Правопис српскога језика Матице српске ­– једини правопис у свету с алтернативним решењем питања писма за Србе

• Врлине и мане Вукове реформе

• Слаба Вукова предвидљивиост у вези с писмом Срба

• Даншње српске институције и лингвисти само вербално желе спас српске ћирилице, али практично не желе

• Нормативно решење питања писма у ћириличком једноазбучју једини спас за српску азбуку

Вук Караџић се у тумачењима његове реформе кретао од српског „издајника“ и „шпијуна Беча“ до српског великана првога реда. Нажалост, и на његовом случају показује се да је истина негде по средини. Нити је био, по нашем мишљењу, прворазредан издајник нити прворазредан великан. Његова реформа има добре стране. Оне су у српској култури, по наметању његове реформе Србима, преувеличане и изглорификоване до врхунца. У томе се претерало, а свако претеривање и негативно и позитивно није корисно.

Уместо увода

Мирослав Лукић

Кад је сељак сиромашан,читава је земља сиромашна!

Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика,

а најчешће Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила

се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржа-

вало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала,

уздизала и сурвавала. Српско село вековима је било неисцрпни

резервоар обнове српских градова и српске државе. Данас село

преживљава агонију, можда једну од најопаснијих у српској исто-

рији? Социолози или политичари, или други онакви или нека-

кви фактори покушаваће да објасне, али у суштини они – како би

убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас

нешто тупе преко медија или часописа, у суштини долазе из кру-

гова оних који су се уздигли на овај или онај начин, из пропадања

српског сељаштва. И тачка.

Драги претплатници, сарадници и пријатељи часописа ”Људи говоре”,

Божjи промисао је уприличили да смо синoћ богоугодно заједничарили у прослави Крсне славе часописа ”Људи говоре”, св. Николаја Српског, у малом броју, али у изобилном духовном јединству.

Захваљујемо се свим који су у овој нашој духовној осећајности учествовали, као и онима који нису могли.

С радошћу јављам да смо већ јутрос предали у штампарију нови 27/28 двоброј да се штампа!

Молимо се Господу и нашем заштитнику св. Николају да наши ”Људи” говоре на многаја лета!

Христос васкрсе!

За Клуб и Часопис,

Ђорђе Ђого и Радомир Батуран

П. с.

Догодила су се значајна доброчинства на овој слави: прослављена је у најстаријој цркви у Торонту, пречасној лаврици Светог Саве на Риверу. Преломљен је јединствени Славски колач, на коме су кумови Жељка и Драгослав Богићевић исписали лого часописа, с благословом часног оца Милоша Пурића, а задужбинарка часописа Олгица Стефановић, сликарка  из Новог Сада, даривала икону св. Николаја Српског. Дарујте и ви шта и колико можете да би наш часопис ”Људи говоре” трајно говорио.

Уредништво

ако је прохујало четврт вијека одкада сам испјевао, нашим вјечитим српским наречјем, десетерцем, ову одбрану владике Николаја од комунистичког зла које је онда на њега бијеснило, потребно је да поближе упознам данашње читаоце са околностима у којима је она настала.

Али прво морам да кажем из каквог сам понора изашао, какав сам дуги и трновити пут превалио да бих дошао до спознања владике Николаја, као што сам дошао до спознања српства уопште.

(Писмо пријатељу и саборцу за српску азбуку)

Рекао сам ти да су наше снаге у борби за ћирилицу остале само у томе што нас двојица готово једини сигурно знамо да од ћирилице неће бити ништа ако она остане у језичкој и правописној норми као алтернативно писмо (и једно и друго). То више готово нико не зна. А ако појединци и знају (Петровић, на пример, он неће из колегијалности с лингвистима да отворено тако говори, а говорити о спасу ћирилице без „напада“ на лингвисте, бесмислено је!) Све што ми можемо то је да таласамо у народу. Али то таласање не може донети резултат ако лингвисти и власт неће, а нема ко да их натера да хоће. Ми да покренемо народне масе да протестују за ћирилицу, не можемо. Немамо чиме, с ким. А не можемо зато што је народ изгубио свест о свом писму и већински је прешао на туђе писмо и оно њему више није туђе. Смишљено је од власти и лингвиста свикнут на туђе писмо као „своје“. Све што смо чинили и чинимо у последњих равно 15 година непрекидно, то је да ту тему држимо отвореном. И то разумеју само ретки људи. Њих је тачно највише десетак одсто, колико је и остало ћирилице у Србији и Српству. Али тих десет одсто не би ишло да протестује за ћирилицу. Нема снага које би их убедиле у потребу протеста, јер су људи гладни у великом броју и забринути за голи живот.