Комшије

Од раног јутра наклапа с ноге на ногу пред Гоцином продавницом. Понекад сједне на дрвену клупицу, али му буде хладно, па опет устане и цупка.

Киша сипи по цио дан и капа с металне тенде, магла се спусти-ла и ковитла се преко пожутјелих баштица. Једна рука му је у џе-
пу старе јакне, преостале још од пријератне радничке опреме, па је још и загријана, а другом, плавом од зиме, држи флашу пива. Које ли је од јутрос, то нико не би могао знати, а никог нарочито и не занима, сем Гоце, која ставља рецке испод његовог имена написаног поред још неколико њих, на папиру за паковање.

Није баш да пиво прија на оваквом времену, али шта друго има
да се пије? А, и шта друго радити? Да иде кући? Шта да тамо ради сам, а хладно је и у њој, као и овдје. Овдје барем понеко наиђе, ма-
ло се чаврљне, па неко и части које, и тако некако прође дан.

А то је Жари најбитније. Само да прође вријеме. Од живота и
борбе давно је одустао. Једина преостала борба му је да изгура до ноћи. А онда умор и алкохол савладају и тијело и главу, па се мо-
же спавати.

Жара није причљив човјек, па ни друштвен. Сваког ће он ли-
јепо поздравити, питати се, па и прозборити коју комшијску, али
ријетко се он укључује у какву причу која иде даље од тога. Ријет-
ко шта коментарише или полемише с ким, али не воли бити усам-
љен. Нека сви причају, а он ће сједити и слушати. Понекад ће неш-
то и рећи, али више воли да реч препусти другима и да слуша њихове приче, па макар то била и најобичнија баљезгања. Воли да буде затворен, окружен својим зидинама и да из њих може да провири кад год хоће, па кад пожели да може опет да се врати.

Од јутрос нема никог од друштва.

Дешавало се да их нема задуго, али у току дана увијек понеко наиђе, попије једно-два пива, а онда опет, уз некакав изговор да има посла, да га неко чека, настави даље својим путем. Али као данас, да до касног поподнева, па скоро и вечери, никога нема, то
се за ове године како он долази да пије, није десило.

Обично ујутро рано, негдје око седам, када се почну отварати продавнице, они крену од оне поред основне школе, неугледног металног контејнера, па мало касније сврате до Гоце, како ка-
жу, ту им је лијепо, јер је заклонито од сунца, а онда се предвече премјесте код Љубе, и ту, уз обавезан дволитрењак и векну хље-
ба, купљену негдје јутрос у оној првој продавници, крену кући на спавање. Ред продавница се мијења по некој логици која за-виси од временских прилика, расположења продавачице или неке случајности, у чију се суштину тешко може проникнути.

Има њих неколико који држе овај реон. Неки су, као Жара, са-
ми, без игдје икога, а неки имају и жене и дјецу, али сви проводе вријеме ту скоро свакодневно.

Друштво се мијења стално, од оних који раде нешто на њиви, па наврате на по једну, преко пензионера, који дођу да прекрате вријеме, оних који се вјечно досађују и кукају, па до оних као што је и Жара, којима је тај ритуал већ начин живота.

То тврдокорно друштво сједи и пије и по највећим жегама и
по највећим зимама. Подбули и црвених лица и носева, засија-лих очију сваког дочекају пред улазом у продавницу: ”Ђе си, ком-
шија, шта има?”, надајући се каквом разговору, не би ли се дан прекратио и чуло се шта ново и несвакидашње, нешто што није стална тема сеоских пијаница.

Али ето, од јутрос нема никога. Шта ли раде? Да нису негдје другдје засјели? Може бити да су кренули по овим проклетим промоцијама странака. Избори само што нису, па се све усијало. А Жари је све то одвратно. Подсјећа га на вријеме пред рат. Опш-
та узаврелост. Слутња несреће.

Ријеши да попије још једно, па ће мало обићи около. Већ је досадно овдје, а и Гоца се завуче негдје тамо око пећи, па се ни с њом не може проговорити.

И тако, нагне још једном хладно пиво, и осјети како га удара у крњотке зуба.

И док га је сливао, опази да се Смајо приближава погнуте гла-
ве и покисао у својим браон цокулама и тешкој кожној јакни. Смајо је иначе ситан, и у овој кожној јакни, која га поклапа ције-лог, изгледа као карикатура.

– Ђе си, болан, Смајага? Ђе си од јутра? – поздрави га Жара срдач-
но, што никако није одговарало оном што је он заиста осјећао према њему.

Није га ни мрзио, него му је просто сметала Смајина стална шала и подбијање. Његова цјелокупна комична појава и стални смијех, одбијали су га колико и да је увек био намрштен. Неприродност тог стално доброг расположења одбијала га је готово као и отворено непријатељство.

А у последње вријеме се Смајо укључио и у СДА, па му то представља још и додатни мотив за неповјерење.

