Српски Солжењицин

Поводом изласка из штампе другог тома књиге „Црвена куга”, аутора Антонија Ђурића

Да ли Србија има свог Солжењицина?

Да ли Србија има човека који је преживео комунистичке тортуре,
тамнице и батинања, који је годинама гледао како се силници ово-
га света, безбожници, спрдају са животима других људи, како их вређају и понижавају, како их плаше и мрцваре, како их убијају.

Да ли Србија има човека који је, са друге стране, гледао својим очима како неки наизглед мали људи постају громаде, како тихи и повучени постају громовници и срчани борци не само за Српство и Православље, већ за основне цивилизацијске и људске вредности и норме.

Да ли, постављам последње реторичко питање, Србија има свог
Солжењицина, да ли Србија има човека који је све то прошао, све то видео, све то на папир ставио, у незаборавник и памјатник, да се упамти, да се зна, и да се не дозволи да понижени и увређени људи,
страдали од комунистичке куге, остану без гроба и без сећања.

Право на гроб

У овој другој по реду Црвеној куги, књизи Антонија Ђурића, која говори о комунистичко-титоистичкој диктатури на просторима старе Југославије после Другог светског рата, једна од главних тема којом се писац бави, која га с правом мучи и прогања је – пра-
во на опело и гроб свих оних који су без суда и пресуде били по-бијени од стране комуниста. Ова тема није ововремена, ово није тема само несрећног и по злу познатог 20. века – који је однео на де-
сетине милиона, можда чак и на стотине милиона недужних жи-
вота са својим богоборним идеологијама оличених у нацизму, ко-
мунизму и ововременом милитантном транснационалном глобализму – мотив права на гроб, дакле, није ововремена, већ је све-
времена тема.

Једна од најквалитетнијих античких трагедија, Софоклова Ан-
тигона, бави се овом темом. Љубав сестре према браћи јача је од закона силе и државе коју брани краљ Креонт. Антигона, свесно
стављајући свој живот у залог, сахрањује своју браћу коју је краљ осудио, као издајнике, да немају опело и гроб. Разлика ових анти-
гонских тема код Софокла и Црвене куге Антонија Ђурића је у то-
ме што код античког писца краљ, бранећи силу државног закона, осуђује државне издајнике да немају гроб (напомињемо да краљ поштује закон државе који државне издајнике осуђује на немање гроба јер тако њихове душе вечно лутају), а код Антонија Ђурића страдају по свим нормама и по свим правима и по свим закони-ма који су постојали и који постоје, као недужни људи: страдају сељаци, деца, жене, угледни интелектуалци, страдају четници ко-
ји су, важно је споменути, били једина легитимна војна форма-ција – Југословенска војска у Отаџбини, а све друге формације, од усташа, балиста па до партизана били су паравојне формације.

Зашто ово истичем? Зато што су четници Драже Михаиловића бранили уставни поредак Краљевине Југославије, а сви остали су
га рушили и борили се против њега. Рат се завршио како се завр-
шио, а они који су били државни непријатељи, данашњим речни-
ком казано државни терористи, на силу приграбивши власт осудили су их, ако је суђења било, као државне и народне непријатеље, побили су их као звери, њихове лешеве побацали и посакривали и до дана данашњег већина невино пострадалих није сахрањена како доликује људима, како доликује Србима православне вероисповести. Нажалост, на четницима се није зауставило: црвена куга је уништавала недужне Србе, жене и децу, без милости, без опомене, без суда… Дакле, Ђурић у својој књизи развија и проширује ову тему на мотив права на гроб за недужне људе, опомињући све нас на судбину која нам се дешава и која ће се дешавати док своју пажњу не посветимо невино пострадалим, док их не откопамо, достојно сахранимо, а да оне који су то зверство учинили не пронађемо, изведемо на суд. Напомињем да Антоније Ђурић инсистира на суду, дакле на правичности, а не на освети.

Анатомија зла

Солжењицин је у заробљеништву тајно записивао све злочине ко-
ји су се дешавали у комунистичком СССР-у, свестан да је обаве-
за интелектуалца да се бори за истину и незаборав најтрагични-јих догађаја. Архипелаг Гулаг, вишетомна анатомија зла стаљини-стичко-комунистичке диктатуре, када је први пут објављена у ИМКА-пресу у Паризу, а касније доживела више стотина издања, симболично представља почетак краја совјетске комунистичке
страховладе. У овој, и не само у овој књизи, Солжењицин сецира
анатомију комунистичког зла, описујући начине на које су плаши-
ли људе, како су их прогањали, заробљавали, убијали, заборавља-ли. Када је сазнао да је КГБ открио један рукопис Архипелага Гулаг
пре његовог званичног објављивања и да се спремају да га прога-њају, и њега и породицу, Солжењицин даје дозволу ИМКА-пресу да штампа прво издање с речима: Ако је потребно дати мој живот да би се сазнала истина, дајем га; ако моја деца треба да страдају да би се истина о милионима недужно побијених сазнала, и на то, мој Боже, пристајем! Са оваквим челичним ставом, Солжењицин се упустио у борбу са комунистичком немани. Једино овакав чо-век, оваквог моралног става, може носити на својим плећима ово-
лики терет и борбу. Било је и других писаца у Русији који су пи-сали о комунистичким злоделима, али који нису издржали до кра-
ја. Такав је Варлам Шаламов, писац Прича са Колиме, кога је КГБ сломио, који се јавно одрекао написане књиге, а који је касније, притиснут КГБ-ом и савешћу, дигао руку на себе.

