Погледајте у садржајима српког и енглеског дела часописа шта је у њему објављено:

УМЕСТО УВОДА

5 Уредништво

Српске урвине

ПОЕЗИЈА

13 Секула Шарић

Овце

Моја ватра

(Често) спомињање историје

Самоћа

17 Александар Марић Завет

Медиолански запис

Запис Петра Петровића Његоша

Жича, светлост, причешће

21 Дејан Ђорђевић Будим се да бих те волео

Буди птица

Треба поверовати

Ја, песник и ловац

23 Дубравка Матовић Лево живе мачке

Привременост

Сидро

Бити ласта

27 Јелица Шаула

Такмичење (сунца и месеца)

Одлажење

Осветљујућа тмина

Фантазија под месечином

31 Светлана Ђурђевић Искон

Парче душе

Остати свој

Парање душе

35 Урош Уљаревић Под звездама

Промене

ПРОЗА

40 Милош Милачић

Мало јеси, мало ниси

47 Филип ГрбићГрожђе је спаљено

58 Пеђа РистићКовш

66Радослав СлавнићЂаво без филтера

ЕСЕЈ И КРИТИКА

77 Кристијан Олах

Увод у теоријско дело

Николе Милошевића

Покушаји систематизације

Милошевићевих области истраживања

90 Драгана ГрбићMachina Humana et Homo Viator

Срећан рођендан Човеку Машини!

Срећан рођендан Човекопутнику!

107 Мира ШвоњаЈелица Шаула:

Све географије једне душе

111 Радомир БатуранРоман Богдана Мишчевића

“Боје Ботичелијевог гласа”

БЕСЕДА

122 Гордана Ђилас

Јефимија, најмилија

124 Властимир Станисављевић Шаркаменац

Наказан говор

ПУТОПИС

131 Мирко ПалфиКаналски светови

134 Милован ШавијаОкеанске даљине

Слободана Тишме

ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ

144 Србијанка Станковић

Књижевна омладина Прокупља – место где поезија расте

147 Милена Перић

Приђи, Хана!

148 Анастасија Цвијановић

Емотивна лествица

149 Маша Спасић

Ти ниси оно што други виде

150 Милутин Милошевић

Ужад од неиздржа

151 Ивана Ђурковић

Бора из излога

152 Србијанка Станковић

Ана је чекала

ЈЕЗИК И ПИСМО

158 Радивоје Керовић

Језик, име и писмо

као чиниоци Српског идентитета

183 Драгољуб Збиљић

Како и зашто нису успели

покушаји полатиничавања Руса, за разлику од Срба

187 Радомир Батуран

Англиста Бугарски у тиму

културног и друштвеног

инжињеринга у Србији

ПРИЧА О УМЕТНИКУ

193 Мирјана Ђошић

Биографија

196Мирјана Ђошић

Илузије

198 Јелена Војводић

Феномен

рефлексије као метод сопственог уметничког истраживања

200 Маја Олић

Рефлексија погледа

201 Весна Кнежевић

Мимин колач

МУЗИКА

204 Александра В. МокрањацКратка повест о три Mокрањца

215 Марија АнђићКоју музику ви слушате?

