Научни скуп „Владар, монах, светитељ Стефан Немања – Симеон Мироточиви“

Предсједник Србије Томислав Николић изјавио је да је родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, једна од најважнијих личности у цјелокупној српској историји и да за нове генерације представља светионик који одређује правац очувања српске државе

Међународни научни скуп „Владар, монах, светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви“ одржан је у Београду, Студеници, Подгорици и Никшићу. Организатори скупа су били Епархија будмљанско–никшићка, Универзитет у Београду и Српска академија наука и уметности поводом 900 година од рођења Стефана Немање, а у раду је учествовало 40 стручњака из Русије, Грчке, Италије, Србије и Црне Горе.

Век једне традициј

Ове године се навршава стогодишњица почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преименовања властитог језика од стране једног народа; наиме, у питању је стогодишњица југословенског двоименовања и троименовања, то јест вишеименовања српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког југословенског државног и језичког вавилонског пројекта.

Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Македоније (Старе Србије)

1) Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град “Серблиа” на положају југозападно од Солуна има своје име од својих српских основача (око раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као “Србчиште” у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.

Constantin Porphyrogenitos “De Administrando Imperio” cap.32, pp.152 ed.Bonn
“Starine” 14, 1882 pp.16

Тек што сам био завршио први разред основне школе, у јесен 1969. године, преселили смо се у нови део града: у то време је – што сам сазнао много касније – секретар ЦК СК Србије била Латинка Перовић. Управо саграђена зграда чувала је у ходницима мирис свежег малтера, док су се – одмах до улазних врата – сјајили дрвени поштански сандучићи. Били су недовољно велики и део убачених новина увек је вирио из њих. Постојао је један дан у којем је готово свако сандуче било испуњено истим новинама: мало ко их је узимао, па је тај низ новина стајао данима, све док не би попадале на под и чекале да их чистачица смести на ђубриште. Увек сам, међутим, волео да читам те новине, које су се звале Комунист: карактерисало их је црвено заглавље, имале су мастан отисак црних слова на хартији, распростирале су снажан мирис штампарске боје. Текстови у њима откривали су не сасвим разумљиви свет сигнала и јавки, које су обично свршавале у оштрим политичким осудама људи које смо – као студенти – слушали на београдским књижевним и филозофским трибинама. Није било само занимљиво него и корисно што сам се у тим новинама срео са многим именима. То сам открио много касније.

Комунисти су уништили србско грађанство, које је било познато не само по свом материјалном статусу, него, пре свега и изнад свега, по спремности на жртву на заједницу.

Од Илије Коларца до Симе Андрејевића Игуманова, и даље, траје нит оних који су остављали задужбине своме роду, и тиме (а не пљачком) доказивали да су елита. И данас има светлих примера који показују да је могуће бити заинтересован за заједницу, за претке и потомке; и који своје добро чине без намере да из тога извуку корист за себе и своје „пословне подухвате“.