Бескомпромисно сведочење

Антоније Ђурић је човек Солжењицинове опредељености да бес-
компромисно сведочи, опише и у незабораник стави сва зла комунистичка, ништа не прећуткујући, не штедећи никога ко је упрљао руке у комунистичким злоделима.

Та својеврсна анатомија зла југословенског комунизма, прочитана из Ђурићевих књига, имала је неколико фаза:

1. Насилно освајање власти у Југославији и хитна ликвидација
свих водећих политичких неистомишљеника (1944-45)

2. Прогон четника и угледних српских домаћина који нису во-
лели комунизам, њихова ликвидација без суда и без гроба,
под изговором да се ради не о недужним људима, већ о на
родним непријатељима (1945-46);

3. Прогон и ликвидација породица комунистичких непријате-
ља, и преко њих завођење страховладе у народу (од 1946. до
половине шездесетих година);

4. Повећавање и умножавање злодела које доводи до патолош
ког страха који обичне људе чини нељудима, па они сами, во-
ђени страхом, издају и цинкаре своје комшије, своју браћу, сес-
тре, очеве и децу;

5. Полувековна диктатура, бахато поношање, трошење народ
ног новца, невођење никакве бриге о српском народу и њего-
вим територијама, доношење устава 1974. и распарчавање
Србије. За то време шаљу своју децу по свету да завршавају
угледне школе о државном трошку, спремајући тако будуће
политичке кадрове;

6. Почетак квази-плурализма у Србији, тзв. Милошевићев пери-
од владавине, а тзв. опозиција су сви до једног комунистички
кадрови који су се само пресвукли у квазидемократске дресо-
ве. Народ у Милошевићу види настављача ”црвене-банде” ко-
муниста, али не препознаје да је Милошевићева замена у сржи
такође антисрпски и антиправославно оријентисана.

7. Период ДОС-а – период од 5. октобра 2000. па на овамо.
Милошевића српски националисти скидају са власти, али тај
преврат користе комунистичка деца и преузимају кормило
државе, уништавају је и распарчавају даље, сиромаше је, хап-
се људе, само уместо братства и јединства сада причају о евро-
интеграцијама, а оне народне непријатеље ословљавају данас
као противнике демократије, четнике и клерофашисте.

О свему овоме говори Антоније Ђурић у својој новој књизи, про-
дубљујући анатомију комунистичког зла до дана данашњег, чи-нећи је и тренутно актуелном. Ђурић развејава мишљење неких људи да је комунизам прошао, да комуниста више нема, да су око нас све бивши комунисти. Они који се нису искрено, понављам искрено покајали за црвено зло које су убацивали у себе и ширили око себе, никада не могу бити бивши, без обзира који политички дрес данас носе. Комунизам је прошао, али се зато комунисти добро држе, познат је афоризам Антонија Ђурића.

Кроз оба тома Црвене куге Антонија Ђурића провејава један закључак и једна мисао: докле год буде било тако, докле год свим пострадалим не укажемо дужну пажњу, док их као људе не сахранимо, а њихове кривце изведемо на суд, и док се деца убица и деца побијених не закуну Богом да се између себе више неће убијати и да ће чувати Српство и Православље, до тада нам нема мира, до тада нам нема светле будућности.

Фото-незаборавник у речима

На крају, као професор српског језика и књижевности, имам оба-
везу да кажем неколико речи и о самој композицији оба тома Црве-
не куге. Писац је изабрао фотоалбумску композицију која му омо-гућава да се на сваком појединачном случају задржи и да у кратким или ширим цртама опише комунистичка злодела. Принцип је следећи: неколико реченица о животу недужног човека, затим се описује брутално обрушавање комунистичких зликоваца на њега, најчешће без повода, и на крају таксативно се наводи где и како је мученик пострадао.

Из једне приче у другу, из једног живота у други, из једног зло-
дела у друго, из једног бешчашћа у друго бешчашће, доводе читаоца да сазнања о величини и безобзирности комунистичког зла које је владало и које, изгледа, још увек влада Србијом.

Деценију већ познајем и растем уз Антонија Ђурића. Поред ње-
га сам схватио да бити антикомуниста у Србији не представља никакву идеолошку позицију: то је позиција праведника наспрам
злотвора, то је позиција цивилизованог човека наспрам дивљаш-тва и варварства, то је позиција, човека наспрам нечовека, то је позиција добра наспрам зла.

И да одговорим на крају на постављена питања с почетка мог говора:

Да, Срби имају свог Солжењицина у Антонију Ђурићу, имамо човека искреног православца и искреног родољуба, човека писане речи, бритког на језику, оштрог на речима, али дубоко праведног и честитог.

Да, Срби имају свог Солжењицина који је преживео комунис-тичке казамате и малтретирања, човека који је демаскирао комунизам у својој земљи, који је записао и у незаборавник оставио на стотине, на хиљаде злодела комуниста против Срба, али исто тако је оставио и нама млађима у задатак шта нам је чинити како бисмо повратили Божји благослов над Србијом.

На крају, морам додати још нешто. Данас хапсе српске момке по Београду зато што су лепили плакате са натписом ”Чекамо вас”. Користим ову прилику да таквој власти, у име 30-ак патриотских и нестраначких организација које се налазе у Српској мрежи, поручим: ”Чекајте нас. Сигурно долазимо”.