218 Ирина ПавловићРитам као есенција

џез културе

ИСТОРИЈА

222 Наташа Ковачевић

Архива која ћути

231 Божидар Трифунов Митровић

Две цивилизације у Европи

СА ДОАЈЕНОМ

СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ

246Бато Бијелић илити Душан Босанац

250 Бато Бијелић

Једноставна аутобиографска прича

257 Душан Босанац

Послије одлуке Међународног

суда правде по тужби БиХ

НИ СРБИЈА НИ СРПСКИ НАРОД НИСУ КРИВИ

261 Владимир Димитријевић

Преписка и интервју са

Иванком Ајдарић-Вујић

ДОГАЂАЈИ У КЛУБУ

ЧАСОПИСА ЉУДИ ГОВОРЕ

290 Календар догађаја

298 Пријатељи часописа

POETRY

7 Mirko Magarasević Here we are on the

open sea

The Question of Guilt

How Achilles Falls in Love

With Beautiful Penthesilea

Hector’s Dream

Mermaids’ Lure

11 Jelica Šaula Competition

Separating

Enlighted darkness

Moonlight fantasy

15 Dubravka Matović Transiency

Anchor

To be a swallow

19 Dejan Djordjević I awaken to love you

Be the bird

Should be believed

Me, the poet and the hunter

PROSE

25 Mirko Palfi

The World of Canals

28 Pedja Ristić

Kovsh

ESEY

39 Milo Lompar Odyssey’s Bitterness?

45 Radojka Vukčević The Reception of John Updike’s Couples in Serbia and Montenegro

57 Mira SvonjaJelica Šaula: all geographies of one soul

HISTORY

64 Živorad JovanovićNever to forget: 1999-2019

Belgrade declaration

68 Bozhidar Trifunov MitrovichTwo Civilizations in Europe

FINE ARTS

88 Mirjana Đošić

Biography

91 Mirjana Đošić

Illusions

93 Jelena Vojvodić

The Phenomenon of Reflection as a Method

of Own Art Research

96 Maja Olić

Reflection of View

97 Vesna Knežević

Mima’s Cake

MUSIC

100 Marija Andjic

Which music do you listen to?

102 Irina Pavlović

Rhythm as the essence

of jazz culture

107 Subscription

И на Сребреницу се односи оно што је Винстон Черчил једном приликом рекао за Совјетску Русију, да је “загонетка, обавијена тајношћу, замотана у енигму.” Ипак, упркос настојањима да се позадина енигматичних догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995. заувек обавије тајношћу, чињенице које руше службени наратив незадрживо испливавају на површину.

Господин Александар Вучић је приватизовао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио себе за самозваног бога и господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији.

БУДИМ СЕ ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО

Будим се
због погледа у плаво,
због вртоглавог круга
у коме се губим
можда?
Будим се
због онога што је нацртано
и што може да се избрише!
Будим се
због твојих корака
које чујем,
јер знам да долазиш;
Због дланова руку
који се зноје при помисли.
Будим се с песмом,
с твојим гласом
у страху да тебе не успавам;
Будим се да бих те волео!

I AWAKEN TO LOVE YOU
I awaken
To gaze into the blue
To spin in a dizzying circle
Where I lose myself
Perhaps?
I awaken
Because of promises
Which cannot be broken.
I am awakened
By your footsteps
I hear them
I know you are coming
Because my palms
Are sweating
At the thought.
I awaken with a song, with your voice
Afraid that
I might put you to sleep
I awaken to love you.
(Prevela Veronika Bauer)

БУДИ ПТИЦА

Бранку Миљковићу

Са сивим каменом и црном земљом,
пропеваће гомила пред тобом.
Буди птица, и лети, свуда по свету.
Постоје многа места, за твоју ватру.

BE THE BIRD

Branku Miljkovicu

With your own rocks and the black soil,
the pile will sing out before you.
Be the bird, and fly, all over the world.
There are many places, to ignite your fire.

Translated by Darko Kotevski

ТРЕБА ПОВЕРОВАТИ

Дођем до извора,
Покајем се,
Изговорим,
И пустим да вода однесе.
Изађем из круга,
И опет сам у њему.
Премерили су ме,
И обележили као земљу.
А свет ће,
Једнога дана нестати.

SHOULD BE BELIEVED

I approach the wellspring,
I repent,
I say it out,
And leave the water to take it away.
I step out from the circle,
And I’m still inside of it.
They measured me up,
And marked me out like the land.
And the world will
One day disappear.

Translated by Darko Kotevski

ЈА, ПЕСНИК И ЛОВАЦ

Запалило се сутра.
У папучама гасимо пожар:
Ја, песник и ловац,
У служби људи и животиња.

Ватра је саставни део живота,
Чуло се после несреће.
Ми смо морали даље:
У шуме,
У облаке,
У сан.

ME, THE POET AND THE HUNTER

Tomorrow has burn in flame
. In slippers we put the fire out:
Me, the poet and the hunter,
At service of humans and animals.

Fire is the essential part of life,
You could hear it after the disaster.
We had to go further:
To the forests,
To the clouds,
To the dream.

Translated by Darko Kotevski

Од када знам за поезију, привлачила ме је монахиња Јефимија необичном снагом своје Похвале Светом кнезу Лазару. Преписивала сам је у свеске у којима сам уносила утиске о прочитаним књигама, песмама, есејима. Увек на првом месту. Без разумевања које за њену поезију имам данас, али с уверењем да смо повезане невидљивим нитима. Њена  судбина, од кћерке властелина Војихне, до деспотице, супруге Угљеше Мрњавчевића, до монахиње, будила је стотине домаштаних призора. Поредила сам је са другим песникињама, враћала се њеним стиховима, имала веру да могу и сама да се опробам у писању, ма колико покушавала да овај порив сузбијем.

