Чачак, 02.04.2013

Овај текст сам писао уочи 2. априла 2013, више него икад желећи да се ниједна од мојих црних слутњи не оствари, и да се Николић, Дачић и Вучић као најодговорнији политичари Србије данас не покажу онаквима какви су приказани у редовима који следе. Раније сам писао да у Србији није тешко бити пророк – замислиш најгору могућност, и знаш да ће бити горе него што си замислио. Али, молим се Богу да не буде тако, и да се ова предвиђања покажу као погрешна. Да у овој тројици политичара, ма какви су до сад били, ма шта чинили и ма колико грешили, проговори оно најдоње,најдубље наше, обилићевско, које неће да се потчини злу, и које је спремније да страда него да се клања оклопљеном злу и ђавола љуби у копито.

На брежуљкастој питомини југоистока Метохије смештени су древни српски манастир Зочиште, и места Ораховац и Велика Хоча. Ови браници православља припадају призренском округу. Пут до Зочишта води нас кроз бројна шиптарска села која су по дивљој градњи, прљавштини, сметлишту разбацаном на све стране, постала препознатљива. И даље се виоре скоро из сваке шиптарске куће, као по директиви, албанске црно-црвене заставе. „Знамења” фантомске државе, која хистерично месецима опседа моћне и мање моћне земље по свету просећи „независност”!

Уз напомене да се недостатак културне политике Срба дуготрајно осећа ”у свим подручјима јавне свести, и у пословном ,и у медијском”, одмах на почетку поглавља О српском становишту у својој књизи ”Дух самопорицања”, професор Мило Ломпар поставља два питања:

1. ”Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ни једна није српска?”
2. ”Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји само понеки импулс који би је могао наговестити?”

Ретко се догађа у књижевној периодици када се појави један добар, посве нов књижевни часопис, да наредни бројеви надмаше тај блесак првенца. То се управо десило часопису ”Људи говоре” из Торонта. Појавио се пре 5 година на књижевно-културној сцени Срба широм света. Скоро да није било гласила у матици и дијаспори српској да о њему није писало. Набројаћемо само неке: РТС, ТВ Нови Сад, све телевизијске и радио станице у Београду, Новом Саду и Крушевцу, ”Глас Српске” из Бањалуке, ”Вечерње новости” из Београда, ”Кишобран” из Ванкувера, ”Новине” из Торонта, српски радио ”Звуци родног краја” из Торонта, ”Српска телевизија” Торонто, ”Американски Србобран” из Питсбурга, ”Искра” из Лондона… И сви су истицали јединствену уређивачку концепцију овог часописа и квалитете његових прилога. Када се појави нови број, читаоци га дочекују са одушевљењем. Поред заступљености свих књижевних жанрова, часопис ”Људи говоре” обухватa и све теме из културе и душтвеног живота српског народа.

У овом важном дану за Удружење књижевника Србије, када се расправља о положају писаца, морамо се запитати какав је положај оних који бране српско достојанство у Јарињу, који своје животе стављају као залогу за нераскидиву везу са својом земљом Србијом. Зар да ћутке прелазимо преко комадања своје земље, ко то још у свету чини!