1.

МАГЛИЧ

Попео се на врх времена

Где приступ има

Само магла.

Уоквирен самоћом

Окренуо је леђа стварности.

Молитве из Жиче

Држе га да не падне

У бездно.

Камена стаза

Што води до њега

Води и до нас.

Ако нас буде.

2.

РАС

Кад зажмурим

Видим га.

Кад отворим очи

Не видим га.

Нагледаћу се

Његове лепоте

Онда кад више не будем могао

Очи да отворим.

3.

БРВЕНИК

Настанио се

Између неба и земље.

На подланици времена.

Камен од кога је сазидан

Прометнуо се

У мирис јоргована.

У ноздрвама га разносе

Случајни пролазници.

Узиђују га

У своје малене домове.

4.

СТАЛАЋ

Када је одлучио

Да више не буде од камена,

Претворио се у воду.

Кад је напојио

Све који су га били жедни,

Преселио се у песму.

Само је тако

Могао у животу да одржи

Оне који су га сазидали

И оне

Који су га срушили

5.

РУДНИК

Живи камен

Извађен из утробе земље

И бачен под небеса.

Бели ожиљак

На лицу

Тамног облака.

Копачи речи

Заобишли су га

У великом луку.

И сад,

Ко жели да га опише

Мора да га измисли.

6.

КОЗНИК

У облику зарђале стрелице

Изронио је у плићак времена.

Срце њоме погођено

Почело је да куца

На моме длану.

Ставио сам га у недра.

Са два жива срца

Шетам по написаном свету.

7

ГОЛУБАЦ

Од када је сазидан

У њему куца срце

Нојеве голубице.

Голубомрсци

Безуспешно покушавају

Да га ућуткају.

За утеху

Дунав им нуди моћну

Водену суштину Европе.

8

ГРАБОВАЦ

Стигао је на руб заборава.

Окренуо се.

Његових лепих кула

Више није било.

Уплашио се смисла постојања.

Предао се надолазећем дрвећу.

Вратио се из заточеништва.

Стар непрепознатљив.

И сам, бескрајно сам.

Руина.

Али, још зна ко је.

9.

ЈЕРИЊЕ, КНИНАЦ

Беше сазидан

Од једног живог камена

Узетог из Јеринине круне.

Беше превелик

Да би га прогнани житељи

Понели са собом.

И премален

Да би га њихови прогонитељи

Оставили у животу.

Сада га бране

Само одјеци звона

Пећке патгријаршије.

10

БОРАЧ

Од када је саграђен

Игра жмурке са стварношћу.

Она га свуда тражи.

Срушила је све његове куле,

Оголела све његове видике.

Не зна где више да га тражи.

Пркосник лепи.

Смеје јој се из свог имена.

Јавиће јој се.

Ако буде добра

Или ако му се преда.

11

БОВАН

У њега су узидали

Верујући да је девојка

Утву златокрилу.

Она је дуго и успешно варала

Ловце на Јеринине градове.

Кад јој је понестало лукавства,

Одлетела је негде

Где они не могу да је нађу.

Људи повероваше да је птица.

Поред порушеног града

Направише јој језеро.

Да има где да слети.

Ако икада слети.

12.

БРАНГОВИЋИ

Бежао је од људи

Да би они могли,

Кад год им је било потребно,

У њега да побегну.

Уморан од бројних бежанија,

Придружио се полусестрама,

Градачким пећинама.

И сад се са њима надмеће

У пећинској лепоти.

Река Градац о томе

Свакодневно прави белешке.

Шаље их

У водени збир света.

13.

КОВИН

Лим који много зна

О њему не зна ништа

Да нам каже.

Прећуткује га

И кад своје знање улива

У суштину света.

Понекад,

Пазећи да га ко не види,

Застане и намигне

Прогрушаној кули.

Остатку залазећег времена

14

ЈЕРИНИНИ ГРАДОВИ

Српски се стари градови

Вековима отимају

О њено проклето име.

Сваким се каменом заклињу

Да га је баш она

Својом нежном руком

Поставила ту где је.

Неки од њих

Нису ни постојали

За њенога живота.

То им не смета

Да њој припишу

Сопствено проклетство.

Само Смедерево,

Збир свих њених градова,

Сад као и онда,

Дунаву који све памти

Доставља тачан списак

Довршених имена.

ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Захтевала је од камена

Да буде само камен.

Он је то одбио.

Хтео је да буде време.

Није га казнила.

Заузела је његово место

И постала камен.

Угао света

Опкољен водом

У којој се брчкају

Раздрагана деца.

Изгубила је време,

Добила срце,

А постала проклета.

Није био Цанетов „Пут за југ“, али дан јесте био врео, а пут дуг. Осим челичних живаца за наше железнице, поготово ако с југа походите престоницу, дуге вожње имају и своје позитивне стране. Нисам претерано дружељубив, али природно урођена русофилија, али и љубазност сапутника који су сели преко пута мене, начели су један диван разговор.

Молим људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који ударнички трасира госпођа повереница.
 

ДОСТА ЛАКРДИЈЕ (..Удружили се, сви се удружују, таштина храни, за судбину књиге нико не хаје, читаоци су нашли другу занимацију. Писах о томе, узаман. “караван пролази.” Али у овој лакрдији зашто учествује личности као што су: Игњатовић, Јован Пејчић, Стојковић, Милан Р. Симић, Бојана Пантовић… Зашто су се прихватили жирирања они што се тим “послом” не баве, иза чијих имена нема ничега, нема дела које би их препоручило за ову врста стварања. Зашто Новости, а свакако знају шта се дешава не кажу: Доста лакрдије. – Мирослав Тодоровић )

Власта Младеновић

О “МЕШИ”, ПОСЛЕ СВЕГА

(сагледавање)

С обзиром да је завршено такмичење за награду “Меша Селимовић”, можемо сагледати добре и лоше стране те “трке”, у организацији “Вечерњих Новостии”, која је заокупљала пажњу, углавном писаца, као и упућене читалачке јавности, претходних фебруарских дана.

