када је његов „Сабирни центар“, више од две сезоне, непрекидно извођен на главној сцени Словачког Народног позоришту у Братислави, а паралелно на сценама у Мартину и Прешову. До тада, таквог успеха није имао ни Нушић који је био веома популаран у Словачкој. Затим су уследеле инсценације осталих Душкових комада, укупно 14 премијера. Игран је широм Словачке, његове представе су имале велики успех код публике, излазиле су јако лепе критике, студије. Објављена 1991. године, „Балкански шпијун и друге драме“ била је прва књига драма не само једног српског, него уопште јужнословенског писца у мојој земљи и од посебног је значаја што је изашла у коедицији словачких издавачких куће „Југа“ из Братиславе и „Обзор“ из Новога Сада. Пре седам година написао сам и публиковао монографију „Наш Душко Ковачевић или Душков марш на Словачку“ што је прва књига посвећена српском и јужнословенском драмском писцу у Словачкој. Душан Ковачевић је, у ствари, био једини српски интелекуталац познат широј јавности – не дешава се често да страни драмски писац има слику и интервју на насловној страници најчитанијег озбиљног дневног листа у Словачкој! Посебно треба споменути да је ТВ адаптација његовог „Професионалца“ направљена у Братислави добила је награду на референтном фестивалу у Кану.

Негде је, једном приликом, чак речено да се Душан Ковачевић слободно може сматрати и словачким драмским писацем.

– Тако гласи наслов текста у броју „НИНа“ посвећеном 60. годишњици његовог рођења и ту се, заиста, не ради о новинарском претеривању. Душан Ковачевић је словачки драматичар не само зато што је писац за свако позориште, већ због тога што су теме његових драма нама, Словацима, толико блиске, као што су нам блиски темперамент и менталитет његових ликова. Ковачевић је тако посато део историје словачке драмске уметности. Нема, у дугогодишњој традицији словачко-српских позоришних веза, српског писца који је у Словачкој више извођен. Ковачевић је аутор за све режиме, али и дисидент у свим режимима. Тако је у Словачкој и прихватан. Ковачевић се у Словачкој сматра живим класиком. У протеклим годинама, то је био једини познатији југословенски интелектуалац од поверења и аторитета.

Ускоро ће се навршити столеће од како је драма неког српског писца први пут изведена у Словачкој.

– Како су Словаци пре настанка Чехословачке 1918. године живели у неслободи, нису имали професионалну сцену где би изводили комаде на матерњем језику. Насупрот томе, постојао је читав низ аматерских ансамбала и један од њих је 1911. године играо Трифковићеву комедију „Пола вина поле воде“. Од тада било је приближно 200 инсценација драма српских писаца у позориштима, на радију и телевизији – од тога приближно 40 на професионалним сценама. Узгред, аутор првог извођеног српског комада, Коста Трифковић, студирао је у Словачкој. Штампање превода српске драме је мало старијег датума – почело је 1904. када је публикована „Балканска царица“ Николе Петровића, а првог Нушића смо штампали 1910. године. До сада је у преводу на словачки штампано око осамдесетак српских драма.

Чини се да у супротном смеру не постоји комуникација истог интензитета, можда и зато што ми немамо свог Јана Јанковича. Па шта бисте нам, онда, Ви препоручили – којег словачког драмског писца би неизоставно ваљало играти у Србији?

– На ово питање постоји само један одговор који важи у теорији и пракси уметничког превода: свака средина бира према својим потребама и могућностима. Но, без сумње, има словачких писца који заслужују да буду играни у Србији. Надам се да неки сигнали продубљивања директних веза између српског и словачког позоришта наговештавају бољу будућност за словачку драму на српским сценама, а ту, у првом реду, мислим на интензивније посете људи из „Стеријиног позорја“ и директора београдског Народног позоришта у Словачкој, те гостовања позоришта у једној и другој земљи. Верујем да ће убрзо неки српски преводилац понудити вашим театарским кућама превод драме словачког аутора – пауза је стварно дуга. А можда ће се десити и оно шта се у историји већ једном догодило – након што је Коста Руварац превео Палариков комад „Дротар“ који је штампан и игран у Новом Саду 1866. године, словачка драматургија се вратила на српске сцене тек седам деценија касније. Наиме, 1933. године је војвођански Словак Андреј Врбацки превео Стодолов драмски текст „Каријера Јошка Пучика“ који је, у режији Јосипа Кулунџића, 1933. године премијерно изведен на сцени Народног позоришта у Београду.

Откуда толика Ваша наклоност према Србији, односно јужнословенским народима уопште?

– Када сам, почетком шездесетих година прошлог века, студирао на Филозофском факултету у Братислави, Југославија је била земља која је фасцинирала младе. Слободна, отворена за нове идеје из света, а истовремено тако своја. Политички – забрањено воће, јер је била земља јеретичког социјализма. Тадашњи српскохрватски почели смо учити у врло бедним условима: увече смо се налазили у предаваоници која није грејана, доктор Фридецки долазио би у изношеном хубертусу и доносио нам своје старе истрошене књиге јер нових није било. Професор није постао богатији ни наредних година, за крзна и аутомобиле није зарадио нико ко се бавио том дисциплином. Но још је било горе то што је свако ко се професионално бавио југословенским књижевним темама био сумњив. Био је то плес на оштрици ножа. А нож је понекад умео дубоко да засече…

У тадашњу Југославију први пут стижете као двадесетогодишњак.

