Било би излишно после Шпенглера говорити о пропасти и болести Европе, ако се томе сазнању не би ишло никаквим новим посматрањем и осветљењем или, ако се, можда, не би нашли нови путеви оздрављења. При томе се ваља чувати празних пацифистичко-утопистичких паневропских сањарија. Мора се, напротив, посматрајући ствари не само са дневно-политичког него и са гледишта историјске нужности, претходно схватити основна, историјски судбоносна сила новопробуђеног национализма као стваралачког фактора. Јер само на тој основи, светско-историјски условљеног и оправданог национализма, може се Европа повести на пут оздрављења. Али се претходно мора болесно стање Европе познати у његовом правом значењу, без губљења у небулозним и магловитим филозофемама. Можда је Европа болесна и у њеном духу, можда је у опадању њено духовно стваралаштво и вођство. Но можда је то само привидно и пролазно, и можда је то само један устук пред већим стваралачким духовним енергијама. О томе се да философирати, дискутовати и диспутовати. Али оно што нам се чини изван сваке сумње то је чињеница, из дана у дан све очигледнија, да је Европа болесна органски, у самом свом срцу. А то срце Европе јесте Централна Европа или, у ужем смислу, Дунавски басен, са великом, пулсирајућом артеријом која му одржава живот.

Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се “примило” на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште….

194- 195

Бугарски меморандум
Прогрес, 15. 05. 1922.

Под овим насловом “Демократија” коментарише меморандум Извршног комитета македонских братстава, у коме се од великих сила тражи: прво, да се одредбе Сен-жерменског уговора о заштити националних мањина прошире и на Македонце; друго, да се допусти повратак свим македонским емигрантима; треће, да се изврши плебисцит у Македонији. Мада су, како “Демократија” тврди, њени “велики савезници” презриво одбацили овај меморандум у кош, заједно са меморандумом хрватског блока и меморандумом црногорских емиграната, о њему “Демократија” говори са прилично горчине јер, поред свега свог слепила, ипак увиђа да ова поплава меморандума, која је потопила Ђеновску конференцију, на понос и дику есхаеских државотвораца, ипак неће донети никакве користи данашњем режиму. Али она не увиђа једну другу ствар: да је у бугарској политици према Македонији настао знатан преокрет.
Док наши властодршци својим безумљем чине да у Македонији читаве вароши одлећу у ваздух, па после тога за десетине хиљада људи без крова и хлеба једва цеде два милиона динара помоћи, а истовремено из народне касе просипају десетине милиона на оргијања моћних и бесних, док по Македонији, “у име славних ослободиоца”, деле правду подмитљивци и бивши робијаши, док се из Београда гладном, голом и национално несвесном народу декламује најшупљијом шовинистичком фразеологијом, дотле практични Бугари почињу да увиђају да је Македонцима потребан мир а не ратоборни национализам, да је њима потребно материјално благостање а не празан шовинизам, који може да се роди само у главама ситих и пијаних нових дахија. Зато се Бугари свим силама труде да докажу како је њима много стало до благостања Македонаца, зато они прикупљају прилоге за пострадале битољце, зато се брину о несретним емигрантима.
Требало би да “Демократију” плаши оваква бугарска политика која је, несумњиво, паметнија од оне коју “Демократија” води, а не неки уображени агенти, комитети и т. п. Ми ћемо нагласити још само то да питање македонских емиграната није питање са којим се може терати шега, као што то “Демократија” чини. Ту су у питању стотине породица отераних са свога огњишта, хиљаде жена и деце чији мужеви и очеви не смеју већ годинама да се врате кући, а све је то један од највећих узрока незадовољства, тим пре што је један добар део тих људи отеран покварењаштвом нашег чиновништва и наопаком применом чл. 85.

Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи једна густа, крвава лаж. Неко време становала је у архивама Међународног суда за ратне злочине у Хагу, а након пресуде по тужби Хрватске и контратужби Србије ево је поново овде: у Загребу, где је рођена, и у Београду где се гнезди по потреби и где нико од српских званичника (из још увек неутврђених разлога) већ 15 година не сме ни у очи да је погледа, камоли да оспори њено постојање. То је лаж о рату деведесетих, о растакању Титове Југославије, а гласи: Југославију је разбила Србија, предвођена Милошевићем, тако што је извршила агресију на Хрватску.

Ноћ раније, Растко увек себи обећава да сутра, у суботу – свакако! ништа неће радити… Евентуално, ако завири међу корице неке књижице – чисте разоноде ради. Нема ни друштва ни амбијента, ма био озвучен и тутњавом, или крцат чудесима… – па да Растко пропусти да склопи заверенички план сâм са собом. Ах, обећања дата себи… Но онда кад – док дланом о длан – муњевито осване та субота, и пре него што отвори очи, Растко врло јасно увиђа да ако не намерава да остане вечити асистент-доцент читавог живота, мора – како зна и уме – из тог викенда, ко зна ког по реду, да ишчупа бар четрдесетак сати рада на тези, а преостатак времена до понедељка да истражује по сајтовима где му је најрационалније да аплицира за постдокторске…
…За компјутером од пре шест изјутра, док се још честито није ни разданило, Милена је узоран капетан неизвесне пловидбе… Повремено, тек на трен, дозвољава себи да се присети синоћњег уживања – оног посебног момента, уводних тактова концерта, кад почиње њен ритуал – одвајања од света. Музика и јесте у овом свету – нешто најдаље од света… Уједно – и најбоље… Целебна магија неописивог сама…