Пре свега, честитам победнику, Дејану Илићу.

Изнећу овде нека своја запажања, сасвим добронамерно, објективно, чињенично.

За разлику од других књижевних награда, ова је свакако реалнија, бар скреће пажњу на већи број књига и аутора, с обзиром да је у жирирању учествовало 59 књижевних критичара.
Без обзира на велику издавачку продукцију, боље рећи хиперпродукцију, поставља се питање: колико су књижевни критичари имали увид у књижевна остварења? Тврдим да су библиотекари упућенији од већине књижевних критичара (поготову што многи од њих, већ дуже време, нису активни), јер библиотекарима су доступне књиге, као и мишљења читалаца, које не можемо подцењивати, јер коме и чему онда књиге.
Ако се већ унапред знало како ће који критичар гласати, а то се показало, онда о објективности и части нема ни говора.
Ипак, овде су неки књижевни критичари одбранили свој, колико се може, интегритет, али мали број. Неки су изгубили на ауторитету, јер су их читаоци “прочитали”.
И оно што је најбитније, ово такмичење за награду “Меша”, показало је стање у коме се налази данашња књижевна критика и књижевност.

Александар Живковић

ДРАГИ МОЈ МЕШО
Драги мој Мешо, благо теби да си тамо, јер да си овамо, не би ти било добро. Награду која носи твоје име, а у част твог фантастичног стваралачког опуса, данас додељују песницима, сутра ће је можда дати некоме афористичару или карикатуристи… Зашто да не? Ти си се, драги Мешо, вероватно доказао у свим тим областима, само нас прости пук нико о томе није обавестио. Баш је згодно и песницима јер они могу добити и награде које су традиционално предвиђене за прозно стваралаштво,
Није то ни једина а ни највећа срамота према теби учињена. Као човек који искрено ценим и проучавам твоје књижевно дело, присуствовао сам на књижевним вечерима приређеним у твоју част, где сам о теми знао много више од говорника.
Из љубави према твом делу написао сам роман ОБРЕТЕНИЈЕ НОВАКОВО који је био номинован за ову награду. Издавач је доставио по примерак књиге критичарима који су учествовали у одлучивању… Победио је Гаталица, а мени се после пар месеци извињавао један критичар речима да није прочитао роман у време одлучивања… Ма, ја вам праштам а вероватно би вам опростио и Меша, ипак Гаталица је писао прозу, али овима што у његово име награђују поете, нисам сигуран да би опростио. Мада, кога брига шта би рекао Меша?
 

Мирослав Тодоровић

Уз извињење, непозван улазим у дискусију: Коментари текста “Стихови у знаку Мешиног имена” говоре колико је Награда М. С. импровизација – организација и не треба се чудити што је култура – књига деградирана. Ево примера: Ком. Јован Зивлак (Свака част, потписао) Многи , с којима сам разговарао, сматрају да је са оваквим нацином гласања награда ”Меша Селимовић” драматицно угрожена… Није само угрожена, него је постала предмет трговине. Зашто прича о ауторима Повеље, о томе како се организује гласање, о томе како је …. Удружили се, сви се удружују, таштина храни, за судбину књиге нико не хаје, читаоци су нашли другу занимацију. Писах о томе, узаман. “караван пролази.” Али у овој лакрдији зашто учествује личности као што су: Игњатовић, Јован Пејчић, Стојковић, Милан Р. Симић, Бојана Пантовић… Зашто су се прихватили жирирања они што се тим “послом” не баве, иза чијих имена нема ничега, нема дела које би их препоручило за ову врста стварања. Зашто Новости, а свакако знају шта се дешава не кажу: Доста лакрдије. Због Меше Селиомовића, због Књиге, због…”Све је у човековим рукама зато их треба прати” гласи Лецов афоризам. Чиме и како ће се опрати све што се дешава код нас, па и око Награде писца око које се јагме и они што мисле да су писци, а оцењују их они што мисле да знају да вреднују. И на крају што је на почетку, ево комадића из мог ранијег текста:„…чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије егзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“ Како се мери поезија? А ко су наши мерачи духа? Све је субјективно, па и рад Комисија. Али, да ли би данас у свој овој збрци („Ко умије њему двије“ и „Ко прије ђевојци…“ и „Свеци благо дијеле“) прихватио да учествује један тихи Андрић, шта би рекао пргави Црњански, а тек Господин Матић а тек МЕША СЕЛИМОВИЋ…Па зар није стварање Божје послање? Зар сте заборавили да ће „Проћи ова халабука…“ Волео бих да се јави, мени драга песникиња Бојана Стојановић Пантовић. Можда ће се јавити и остали, па да ову мистерију откријемо. Али,на жалост, нема сврхе, јер у Србији земљи чуда ово чудо није вредно пажње.

Извор: Заветина

Овим текстом разочараћу многе, а пре свега оне који се надају да ћемо тек уласком Србије у Европску унију постати део цивилизоване Европе. Разочараћу и оне поете који се баве геополитиком па поетски израз «Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку» прихватају као основу конципирања политике Србије. Овај поетски израз су приписивали светом Сави Српском. Иако нико није нашао такву тврдњу у делима св. Саве таква изрека се укоренила, иако је нетачна.