Понекад су речи које записујемо једини начин да се изразимо, једина могућност, посебно када осећамо да нема никог ко би нас могао чути или разумети. Извесно је да се, док пишемо, трудимо да их бирамо на начин који доводи до разрешења, а од њихове снаге лепоте зависи и уметнички домет. А када те речи, слово по слово, нижемо сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу, онда њихово значење поприма другу, вишу димензију. Управо то сазнање, старо више од шест векова, учвршћује нас у вери да нам је та виша димензија понекад и једина нит у коју се можемо поуздати.

Јефимија речи своје Похвале Светом кнезу Лазару не пише, већ их везе, после Косовске битке. Похвала је сачувана до данас. Садржи 26 редова везених свечаним словима, са по 37 знакова.

Живимо у оскудним временима, када се и број слова смањује а замењују их рачунарски симболи и апликације, када су највеће људске вредности постале неважне – замењене су јефтиним сензацијама. Јефимија нас подсећа да је пропадљива висота земаљског господства, да чинећи дела у којима је садржана потреба и виших, духовних разлога, учимо да слушамо своја срца, и да , као кнез Лазар, реагујемо и пре но што  она постану неистрпљива. Тиме се осваја слобода пред Господом, а она је своју слободу освојила правом да се обрати Светом кнезу Лазару за помоћ, њему као посреднику између ње и света који је оставио за собом и оних за које се моли, па и за себе. А кнез Лазар је као мученик имао смелости према Господу, стекао је право да му се обрати.

Да ли је одговора било, да ли је добила било какав знак или га је ослушкивала у шумовима ветра у крошњама које су испуњавале манастирски конак, у крилима птица које су слободно летеле изван бедема којима је манастир био окружен – сигурно су оне знале све тајне путеве, као и намере вечитих освајача. Учила се да распознаје њихов језик и да га тумачи. Али, одговора није било, као што се чини да одговора нема ни данас. У Мољењу Господу Исусу Христу за приношење завесе за царске двери Главне манастирске цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, завесе од тешког црвеног свиленог атласа с извезеним ликом Исуса Христа, стоји: „јер пре суда твог, Господе, осуђена сам савешћу мојом.ˮ Наша савест је наш одговор. Једини одговор њене савести је трајање у везу, у поезији, у забораву на ноћи проведене уз свећу, утрнуле прсте, на сузе које су ту, али се суше да не би оштетиле драгоцену тканину. Она тај одговор тада није могла знати, али га знамо ми, потоњи, јер нам осветљава постојање и дарује духовност.

Или је затворила своје световне очи и световни вид, како би духовним бићем пронашла одговор на неизвесност садашњег тренутка, у минулим херојима и мученичким делима кнеза Лазара, за које је знала да су залог за будућност и за одговорност пред Богом. Мера са којом спаја духовна и телесна искушења и данас има исту снагу коју је имала док ју је везла. Снагу да свом изразу да потребну меру самосвести, не само људске, женске и књижевне, и да задржи уметнички израз који се као понорница протеже у вековима који су следили.

Да ли је Јефимија знала да ће својим везом, којим је уткала неке од најлепших стихова српске књижевности, постати, као свећа у тамној ноћи, наша водиља, доказ нашег континуитета, уточиште, извор са чистом и непомућеном водом?

Јесте, чим је посегла за речима; сигурно јесте, кад те речи везе на тканини, остављајући запис у нашем колективном памћењу, налазећи начине да се вером и надом, уобличенима у песнички израз, досегне тачка у којој њена, а самим тим и наша молитва прелази на другу страну, која више није и не може бити наша, постајући неизрецива и свемогућа Божја промисао.

Знам да се сваки мој покушај да објасним како и зашто ми је сусрет са њеном Похвалом Светом кнезу Лазару, а потом и њеном судбином, толико значио. И колико значи данас. Слично је осећању да сте прегорели у превеликој жељи за нечим.

Јефимија остаје заувек загонетна и измакнута и недокучива. И заувек присутна. Остаје и као једна од најнежнијих, најпобожнијих и најмилијих личности из историје српског народа.

[1] Беседа је изговорена на 32. Јефимијиним данима у Трстенику, 13. јуна 2019. године, а поводом Награде Јефимијин вез за књигу поезије Свакидашњи хлеб.