– Радо се сећам свог првог путовања – било је то далеке 1963. године, тада није било никаквих међунароних уговора, камоли сумњивих фондација. На свој трошак су ме приватно позвали омладинци којима сам те године био тумач у бившој Чехословачкој. Становао сам у Београду код Момчила Баљака, српски ме учила његова мајка Софија – и то је разлог зашто сам своју књигу „Српска драма у Словачкој“, четири деценије касније, посветио управо њима двома. И још нешто – сваки од пријатеља ми је тада поклонио неке књиге које све чувам до данашњег дана! Једна од њих била је врло занимљива публикација „Југославија“, но већ тада сам се заверио да ћу једног лепог дана написати још бољу књигу истог типа. Након готово тридесет година, успео сам у тој намери: моја књига „Југославија“ је изашла на немачком, француском, пољском и словачком, штавише од немачког издања тадашња Југославија је купила 2000 примерка. Новинар братиславског „Вечерњака“ насловио је свој чланак тим поводом, „Продали смо Југославију Југословенима“. Укратко, младалачки пркос и славистичка оријентација довели су ме у наручје књижевности која ми је постала судбина. Почеци јесу били тешки, но издражао сам – како се каже, првих тридесет годинаје најтеже, а онда већ иде.

Ове године „пунолетство“ слави Ваша издавачка кућа симптоматичног имена „Југа“.

– ”Југу“ сам основао почетком деведесетих година прошлог века у Братислави и, до сада, публиковао 138 књига. Поред дела значајних словачких пиасца, те различитих серијала, као што су они аутора из Канаде, затим о историји медицине, из области права или прва Историје Шпаније на словачком језику, знатан део продукције представљају књиге стваралаца из бивше Југославије. Посебно се истичу преводи 38 романа Марије Јурић Загорке и драмска књижевности, три књиге драма и комедија Мира Гаврана, две књиге драма Винка Медерндорфера, књига драма и комедија покојног Милана Гргића. Дужи низ година, „Југа“ посебну пажњу поклања Душку Ковачевићу – прва књига мог изадавачког предузећа био је избор Ковачевићевих драма „Балкански шпијун“, да би, затим, 1992. године уследила и његова „Урнебесна трагедија“ коју је пратило извођење истог комада у Словачком народном позоришту у Братислави. Такође, 2002. године написао сам и штампао, већ помињану, књигу „Наш Душко Ковачевић или Душков марш на Словачку“.

– „Југа“ је била издавач и неколико Ваших дела која се тичу ових простора.

– Најпре то је била есејистичка књига „Бојеви Црногораца и чежње Словака“ 2004. године, затим „Речник преводилаца са библиографијом превода са македонског, српског, хрватског и словеначкогј језика“ 2005. године и, коначно, већ помињана, „Српска драма у Словачкој“ 2006. Све ове књиге су изашле уз помоћ Министарства културе Словачке, односно Словачке академије наука. Надам се да ће министарства културе Србије и Словачке ове године пронаћи средства за књигу драма Душка Ковачевића „Доктор шустер“. И, да не заборавим, Издавачка кућа „Југа“ носилац је престижне Награду Јана Холеха за 1999. годину.

Тренутно је актуелна Ваша капитална хрестоматија „Поезија словачко-српске узајамности 1827-1938. – Буквар братимљења“, коју сте промовислаи и у Новом Саду.

– О пријатељским везама Словачке и Србије не умем говорити сажето, знам о томе да пишем само обимне књиге као што је ова најновија од 550 страница која говори о узајамним општим и, посебно, књижевним везама и превођењу од 1827. до 1938. године. На маргинама књиге „Поезија словачко-српске узајамности“ могу рећи исто што вреди и иначе: смисао свог посла видим у томе што верујем у искрене осећаје, али се не ослањам искључиво на њих. Верујем и књижевној уметности, али се ни у њу не поуздавам потпуно. Не поуздавам се ни у науку о књижевности, али упркос томе верујем да је најпогодније ако покушам стопити осећајну и разумску димензију наших односа. С друге стране, верујем сили логичких аргумената. Али знам и то да у временима компјутера, поготово младе генерације, треба придобијати уз минимум сентимента и максимум уверљиве бинарне рационалности. Историја уметничког превођења једнако се усмерује естетској и идејној страни књижевних дела, дакле, може се рећи не само како већ и зашто смо се волели и осећали узајамне симпатије. А од тога зашто врло се лепо може извести зашто смо овакви данас, зашто таквима желимо, ако уистину желимо, остати и у будућој Европи. Историја ће и надаље бити учитељица живота, а ми морамо бити паметни ученици. Историја нас мора поучити пре свега томе да сопствену историју сами пишемо, јер само ми знамо шта је за нас најбоље. Историја не пружа само мудрост, већ и снагу и храброст.

Дуг је списак награда које сте заслужили за своју опсежну и вишедеценијску преводилачку активност, како у Словачкој, тако и у Македонији и Хрватској. У нашој земљи „Стеријино позорје“ Вам је 1994. године доделило Награду за превођење и популаризацију српске драме, а затим и своју Јубиларну плакету поводом пола века постојања. Пре пет година сте добили и годишњу награду Српског ПЕН центра.

– Искрено да кажем: волим све награде. Најпре, оне су гориво за мој преводилачки, публицистички, па и научни мотор, а онда – човек окићен наградама има пуно више успеха кад са шеширом у руци проси помоћ по различитим институцијама како би штампао или, на неки други начин, остварио своје изуме. Мој случај сведочи о томе да перпетуум мобиле постоји.