Several weeks ago, an obscure organization called “Institute for research of genocide – Canada” managed to gather sufficient signatures to put before the Canadian Parliament Petition 1837 which would drastically undermine Canadians’ freedom of expression. Petition 1837 makes spurious claims about what happened in Srebrenica in 1995 during the Bosnian civil war and urges the imposition of criminal penalties for “denying Srebrenica genocide”. Its sponsor is NDP MP Brian Masse (brian.masse@parl.gc.ca).

Canadian lawmakers would be well advised not to get involved in this controversy and not to approve, at the behest of lobbying groups that they probably know little or nothing about, such a drastic infringement on the right of free expression in Canada. That right is guaranteed by Section 2 of the Canadian Charter of Rights and Freedoms as a “fundamental freedom.” Can lawmakers be sure that they really want to interfere with it, and is it their job as representatives of the people of Canada to pass judgment and mete out punishment in controversies that do not affect Canada or their constituents? The only impact of approving Petition 1837 would be to curtail the freedom of expression of Canadian citizens and visitors to Canada who would venture to express a different opinion on the subject of Srebrenica.

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце „мршавих“, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након безуспешног лечења хемијом, болештина престала да напада из непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу. Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, „америчке класе“. У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво, кривих леђа и трулог задаха.

У току су можда последњи кораци покушаја српских власти да нађу „компромис“ с отимачима српске земље, имовине и памћења, и да се „разграниче“ са Косовом Пољем, Пећком патријаршијом, Призреном, Дечанима, Грачаницом. Иако је много пута признао да Срби то не желе, председник Републике наставља да ради на „разграничењу“ Србије са Косовом и Метохијом. Уместо да буде оличење воље српскога народа, он је постао оруђе његових непријатеља.

Њега у раздржављењу Србије досад нису зауставили ни Устав, ни став Српске православне цркве да је српска државна територија неотуђива и недељива, нити изјаве председника Русије који истрајава на неприкосновености Резолуције СБ УН 1244.

Зато је крајње време и последњи тренутак да се супротставимо трагедији која би све победе у нашој историји у трену претворила у поразе. У овом јединственом трену целокупног нашег трајања, немамо никакав изговор да немо гледамо спровођење срамотне одлуке. Пропустимо ли овај тренутак, препустимо ли га њему, адвокату велике Албаније – историја српском народу неће дати прилику за исправку, за повратак Косова и Метохије.

Куцнуо је, дакле, последњи час да зауставимо оне који хоће да разграниче Србију од себе саме и да Косово предају великој Албанији. Између оних који Србији хоће заувек да отму Косово, и онога што они желе да створе, сада стоји само воља српског народа.

Будимо зато онај народ који јесмо. Не допустимо им да изврше велеиздајнички чин и створе две наказе – сакату Србију и велику Албанију. Окупимо се на годишњицу покушаја сецесије, да бисмо својим непријатељима и њиховом савезнику из Председништва Србије поручили да се нећемо смирити док не одбранимо оно што је наше.

Дођимо 18. фебруара у 17.00 часова на Трг Николе Пашића, да бисмо се окупили и протестно упутили до Председништв

Када је гувернер римске провинције Британије Квинтус Помпиус Фалко 122 године нове ере започео изградњу каменог зида којим би се провинција поделила на два дела – јужни покорени и северни непокорен – ни он сам, али и нико од његових савременика нису сигурно били свесни да ће у вековима и миленијумима који ће уследити значење зида далеко превазићи војну фортификацијску намену због које је планиран. Изградња је започета у време посете коју jе том увек немирном северозападном пограничном подручју царства уприличио лично тадашњи император Хадријан. Та гранична грађевина је убрзо подигнута и у част императора добила име Хадријанов зид, које ће задржати наредних 20 векова, јер се његови остатци и данас могу видети како својом вијугавом линијом пресецају питоме брежуљкасте голети северне Британије. А онај крајњи северни део острва, који тадашњи креатори стратешког концепта простирања римске империје нису хтели да прикључе цивилизованом делу света којим су са великим уживањем и самопрегором, владали, могао се у наредна три века на њиховим мапама наћи под именом Каледонија.

Сложити у стих жеравице леда

И додати притом леденице жара,

може само онај коме живот не да

да има што жели па зато и ствара.

Добро је немати оно што се хоће.

Упорно тежити замишљеној мети.

Призивати љубав, у друштву самоће,

Са плодовљем зрелим срца и памети.

Визионара опчине визије.

Cањалица јаву би да мења,

све до прага самоуништења.