– Ево ме, јаране – одговори Смајо, а ово ”јаране” рече отежући на типично сарајевски начин, иако је у Сарајеву провео непуне три године од изласка из Сребренице, па до растанка од жене и повратка у Братунац.

– Цијело јутро некуд трчим по Општини. Жена ме звала да повадим дјеци документа.

– Видим ја, нема те цио дан. Шта вадиш, гдје шаљеш?

– Ма, звала Исмета јуче, требају им неки родни листови и увјере-
ња. Јаране, једва прича. Каже, дјеца неће да назову, па она морала. Чуј, јаране, неће да назову, матер им њихову, ко да им нисам све дао у животу, а сад нога Смаји, ал’ шта ћеш…

– Е, нек иду, вала, до ђавола. Ако ми њима не требамо, вала, не требају ни они нама, ха, ја! Ак’ ош назови, ако не’ш, не мораш – од-
врати му Жара, алудирајући на своју ситуацију с породицом.

И њега је напустила жена. Рекла је да је послије логора постао неиздржив, покупила ствари и с дјецом отишла својима.

Смајо се окрену и уђе у продавницу да узме пиће, па сједоше обојица на дрвену клупицу иза изложеног воћа и поврћа.

– Ма, не дају, јаране, ништа. Ево и оно што сам логорово неће да
признају, ни инвалидску да дају. Баш сам данас то гањо. Јес’ ти шта
успио изгањат? – настави Смајо.

Жара се непримјетно трже.

Смајо засигурно зна да је он био у логору, али он о томе није
никад ништа причао. Не само њему, него никоме. Кад је изашао из Тарчина, прво вријеме је толико причао о батинама и патњама да му се смучило и више никад није ни ријеч проговорио о томе. А свако се јутро будио и сваку ноћ би заспао с истим оним дрхта-
јем с којим је спавао у логору. Колико год би се умотао, скупио, увијек му је било хладно, увијек је осјећао хладан бетон затвора на коме је преспавао рат. И страх и неизвјесност што вребају иза свакога звука, иза сваког гласа и шума што би се чуо у глуво доба ноћи, били су увек ту. Путем не може нико проћи а да га Жара не
чује, да се не тргне и пробуди, да не осјети, поново, барем на прву
помисао, да му можда долази крај.

– Ма, јок, ништа. Мало неке инвалиднине. Да нисам стаж доку-
пио не би’ имо ’љеба јести – одговорио је кратко.

– А, ђес’ ’но ти био? – настави Смајо да запиткује, као да се подра-
зумијева да о томе причају као сапатници.

Ма шта овај хоће, ког ђавола, запита се Жара.

У овом међунационалном пијанчењу, није баш било нормално да се много расправља о рату и ономе што се догађало. Хајде, неколико пута се заметнула прича, мало се шалило гдје је ко био, ко је кога, ко бајаги, убио и тако… Ал’ ови дневно-политички проблеми, онда и дубља прича о рату, једноставно не иду, и сви је се клоне. Тито, бивша Југа, лијепи бивши живот, носталгија. О томе се већ може причати, па чак су и омиљене теме, а ово што
се послије десило, свако избјегава. Ал’, ето, Смајо је данас изгу-био компас за ове разговоре, и срља из реченице у реченицу у ду-
бине у које се не залази.

– Тарчин – одговори Жара кратко, дајући му до знања да му раз-
говор нимало не прија.

– Немој причати. Ти си, оно, цио рат доле био? Мене су срећом овдје у Хангару држали мало, ма шта мало, довољно да ме осакате, па сам размијењен за Сребреницу. Ти цио рат, је л’?

– Цио – одговара опет Жара невољно, и тражи изговор да се
прекине овај разговор, који иде у оно што он не жели, те оде да
донесе још једно пиво, и намјерно се задржа нешто коментари-шући с Гоцом, која се само окрену, и оде ка пећи да настави да чита свој љубавни роман.

– Је л’, матере ти, оде ли ти који пут доле, послије пуштања? – Смајо настави, не примејћујући Жарину промјену расположења.

– Јок. А и за који ћу доле међу твојим усташама – одврати Жара, па се насмија, покушавајући да скрене разговор на шаљиву стра-ну, као што је то и обичај.

– Ја сам ти, јаране, то некако преболио. Не знам, ко да сам забо-равио. Ко да је то неко други био, а не ја. Ко да сам слушо неку причу, па се, ко бајаги, уживио. Ма, то је тукло, јаране, не знаш с које стране.

Како Смајо наставља своју причу и помиње батине, Жара опет осјети како лежи на поду, а цокуле, кундаци и шипке га уби-
ше. Како му се тијело оклембесило од немоћи, а душа га полако напушта и гледа на њега са таванице, као да се не ради о њему, него о неком предмету.

– Саклони, Боже, оне патње – рече опет кратко.

Смајо је уз следеће пиво мијењао теме, али Жара је и даље био одсутан.